Martovsko nasilje na Kosovu – podsećanje na činjenice

Povlačenje srpske vojske i policije sa Kosova, u junu 1999. godine, za kosovske Albance je značilo oslobođenje od srpske vlasti i represije, a za kosovske Srbe početak nove realnosti koju su obeležili nespremnost i nemoć UNMIK-a i KFOR-a da zaštite ličnu bezbednost Srba, Crnogoraca, Bošnjaka i Roma, ali i preovlađujuće uverenje kosovskih političara i javnosti da je prioritet nezavisnost, a potom solidarnost sa Srbima koji su ostali na Kosovu.[1]

Posleratna realnost ni za kosovske Albance nije bila laka; veliki deo njihovih očekivanja od oslobođenja našao se pod pritiskom teške ekonomske situacije i slabo vidljive pravde za hiljade ubijenih civila i veliki broj nestalih. Tadašnja nova vlast Republike Srbije napravila je iskorak otkrivanjem masovnih grobnica u Srbiji, ali su desne političke partije, koje su bile deo vlasti, uspele da marginalizuju pitanje odgovornosti Vojske Jugoslavije i MUP-a za počinjene ratne zločine i da utiču na kosovske Srbe da ne uzimaju učešće u izgradnji novog političkog sistema na Kosovu. Ubistva i nestanci Srba i Roma, učestali do kraja 2000. godine, dešavali su se u prisustvu KFOR-a i UNMIK-a, što je i preostale Srbe i većinu Albanca navodilo na zaključak da posleratni izvršioici zločina imaju prećutnu saglasnost međunarodne zajednice za stvaranje Kosova bez Srba.[2]

Šta su bili okidači

Martovskom nasilju (17. i 18. mart 2004.) su prethodila tri događaja. Prvi se desio 15. marta u selu Čaglavica/Çagllavicë, kada je pucano na osamnaestogodišnjeg Srbina Jovicu Ivića koji je tom prilikom ranjen u stomak i u ruku. Ivić je tvrdio da su napadači bili Albanci.[3] Kao odgovor na ovaj napad, Srbi iz Čaglavice/Çagllavicë su blokirali put Prišina/Prishtinë-Skoplje/Shkup, koji je za Albance vitalan putni pravac, i gađali kamenicama vozila Albanaca.[4] To je izazvalo bes albanske zajednice i oštru osudu njenih političkih lidera koji su optužili Srbe za ugrožavanje slobode kretanja, a UNMIK za pasivnost prema blokadi.

Otprilike u isto vreme, u više gradova na Kosovu, udruženja veterana OVK organizovala su proteste povodom hapšenja bivših komandanata OVK optuženih za ratne zločine. Ovi protesti su bili usmereni, pre svega, protiv UNMIK-a čiji su predstavnici izvršili hapšenja. U govorima tokom protesta UNMIK je označen kao neokolonijalna sila koja „podržava organizovani kriminal i nastavlja politiku Srbije“.[5]

Treći događaj se odigrao 16. marta popodne kada su se u većinski srpskoj opštini Zubin Potok tri albanska dečaka udavila u reci Ibar/Iber. Odmah nakon nesreće, kosovski mediji su o ovom tragičnom događaju izvestili kao o etnički motivisanom zločinu, navodeći da su dečaci skočili u reku jer su ih jurili Srbi sa psom. Mediji su se pozivali na izjave četvrtog, preživelog dečaka i jedinog očevica nesreće, ali ispostavilo se da je dečak govorio o tome kako su ih Srbi sa psom psovali iz obližnje kuće – što je uplašilo njega i njegove drugove – a ne da su ih Srbi jurili.[6] Kasnije, nakon istrage o ovom događaju, međunarodni tužilac je zaključio da ponuđeni dokazi ne podržavaju postojanje osnovane sumnje da je počinjeno krivično delo.[7]

