Akcija “Rekonstrukcija zločina” – krik protiv zaborava zločina srpskih formacija

Javnom akcijom “Rekonstrukcija zločina” u Knez Mihailovoj ulici Žene u crnom, Fond za himanitarno pravo i Inicijativa mladih za ljudska prava obeležili su 20 godina od zločina nad albanskim stanovništvom na Kosovu.

Staša Zajović iz Žena u crnom rekla je novinarima da akcija predstavlja “krik protiv ćutanja i zaborava zločina od strane srpskih oružanih formacija” i poziv građanima na saosećanje i solidarnost.

Povodom presude Višeg suda u Beogradu za zločin počinjen u selu Trnje

Viši sud u Beogradu doneo je 16. aprila 2019. godine presudu kojom je Pavla Gavrilovića oslobodio, dok je Rajka Kozlinu oglasio krivim i osudio ga na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina za zločin koji je počinjen u selu Trnje 25. marta 1999. godine. Fond za humanitarno pravo (FHP) smatra da je Viši sud pogrešio kada je, ceneći dokaze, oslobodio od odgovornosti Pavla Gavrilovića, a da je kazna koja je Kozlini izrečena preniska u odnosu na težinu i posledice zločina koji je počinio.

Dvadeset i šest godina nakon zločina u Ahmićima

Na današnji dan 1993. godine u srednjoj Bosni, u selu Ahmići počinjeni su zločini koji su izvršeni od strane pripadnika Hrvatskog vijeća obrane (HVO). Masakr u Ahmićima bio je sastavni dio etničkog čišćenja Lašvanske doline od Bošnjaka u kojem je ubijeno više od sto ljudi, a selo je uništeno.

Žalbeno je vijeće Međunarodnog kaznenog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) u predmetu koji se odnosi na zločine u Ahmićima Darija Kordića osudilo na kaznu zatvora u trajanju od 25 godina, a Marija Čerkeza na 6 godina, te je potvrdilo zaključak Raspravnog vijeća da je Hrvatska ostvarivala sveukupnu kontrolu nad HVO-om u relevantnom razdoblju, da je rukovodila u planiranju, koordinaciji i organizaciji HVO-a i da je postojao međunarodni oružani sukob između Hrvatske i Bosne i Hercegovine.

Sastanak ministara spoljnih poslova Zapadnog Balkana u Varšavi, u okviru Berlinskog procesa: Učesnici pozdravili pomoć Evropske komisije u osnivanju REKOM

Učesnici sastanka ministara spoljnih poslova Zapadnog Balkana  održanog u Varšavi iskazali su nedvosmislenu opredeljenost ka pomirenju u regionu i pozdravili pomoć Evropske komisije u osnivanju REKOM (Regionalna komisija za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim povredama ljudskih prava počinjenim na teritoriji nekadašnje SFRJ od 1. januara 1991. do 31. decembra 2001. godine).

Deo kosovske istorije

Porodila se uoči rata. A onda je, sa šestomesečnom ćerkom, otišla u zbeg. Na putu ka Makedoniji 1999. godine nastala je fotografija koja je obeležila njen i život njene ćerke. I ušla u istoriju Kosova.

Selo Ivaja, opština Kačanik, 3. septembar 1998. Rat na Kosovu se rasplamsava. Veliki deo muškaraca već je pristupio UČK, kod kuća su ostale žene, deca i stariji ljudi.

Šerife Ljuta ima tada 22 godine. Trudna je. „Porođaj je bio izuzetno težak. Zdravstveno mi je bilo loše, ali to nije bio jedini problem. Lekari su mi rekli da bi trebalo da odem u Prištinu i da se porodim tamo, ali mi oni (srpske snage) nisu dali da idem. Tako da sam Besu donela na ovaj svet u porodilištu u Uroševcu“.

Nastavljeno suđenje za masakr bošnjačkih civila u Kravicama kod Srebrenice

Lažni post FHP-a na društvenoj mreži Twitter

Od 7. aprila 2019. godine, društvenom mrežom Twitter širi se informacija da je Fond za humanitarno pravo na svom zvaničnom nalogu izrazio protivljenje podizanju „Memorijala Jasenovac“. Fond za humanitarno pravo (FHP) ovom prilikom obaveštava javnost da nikada nije objavio ovaj post, te da on predstavlja namerno obmanjivanje javnosti sa ciljem da se FHP prikaže kao pristrasna i neprofesionalna organizacija.

