Prva borba za pravdu žrtve silovanja na Kosovu

Prvi put je nakon rata jedna Albanka sa Kosova na televiziji progovorila javno o silovanju koje je preživela tokom rata, ali i o svojoj neuspešnoj borbi za pravdu na sudu.

Vasfije Krasnići Gudman, koja je preživela seksualno nasilje u ratu na Kosovu, prekinula je ćutanje o ratnim silovanjima i postala prva žena koja je javno, u televizijskom intervjuu, progovorila o onome što je preživela tokom rata na Kosovu 1998-1999. godine.

Krasnići Gudman je pravdu tražila pred sudovima na Kosovu, ali je 2014. godine Vrhovni sud svih oslobodio svih optužbi dva srpska policajca optužena da su je silovala.

Iako je progovorivši o onome kroz šta je prošla srušila tabu i svojim javnim svedočenjem inspirisala mnoge, organizacije za ljudska prava upozoravaju da se čini da pravda za Vasviju, kao i za mnoge koje su preživele silovanje u ratu, ostaje van dometa.

Povodom obeležavanja 27. godišnjice zločina u Lovasu

Dana 18. oktobra 2018. godine navršava se dvadeset i sedma godina od zločina koji je počinjen u selu Lovas (Hrvatska), kada je tokom oktobra i novembra 1991. godine ubijeno oko 70 meštana Lovasa, uglavnom hrvatske nacionalnosti. Za ovaj zločin se pred domaćim sudom već više od 10 godina vodi krivični postupak, koji do danas nije pravosnažno okončan. Fond za humanitarno pravo (FHP) ističe da je nerazumno dugo trajanje ovog postupka kod porodica žrtava stvorilo nepoverenje u institucije Srbije da će im one ikada omogućiti ostvarivanje pravde za patnje koje su preživele.

Naređenjem komandanta Druge proleterske gardijske motorizovane brigade Jugoslovenske Narodne Armije (JNA) Dušana Lončara, JNA je 10. oktobra 1991. godine započela artiljerijski napad na Lovas. U narednih mesec dana, sve do sredine novembra 1991. godine, pripadnici srpskih snaga – uključujući pripadnike civilnih vlasti, teritorijalne odbrane (TO), milicije Tovarnika i dobrovoljačke jedinice „Dušan Silni” – na različitim mestima u selu ubili su oko 70 meštana Lovasa, dok su većinu kuća opljačkali i zapalili. Najmasovni zločin je počinjen 18. oktobra 1991. godine, kada su pripadnici TO i jedinice „Dušan Silni”, koristeći ih kao živi štit, naterali 51 meštanina Lovasa da očiste lokalno polje od mina koje je JNA prethodno postavila. Od eksplozije mina stradalo je oko 20 meštana, dok je većina bila ranjena.

Krivična prijava za ubistvo članova porodice Matijević u aprilu 1992. godine

Fond za humanitarno pravo (FHP) podneo je 16. oktobra 2018. godine Tužilaštvu za ratne zločine (TRZ) Republike Srbije krivičnu prijavu protiv nekoliko NN lica, zbog ubistva tri člana porodice Matijević u aprilu 1992. godine u Kukujevcima (opština Šid, Srbija).

U kasnim večernjim satima 20. aprila 1992. godine nekoliko NN osoba je ušlo u dvorište hrvatske porodice Matijević u Kukujevcima. Iz kuće su izveli Anu, Joza i njihovog maloletnog sina Franju Matijevića i odvezli ih u nepoznatom pravcu. Nekoliko godina kasnije, njihovi posmrtni ostaci su ekshumirani sa groblja u Mohovu (opština Ilok, Hrvatska). Do danas, za ovaj zločin pred sudovima u Srbiji niko nije odgovarao.

Priča o opkoljenom gradu, borbi i otporu

Film „Opsada“, autora Remija Ourdana (Remy Ourdan), prikazan je u četvrtak, 4. oktobra, u prepunoj sali Ustanove kulture Parobrod u Beogradu.

Na kraju 20 veka, Sarajevo je pretrpelo najdužu opsadu u novijoj istoriji. Film „Opsada“ upravo govori o ljudima koji su je preživeli, to je priča o opkoljenom gradu, borbi i otporu. Sarajevo je bilo evropski grad, raskrsnica između Istoka i Zapada, multietnički i tolerantan grad. Za Sarajlije je rat došao kao iznenađenje, a grad je bio pod opsadom skoro četiri godine. Za Sarajlije njihov otpor nije bio samo vojni, već i politički, umetnički…

Nakon završetka filma, u sali je bio muk… Nekoliko minuta je autor Remi Ourdan, zajedno sa Merisom Mušanovićem, koji je imao samo šest godina kada je počela opsada, stajao ispred publike pre nego što su počeli komentari i pitanja… Publika je bila pod jakim emocijama, u šoku… Jedan Zemunac je smogao snage i uzeo mikrofon, rekavši da bi film trebalo da pogleda veći broj ljudi, što je dočekano sa odobravanjem iz publike.

Orentliher: Sudovi ne mogu da isprave političku realnost

Poziv na razgovor sa Dajen Orentliher

U petak, 5. oktobra 2018. godine, Fond za humanitarno pravo ugostiće Dajen Orentliher (Diane Orentlicher), povodom predstavljanja njenog najnovijeg istraživanja, predstavljenog u knjizi „Neka vrsta pravde – Uticaj MKTJ-a na Bosnu i Srbiju“ (“Some Kind of Justice – The ICTY’s Impact in Bosnia and Serbia”).