Iako je na dan nesreće postojala mogućnost da se radilo o etnički motivisanom zločinu, mediji to nisu mogli znati izvan svake sumnje i imali su obavezu da izveštavaju profesionalno, u skladu sa poznatim činjenicama. Umesto toga, kosovski mediji – a posebno TV stanice – izveštavali su senzacionalistički, nepromišljeno, emotivno i pristrasno.[8] Kako je utvrdio predstavnik OEBS-a za slobodu medija u svom izveštaju, mediji nisu namerno podstrekivali nasilje koje će uslediti nakon davljenja dečaka, ali „da nije bilo nepromišljenog i senzacionalističkog izveštavanja, događaji su se mogli odvijati na drugačiji način.“[9]

Martovsko nasilje u brojkama 

Martovski neredi počeli su 17. marta ujutro okupljanjem kosovskih Albanaca u južnom delu Mitrovice/Mitrovicë, a ubrzo potom su se proširili i po mnogim drugim gradovima na Kosovu. U nasilju 17. i 18. marta 2004. godine učestvovalo je 50-60,000 kosovskih Albanaca kojima su meta napada bili Srbi, Romi i Aškalije, njihova imovina i pravoslavni verski objekti. Učesnici u neredima su koristili kamenice, molotovljeve koktele, palili su imovinu i pucali u zgrade, proterivali, zastrašivali i prebijali ljude. Demonstranti su se tokom nereda sukobljavali sa pripadnicima UNMIK policije i sa vojnicima KFOR-a, a negde i sa Srbima. U nasilju su učestvovali mahom mlađi muškarci koji su spontano izlazili na ulice. Human Rights Watch (HRW) ocenjuje da su neredi bili u isto vreme i spontani i organizovani: iako se većina demonstranata neredima priključila spontano, nema sumnje da su albanski ekstremisti radili na tome da organizuju i ubrzaju širenje nasilja.[10]

U martovskom nasilju na Kosovu 23 ljudi je izgubilo život: Makedonka Jana Tučev, devetoro Srba – Dragan Nedeljković, Slobodan Perić, Dušanka Petković, Borivoje Spasojević, Borko Stolić, Dobrivoje Stolić, Slobodan Tanjić, Zlatibor Trajković i Nenad Vesić, i trinaestoro Albanaca – Fatmir Abdullahu, Ferid Çitaku, Bujar Elshani, Kastriot Elshani, Isak Ibrahimi, Alumuhamet Murseli, Agron Ramadani, Nexhat Rrahmani, Arben Shala, Gazmend Shala, Ajvaz Shatrolli, Esat Tahiraj i jedan Albanac iz Prištine/Prishtinë čije ime Fond za humanitarno pravo (FHP) nije uspeo da identifikuje.[11]

Među nastradalima su bile i dve žene, Jana Tučev, koja je ubijena hicem iz vatrenog oružja u svom stanu u severnom delu Mitrovice i Dušanka Petković iz Uroševca koja je bila srčani bolesnik i koja je preminula u bazi KFOR-a, dan nakon što je izbačena iz svoje kuće. Od poginulih Srba, četvoricu su Albanci ubili iz vatrenog oružja, dvojica su spaljeni u svojim kućama, za jednog se ne zna tačno kako je poginuo, a jedan je nestao tokom evakuacije. Od poginulih Albanaca, dvojicu su ubili pripadnici KFOR-a, trojica su izgubila život u sukobima sa KFOR-om i Srbima, jednog je ubila UNMIK policajka u trenutku kada je nožem napao drugu osobu, jednog su snajperom ubili Srbi, a za ostale Albance se ne zna tačno kako su izgubili život.[12]

U izveštaju Generalnog sekretara UN iz aprila 2004. godine navodi se da su u martovskom nasilju povređene 954 osobe, među kojima 65 međunarodnih policajaca, 61 pripadnik KFOR-a i 58 pripadnika Kosovske policijske službe (KPS).[13] Prema podacima koje je FHP prikupio u mesecima nakon martovskog nasilja, ozbiljnije je povređeno oko 170 Srba, od toga 150 batinanjem u njihovim kućama, dok je njih 20 napadnuto napolju.[14] Oko 800 srpskih, 90 aškalijskih i dve albanske kuće su potpuno uništene ili ozbiljno oštećene, a 36 pravoslavnih verskih objekata je demolirano i spaljeno.[15]

