Nemanja Stjepanović iz FHP održao “Javni čas o sudski utvrđenim činjenicama o genocidu u Srebrenici” na dan komemoracije u Potočarima.
Upadljiv muk koji je preovladao uoči, tokom i neposredno nakon obeležavanja 23 godine od genocida u Srebrenici i komemoracije u Potočarima, 11. jula, jasan je pokazatelj namere aktuelne vlasti da ovu temu skroz gurne pod tepih.
Povodom 11. jula, Dana sećanja na genocid u Srebrenici, regionalna Koalicija za REKOM odaje počast žrtvama i poziva na prihvatanje sudski utvrđenih činjenica o počinjenom genocidu, objavljenih u brojnim presudama Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), kao i u presudama Suda Bosne i Hercegovine.
Nemanja Stjepanović iz Fonda za humanitarno pravo ocenio je u Novom danu TV N1 da Srbija okreće glavu od genocida u Srebrenici, i da nije dovoljno da političari jednom odu u Potočare i kažu “ja sam svoj posao obavio”, već da taj čin mora da bude praćen određnim koracima.
Na današnji dan pre tačno 23. godine desio se zločin koji je promenio tok istorije na Balkanu. Međunarodni sud pravde je 2007. godine u presudi konstatovao da je u Srebrenici počinjen genocid nad muslimanima u Bosni i Hercegovini.
Nakon pada vlasti Slobodana Miloševića traženi optuženici vremenom su izručeni Hagu ili su namoljeni da se uz solidne beneficije dobrovoljno predaju. Moralo se. Što se „netraženih“ tiče, oni su ostali da mirno žive u Srbiji i optuženi su u retkim slučajevima, ponovo tek kada se moralo. Do danas, za ratne zločine nad srebreničkim dečacima i muškarcima – dakle za zločine, ne za genocid jer je to i u našem pravosuđu zabranjena reč – osuđena su petorica u dva predmeta, a osmorici se još sudi.
Nakon objavljivanja snimka streljanja šestorice srebreničkih dečaka u Trnovu kod Sarajeva, domaće Tužilaštvo za ratne zločine nije moglo da izbegne podizanje optužnice, ali se onda tokom suđenja izbeglo sve što se izbeći moglo. Tako je sud, recimo, odbio da prepozna činjenicu da su ubijeni mladići u Trnovo dovedeni iz Srebrenice i odbacio je dokaze o vezi Škorpiona sa MUP-om Srbije (osuđena su četvorica na kazne zatvora od 5 do 20 godina zatvora), pa je ispalo da su i žrtve i počinioci zločina u Trnovo stigli niotkuda. Cilj je, naravno, bio da se odbaci svaka veza Srbije i njenih institucija, u datom slučaju policije, sa srebreničkim genocidom.
Moralo se i u slučaju Brane Gojkovića. On je kao pripadnik 10. diverzantskog odreda VRS učestvovao u streljanjima stotina srebreničkih zarobljenika na ekonomiji Branjevo kod Zvornika. Fond za humanitarno pravo podneo je protiv njega i još 11 pripadnika tog odreda krivične prijave još 2010. godine, ali Tužilaštvo za ratne zločine optužnicu je podiglo tek 2016. i to samo protiv Gojkovića. Zašto baš tada? Zato što je pre toga Bosna i Hercegovina protiv njega podigla optužnicu i zatražila izručenje. Budući da se radi o državljaninu BiH, Srbija je bila dužna da ga izruči, ali onda je u Beogradu protiv Gojkovića ekspresno podignuta optužnica i sa njim potpisan sporazum o priznanju krivice. Tako je osoba koja je sa mnogo entuzijazma učestvovala u srebreničkoj fabrici ubijanja dobila 10 godina zatvora, bez obaveze da svedoči o ostalim učesnicima istog zločinačkog procesa. Tako je Tužilaštvo za ratne zločine zaštitilo njega, ali i sve njegove saučesnike. Grupa pripadnika 10. diverzantskog odreda osuđena je u BiH, a svi koji tamo nisu dopali pravde mirno žive u Srbiji, uključujući komandanta jedinice Milorada Pelemiša, dragog gosta opskurnih i od države pomognutih medijskih trovača javnog prostora.
Konačno, treći srebrenički predmet pred domaćim pravosuđem ujedno je najobimniji – osmorica optuženih, 1.313 žrtava i opstrukcija čije su razmere tolike da je veliko pitanje hoće li predmet ikada biti završen. Na potvrđivanje optužnice za zločin nad Bošnjacima iz Srebrenice koji su ubijeni na poljoprivrednom dobru u selu Kravica kod Bratunca čekalo se godinama. Kada je optužnica konačno potvrđena, suđenje je počelo i odmah stalo. Odbrane su prvo tražile izuzeće veća, zatim da im tužilac dostavi podatke o zaštićenim svedocima, što su bili osnovi za prekid zakazanih pretresa u decembru 2016. godine. Od tada do danas ređaju se opstrukcija za opstrukcijom, greška za greškom, odlaganje za odlaganjem, tako da je do danas od 23 zakazana pretresa održano svega 6 i, eto, za tih godinu i 7 meseci, saslušano, što bi u pošti rekli, slovom nula i brojem 0 svedoka.