Post je najverovatnije pripremljen i objavljen putem specijalizovanih internet strana koje omogućavaju generisanje postova u ime drugih fizičkih i pravnih lica. Reakcije korisnika društvene mreže Twitter sadrže veliki broj uvreda i pretnji upućenih na račun FHP-a i drugih organizacija za ljudska prava, što ukazuje na opasnost koju nose ovakve zloupotrebe identiteta organizacije. FHP poziva građane i građanke Srbije, kao i drugih post-jugoslovenskih država, da praćenjem njegovog zvaničnog Twitter (@FHPHLC) i Facebook (@FHP.HLC) naloga budu pravovremeno i tačno informisani i o njegovom radu i o i vrednostima za koje se zalaže.

Zašto sudovi ignorišu žrtve ratnih zločina?

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo o tome kakvim su sve poniženjima izložene žrtve ratnih zločina u Bosni i Hercegovini i Srbiji. Sagovornici su bili Ivana Žanić, direktorka Pravnog programa Fonda za humanitarno pravo iz Beograda, i Sinan Alić, predsednik fondacije Istina, pravda, pomirenje iz Tuzle. Bilo je reči o tome da li je u pravu premijer Republike Srpske Radovan Višković kada tvrdi da obeštećenje žrtava ratnih zločina, koje je počinio Radovan Karadžić, nema nikave veze sa Republikom Srpskom, da li je dve i po decenije nakon završetka rata ijedna od desetine hiljada žrtava ratnih zločina dobila bilo kakvo obeštećenje, kako sudovi u Bosni i Hercegovini i Srbiji odbijaju tužbe žrtava za obeštećenje pod izgovorom da su ti zahtevi zastareli, kako sudovi ponižavaju žene koje su bile žrtve silovanja, zašto žrtve ratnih zločina ne mogu naći pravdu ni na Evropskom sudu za ljudska prava, kao i o tome zašto su se rukovodstva Srbije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske oglušila o ideju bivšeg hrvatskog predsednika Ive Josipovića da se formira regionalni fond za obeštećenje žrtava ratnih zločina.

Opsada Sarajeva: Život pod granatama 1423 dana

Hiljade ljudi u Sarajevu je tri i po godine živelo pod stalnom pretnjom eksplozija granata ili hica snajpera.

Snage bosanskih Srba pucale su na grad sa okolnih brda sa pozicija na kojima su bile od aprila 1992. do povlačenja posle potpisivanja mirovnog sporazuma u Dejtonu krajem 1995. godine.

U najdužoj takvoj opsadi jedne prestonice od Drugog svetskog rata, život je izgubilo više od 10 hiljada žrtava. Ubijeno je 1601 dete.

BBC na srpskom razgovarao je sa četvoro svedoka tog vremena – kako je izgledao život u opkoljenom gradu i kako o tome razmišljaju danas.

„Ja sam videla šta se događa!“

Najpoznatija beogradska aktivistkinja, osnivačica i dugogodišnja izvršna direktorka Fonda za Humanitarno pravo u Beogradu, Nataša Kandić, govori o NATO intervenciji 1999 i onome što je tada doživela na Kosovu i u Srbiji.

„Prve noći NATO bombardovanja, znači to je već 25. mart, negde između dva i pola tri, zazvonio je kod mene telefon“ – seća se Nataša Kandić. „Bila je to Nekibe Keljmendi. Rekla mi je da je policija upala u njenu kuću, da su odveli njenog muža Bajrama, poznatog prištinskog advokata i aktivistu, i njihova dva sina. I da ne zna šta da radi. I ja joj kažem – dobro je da rade telefoni. Zovi Državnu bezbednost ujutru, idi u policiju…To nikada neću moći da zaboravim. Dan kasnije su ih našli mrtve pored jedne benzinske pumpe na izlazu iz Prištine. Ni danas se ne zna ko je ubio Bajrama Keljmendija i njegove sinove. Navodno je policija podnela krivičnu prijavu protiv nepoznatih počinilaca. Sve je to bilo samo maskiranje zločina, nije tu bilo ni istrage, niti uviđaja, bilo čega. Nekibe Keljmendi je umrla 2011, a da nije saznala istinu o tome što se dogodilo. Ostala je njena ćerka koja i dan danas traga za istinom, tragamo i mi iz Fonda za Humanitarno pravo, ali bez uspeha.“