Nakon martovskog nasilja raseljeno je oko 4,000 ljudi koji su ostali bez domova – neki od njih po drugi put, jer su već bili raseljeni 1999. godine.[16] U posebno teškom socio-ekonomskom položaju su se našli stariji ljudi, ali i drugi koji su u ovim neredima izgubili svu imovinu koju su sticali tokom života. Neposredno nakon nasilja, mnogi koji su izgubili domove bili su smešteni u kontejnere koje je obezbedila međunarodna zajednica i u kojima su uslovi života bili veoma loši.[17] Raseljeni Srbi mahom nisu bili zadovoljni procenama štete koje su izradile albanske institucije, ističući da je materijalna šteta koju su pretrpeli mnogo veća.[18] Takođe, žalili su se na to da je pomoć koju su dobijali od Vlade Srbije nedovoljna ili da uopšte ne stiže.[19]

U januaru 2006. godine, 1,231 osoba od oko 4,000 raseljenih nakon martovskog nasilja je i dalje bila u statusu raseljenog lica.[20] Do juna 2007. godine, obnovljeno je 897 prethodno uništenih ili oštećenih stambenih objekata, od nameravanih 993.[21]

Postupanje bezbednosnih institucija: KFOR-a, UNMIK policije i KPS-a

Bezbednosne institucije na Kosovu – kako međunarodne (KFOR i UNMIK policija) tako i lokalne (KPS) – podbacile su u zaštiti ljudi i njihove imovine. Prema izveštaju HRW-a, pripadnici međunarodnih snaga intervjuisani nakon martovskih nereda pokazali su manjak samokritike i svesti o svojim greškama, prebacujući krivicu jedni na druge, ali i pravdajući se nedostatkom materijalnih i ljudskih resursa, neiskustvom u suzbijanju demonstracija, faktorom iznenađenja, nepostojanjem koordinacije, itd.[22] Pripadnici KFOR-a nisu uspeli da spreče napade, nego su mahom delovali kao spasilačke ekipe, pomažući Srbima u evakuaciji. Iza sebe su ostavljali neobezbeđene kuće, a u prisustvu KFOR-a uništene su i opljačkane srpske i aškalijske kuće u više opština širom Kosova.[23] UNMIK policija je takođe pokazala da ne može da kontroliše situaciju i da nema autoritet.[24]

Kosovska policijska služba (KPS) je delovala bez komande i uputstva, pa se tako postupanje pripadnika KPS-a razlikovalo od mesta do mesta. Neki policajci su stali na stranu demonstranata i učestvovali u uništavanju imovine ili hapsili Srbe i Aškalije koji su pokušavali da se odbrane, ignorišući pritom nasilje Albanaca. Najviše pripadnika KPS-a su bili pasivni posmatrači i nisu se mešali čak ni kad su demonstranti prebijali Srbe. U trećoj grupi su policajci koji su postupali profesionalno nastojeći da omoguće bezbednu evakuaciju, što neki Srbi smatraju indirektnim učešćem u proterivanju, dok drugi ističu da su im na taj način spasli živote.[25]

Solidarnost

Većina kosovskih Albanaca koji nisu učestvovali u neredima pasivno su posmatrali šta se događa. Međutim, bilo je i svetlih primera kada su Albanci pokušavali da pomognu Srbima tako što su im pružali utočište u svojim kućama, zvali policiju, pomagali im da stignu do baza KFOR-a i drugih bezbednih mesta, ali i stajali ispred srpskih kuća sprečavajući demonstrante da ih unište.[26] U nekim slučajevima, međutim, ni solidarnost komšija nije uspela da zaustavi talas nasilja.