Diane Orentlicher predaje Međunarodno pravo na Vašingtonskom pravnom fakultetu. Predavala je i objavljivala radove na temu tranzicione pravde, međunarodnog krivičnog prava, i drugih oblasti međunarodnog javnog prava. Bila je zamenica američkog ambasadora za pitanja ratnih zločina, nezavisna ekspertkinja Ujedinjenih nacija za pitanja borbe protiv nekažnjivosti, i specijalna savetnica Visokom komesaru za nacionalne manjine OEBS-a.

U svojoj najnovijoj knjizi, profesorka Orentliher prikazuje kako međunarodni krivični tribunali utiču na lokalne zajednice, i koji to faktori vremenom menjaju ovaj uticaj. Kroz detaljnu studiju slučaja, knjiga „Neka vrsta pravde“ nudi nove informacije u pogledu dva pitanja koja su predmet intenzivne debate: šta je verodostojan cilj međunarodnih krivičnih sudova, i koji faktori određuju koliki će biti uticaj ovih udaljenih sudova na društva koja su svedočila okrutnom nasilju? Knjiga istražuje uticaj Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju u dvema državama na koje rad suda direktno utiče. Prva, Bosna i Hercegovina, doživela je razne nivoe etnički motivisanog nasilja, koje je kulminiralo genocidom u Srebrenici 1995. godine. Vlada druge države, Srbije, uvukla je region u sukob.

Zatvaranje MKSJ-a krajem 2017. godine, čini ga sudom za ratne zločine koji je najduže radio u istoriji, te stoga nudi neuporedivo bogatstvo studija slučajeva o tome kako jedan tribunal inspirisan Nirnbergom, utiče na društva koja se oporavljaju od urušavajućeg nasilja.

Ovom prilikom, o uticaju koji je rad Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju imao i na druge post-Jugoslovenske države razgovaraćemo i sa:

• Hrvojem Klasićem, docentom na Odsjeku za povijest Sveučilišta u Zagrebu
• Ernom Mačkić, analitičarkom Balkanske istraživačke mreže iz Bosne i Hercegovine
• Adriatikom Kelmendijem, novinarom sa Kosova, i
• Nemanjom Stjepanovićem, novinarom iz Srbije

Debata se održava 5. oktobra 2018. godine, u Ustanovi kulture Parobrod (Kapetan Mišina 6a), sa početkom u 19:00 časova.

Nećemo živeti u društvu u kojem se zločinci slave kao heroji

Očigledni su opstrukcija postupaka za zločine počinjene tokom srebreničkog genocida, u slučaju Hangar Kravice – ubistvo 1313 civila, Bošnjaka, kao i pokušaji pritiska na pravosuđe da se u slučaju presude Novaku Đukiću za zločin na tuzlanskoj Kapiji upusti u nedopustivo ispitivanje dokaznog postupka u donošenju presude suda strane države

Jelena Krstić o izložbi „Opkoljeno Sarajevo“

U Beogradu otvorena izložba ‘Opkoljeno Sarajevo’

Na izložbi se mogu vidjeti autentični artefakti i fotografije iz perioda od 1992. do 1995. godine, kada su snage bosanskih Srba držale Sarajevo pod opsadom.

U prepunoj Ustanovi kulture Parobrod, u centru Beograda, u utorak navečer je otvorena izložba “Opkoljeno Sarajevo”, u organizaciji Fonda za humanitarno pravo iz Beograda i Historijskog muzeja Bosne i Hercegovine.

Izložba je deo stalne postavke Historijskog muzeja Bosne i Hercegovine, a na njoj se mogu videti autentični artefakti i fotografije iz perioda od 1992. do 1995. godine, kada su snage bosanskih Srba držale Sarajevo pod opsadom tri i po godine.

Eksponati pokazuju kako se odvijao svakodnevni život u opkoljenom, granatiranom i snajperisanom gradu. Ratne pećnice, vuneni džemper dečaka Nermina Divovića, koji je ubijen snajperskim metkom, fotografije masakra na Markalama, pokolja u Ulici Vase Miskina, natpis “Don’t let them kill us” sa izbora za mis Sarajeva 1993. godine, karton sa natpisom “Pazi snajper”, dečje igračke, kanisteri za vodu – samo su neki od eksponata koji posetiocima izložbe svedoče o životu u opkoljenom Sarajevu.

Nataša Kandić: Vlast nameće Dikovića kao heroja

Osnivačica Fonda za humanitarno pravo za Danas povodom penzionisanja načelnika Generalštaba VS i dodeljivanja Karađorđeve zvezde

Nataša Kandić, osnivačica Fonda za humanitarno pravo (FHP), ističe za Danas da je penzionisanje doskorašnjeg načelnika Generalštaba Vojske Srbije LJubiše Dikovića pokušaj prikrivanja pritisaka međunarodne zajednice da Diković bude sklonjen sa te funkcije.

S druge strane, dodeljivanje Dikoviću ordena Karađorđeve zvezde prvog stepena jeste pokušaj vlasti da se nametne političko pamćenje da je on veliki heroj, veliki vojskovođa i častan oficir. Vlast računa da će upravo to ostati budućim generacijama. Međutim, vlast se preračunala, jer postoje sudski utvrđene činjenice o tome šta se dešavalo u zoni odgovornosti 37. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije kojom je tokom sukoba na Kosovu upravo komandovao Diković. Na primer, postoje dokazi o ubistvima seljaka, proganjanju civilnog stanovništva u opštini Glogovac, o granatiranju sela, teranju civila da beže u šume, a potom odvajanju i ubijanju muškaraca, naglašava Kandić.