Na sve moguće opstrukcije i prekide nalepio se i Vojislav Šešelj koji odnedavno sa svitom dolazi da sa galerije prati suđenje, razmenjuje troprste pozdrave sa optuženima i uverava ih da nisu zločinci nego heroji koji su više od 1.300 ljudi ubili „u samoodbrani“. Zaštićeni svedoci u tom predmetu se već jogune, jedan od njih već je dobijao pretnje i nije se odazivao na pretrese na koje je pozivan. Prisustvo Vojislava Šešelja, iskusnog takmičara u disciplini pritisci na svedoke, moglo bi samo dodatno da oteža situaciju i utiče na ostale insajdere da se povuku. U tom slučaju, suđenje za Kravicu ne mora ni da se nastavlja.
U isto vreme, iz meseca u mesec, od zakazanog pretresa do zakazanog pretresa u Beograd dolaze porodice žrtava, žene, majke, sestre Bošnjaka ubijenih u Kravici. Potegnu put preko bosansko-srpskih gudura, po snegu, kiši ili vrućini, dogegaju do Beograda, često neispavane, nedavno i izgladnele usred Ramazana, uđu u zgradu suda, sednu u galeriju i tada im bude saopšteno da suđenja neće biti, doviđenja, prijatno, nazad kući, dođite nam za mesec dana da vas opet vratimo. Sud „sam sebe minimizira“, a proces se pretvorio u „predstavu“, rekla je nakon jedne od odloženih sesija Kada Hotić, koja je u srebreničkom genocidu izgubila sina Samira, muža Senada i još bližih i daljih rođaka, među njima i dva rođena brata.
Pitanje je, zaista, dokle će Kada Hotić i druge rođake i rođaci žrtava dolaziti na suđenja u Srbiji. Možda je, doduše, to i cilj, da se svi pogledi sklone i da eutanazija procesa suđenja za ratne zločine prođe neprimećeno.
Sudski procesi za zločine nad srebreničkim Bošnjacima koji su vođeni ili se vode pred većima za ratne zločine u Srbiji slika su i prilika odnosa celog društva prema srebreničkom genocidu. S jedne strane govorimo da poštujemo žrtve, a onda ih ponižavamo, kažemo da preziremo zločin, a zapravo skrivamo istinu o njemu, zagovaramo kažnjavanje počinilaca, ali opstruiramo i najmanji napor da do toga dođe.
Nemanja Stjepanović
Preuzeto sa portala Peščanik.net
Na dnevnom redu Samita o zapadnom Balkanu sutra se u Londonu neće naći potpisivanje Deklaracije o osnivanju Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava na području SFRJ (REKOM).Ovu informaciju za Vijesti.ba potvrdila je osnivačica Fonda za humanitarno pravo i regionalna koordinatorica Koalicije za REKOM Nataša Kandić.
Haški tribunal i domaći sudovi do sada su osudili ukupno 45 osoba – na 699 godine i tri doživotne kazne zatvora – za genocid, zločine protiv čovečnosti i druge zločine počinjene u Srebrenici u julu 1995. godine.
Inicijativa mladih za ljudska prava (Inicijativa) održaće komemorativni skup za žrtve genocida u Srebrenici u sredu, 11. jula u parku kod Predsedništva Srbije sa početkom od 20 časova.
Vijeće Apelacionog suda u Beogradu donijelo je presudu u predmetu “Skočić”, kojom su tri pripadnika zločinačke vojne formacije “Simini četnici” osuđeni na zatvorske kazne, ali niko od njih za ubistvo. Riječ je o zločincima koji su Ziji Ribiću iz Skočića kod Zvornika ubili oca, majku, šest sestara i brata, a čovjek koji je svjedočio, pratio tri suđenja “Siminim četnicima” u prvom momentu mogao je samo kratko reći “žalosno”.
“Simini četnici” Tomislav Gavrić i Zoran Đurđević osuđeni su na po 10 godina, dok je Zoran Alić dobio šest. Za Damira Bogdanovića, Đorđa Ševića i Draganu Đekić potvrđena je prvostepena presuda kojom su oslobođeni krivnje.
Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je odgovornost Jugoslovenske narodne armije za rat u Bosni i Hercegovini i zločine koji su počinjeni u tom ratu.
Sagovornice su bile Jovana Kolarić i Ivana Žanić, saradnice beogradskog Fonda za humanitarno pravo koje se bave istraživanjem ratnih zločina u jugoslovenskim ratovima devedesetih godina.
Od kraja sukoba u bivšoj Jugoslaviji prošlo je taman toliko godina da su deca koja su rođena posle ratova postala punoletna i počela da razmišljaju o svetu oko sebe. U međuvremenu, društva u kojima su odrasla izgradila su svako svoj narativ o ratovima vođenim u prošlosti na području bivše Jugoslavije. Da li će te mlade ljude – do juče decu – roditelji, profesori, mediji ili političari učiti da su jedine, ili bar najveće, žrtve prošlih ratova Hrvati, Bošnjaci, Albanci ili Srbi zavisi isključivo od toga u kojoj su sredini rođeni.