„Kada je grupa Albanaca došla pred našu kuću počeli su da je pale, a ja sam se skrivao u rupi od WC-a. Čuo sam dvojicu svojih komšija, Albanaca, da im govore da sam ja dobar čovek, da nikome ništa loše nisam uradio, ali nije vredelo. Došao je jedan Albanac koji radi u džamiji i oterao ovu dvojicu. Posle toga su počeli da pale,“ rekao je Srbin M.I. iz Kosova Polja/Fushë Kosovë.[27]

Ponašanje albanskih političkih lidera nije doprinelo zaustavljanju nasilja. Čak i kada su pozvali na prekid nasilja, ti pozivi su delovali neiskreno i iznuđeno.[28]

Nasilne reakcije u Srbiji

Dešavanja na Kosovu izazvala su demonstracije u nekoliko gradova u Srbiji koje su ubrzo postale nasilne. Demonstranti u Beogradu su u noći između 17. i 18. marta zapalili beogradsku Bajrakli džamiju uz povike „Ubij Šiptara“, „Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji“ i „Idemo na Kosovo“.[29] Sve dok demonstranti nisu probili policijski kordon, policija je imala naređenje da ne upotrebljava silu.[30] Bajrakli džamija, zahvaljujući svojoj konstrukciji, nije u potpunosti spaljena, ali je njena unutrašnjost u velikoj meri uništena, uključujući biblioteku i umetničke predmete. Demonstranti u Nišu zapalili su Islam-aginu džamiju i ona je još ozbiljnije oštećena od beogradske džamije.

U Novom Sadu, učesnici nereda su lomili izloge, palili i uništavali pekare čiji su vlasnici Albanci i drugi muslimani, a razbili su i prozore na prostorijama Islamskog centra. Policija se držala uglavnom pasivno, po strani dok su demonstranti kamenovali kuće u romskim i aškalijskim naseljima,[31] iako Romi i Aškalije ni na koji način nisu učestvovali u nasilju protiv kosovskih Srba, već su i sami bili žrtve tog nasilja.

Suđenja

Prema statistici UNMIK-a iz 2008. godine, za martovsko nasilje su podignute optužnice protiv 242 lica (206 pred lokalnim i 36 pred međunarodnim tužiocima), a pored toga, 157 lica je optuženo pred sudovima za prekršaje.[32] Međunarodne sudije i tužioci su se uglavnom bavili predmetima koji su uključivali optužbe za teža krivična dela kao što su ubistvo, pokušaj ubistva, podsticanje nacionalne mržnje i izazivanje opšte opasnosti, dok su pred domaćim sudovima najčešća dela bila učestvovanje u masi koja je počinila krivično delo i teška krađa.[33]

Sudski postupci po ovim optužnicama bili su praćeni brojnim problemima i teškoćama, uključujući: nepojavljivanje svedoka pred sudom, menjanje iskaza svedoka u odnosu na istražni postupak, odugovlačenje policije sa dostavljanjem izveštaja, odlaganje početka glavnog pretresa, neuzimanje u obzir etničkog motiva, izricanje minimalnih kazni ili čak kazni ispod propisanog minimuma, prečesto dosuđivanje uslovnih kazni, itd.[34]

Od ukupno 399 optuženih, do aprila 2008. godine osuđeno je njih 301. Prema podacima OEBS-a, 86 osoba je osuđeno na zatvorske kazne (uključujući tu i uslovne kazne), a najviša dosuđena zatvorska kazna je bila 16 godina zatvora.[35] Martovsko nasilje se nikada više nije ponovilo na Kosovu, što je delom zasluga i KFOR-a, UNMIK-a i kosovske policije.

[1] Fond za humanitarno pravo (2004) Etničke zajednice na Kosovu 2003. i 2004., str. 6, dostupno na: http://hlc-rdc.org/wp-content/uploads/editor/file/Etnicke_zajednice2003-2004..pdf

[2] Fond za humanitarno pravo (2004) Etničko nasilje na Kosovu, str. 2, dostupno na: https://www.hlc-rdc.org/images/stories/pdf/izvestaji/FHP_izvestaj-Etnicko_nasilje_na_Kosovu-mart_2004-srpski.pdf

[3] Human Rights Watch (2004) Failure to Protect: Anti-Minority Violence in Kosovo, March 2004, str. 16, dostupno na: https://www.hrw.org/reports/2004/kosovo0704/kosovo0704.pdf

[4] Fond za humanitarno pravo (2004) Etničko nasilje na Kosovu, str. 4.

[5] Human Rights Watch (2004), Failure to Protect: Anti-Minority Violence in Kosovo, March 2004, str. 18.

[6] OSCE (2004) The Role of the Media in the March 2004 Events in Kosovo, str. 4-5, dostupno na: https://www.osce.org/files/f/documents/6/8/30265.pdf

[7] Fond za humanitarno pravo (2004) Etničko nasilje na Kosovu, str. 5.

[8] OSCE (2004) The Role of the Media in the March 2004 Events in Kosovo, str. 3.

[9] Isto.

[10] Human Rights Watch (2004), Failure to Protect: Anti-Minority Violence in Kosovo, March 2004, str. 26-28.

[11] Fond za humanitarno pravo (2004) Etničko nasilje na Kosovu.

[12] Isto.

[13] Secretary-General of the United Nations (2004) Report of the Secretary-General on the United Nations Interim Administration Mission in Kosovo, 30 April 2004, str. 1, dostupno na: https://unmik.unmissions.org/sites/default/files/s-2004-348.pdf

[14] Fond za humanitarno pravo (2004) Etničko nasilje na Kosovu, str. 4.

[15] Isto.

[16] OSCE (2007) Osam godina kasnije: Povratak pripadnika manjinskih zajednica i povraćaj stambene i druge imovine na Kosovu, str. 33, dostupno na: https://www.osce.org/files/f/documents/d/e/26324.pdf

[17] O lošim uslovima života u kontejnerskim naseljima pričaju mnogi sagovornici FHP-a. Detaljnije u: Fond za humanitarno pravo (2004) Etničko nasilje na Kosovu.

[18] Isto.

[19] Isto.

[20] OSCE (2007) Osam godina kasnije: Povratak pripadnika manjinskih zajednica i povraćaj stambene i druge imovine na Kosovu, str. 34.

[21] Isto, str. 33-34.

[22] Human Rights Watch (2004), Failure to Protect: Anti-Minority Violence in Kosovo, March 2004, str. 22-26.

[23] Fond za humanitarno pravo (2004) Etničko nasilje na Kosovu.

[24] Isto.

[25] Isto, str. 2; videti i: Human Rights Watch (2004), Failure to Protect: Anti-Minority Violence in Kosovo, March 2004, str. 22.

[26] O albancima koji su pomagali Srbima pričaju mnogi sagovornici FHP-a. Detaljnije u: Fond za humanitarno pravo (2004) Etničko nasilje na Kosovu.

[27] Fond za humanitarno pravo (2004) Etničko nasilje na Kosovu, str. 21-22.

[28] Isto, str. 3.

[29] BBC News na srpskom (2019) 15 godina posle: Ko je odgovoran za martovsko nasilje na Kosovu, 17.03.2019. Dostupno na: https://www.bbc.com/serbian/lat/balkan-47569978

[30] Human Rights Watch (2005) March 2004 Violence against Albanians and Muslims, dostupno na: https://www.hrw.org/reports/2005/serbia1005/4.htm

[31] Isto.

[32] OSCE (2008) Četiri godine kasnije: Pregled predmeta u vezi sa martovskim neredima 2004. godine u krivičnom pravosudnom sistemu Kosova, str. 3-4, dostupno na: https://www.osce.org/files/f/documents/c/4/32701.pdf

[33] Isto, str. 23.

[34] Isto.

[35] Isto.