The New York Times: Sramota Srbije

Autorski tekst Nataše Kandić

za The New York Times, 6.06.2011.

Hapšenje Ratka Mladića 26. maja me je uhvatilo nespremnu. Nisam mogla da verujem. Stisnula sam šake, pokušavajući da ga čvrsto uhvatim svojim rukama. Konačno, odhanula sam sa olakšanjem.
Ali onda sam čula govor predsednika Srbije Borisa Tadića. Za njega, hapšenje Mladića predstavlja zatvaranje mračnog poglavlja u našoj istoriji i uklanjanje mračne sramotne mrlje koja je obeležavala srpski narod dve decenije. Ali nije bilo pominjanja mnogih drugih počinilaca genocida za vreme devedesetih ili odgovornosti koju srpska država snosi za te zločine. Još jednom, čini se, možemo izgubiti šansu da otvorimo bolnu ali neophodnu debatu o prošlosti.

Ne tako davno, zakratko se činilo da će se Srbija svrstati uz “strane” žrtve nasuprot “domaćim” počiniocima. To je bilo 2005. godine, nakon što smo moje kolege i ja otkrili i objavili video iz 1995. godine na kojem se prikazuje pogubljenje šest muslimana iz Srebrenice. Publika u Srbiji je prvi put vidjela neoborive dokaze o državnoj umešanosti u masakr 7.000 muslimana.

Vlada je brzo reagovala i odbacila svaku vrstu povezanosti sa masakrom. Preko noći, policija je uhapsila pet muškaraca i proglasila ih kriminalnnom grupom, negirajući svaku vezu koju bi grupa mogla imati sa državnim institucijama. Na suđenju, sud u Srbiji je odbacio svedočenja majki i dece šest pogubljenih muslimana. Nije bilo dokaza, zaključio je sud, da su ti ljudi bili zarobljenici iz Srebrenice.

Ta presuda je bila sramotna mrlja na svima nama i mi je ne možemo sprati slanjem Mladića u sud za zločine u bivšoj Jugoslaviji u Hagu.

Hapšenje Mladića je donelo olakšanje porodicama žrtava. Haškom tribunala je ponudilo potvrdu da je uspešan agent međunarodne pravde. Srbiji je ono, također, donelo dugo željenu mogućnost članstva u Evropskoj uniji. Vlada Srbije je uspela ubediti svet da ceni evropske vrednosti više nego kriminalne heroje iz prošlosti.

Ali ja nisam tako sigurna da je Srbija odustala o Mladića i drugih generala koji su vodili genocidni rat u BiH. Simpatije koje su državni službenici i mediji izražavali prošle sedmice su još jedna sramotna mrlja na svima nama. Zamjenik tužioca mu je ponudio jagode. Udovoljeno je njegovoj želji da ga posete ministar zdravlja i predsednik parlamenta, kao što je udovoljeno i njegovoj želji da poseti kćerkin grob. Javnost u Srbiji je neprestano bila obaveštavana o njegovoj prehrani u zatvoru i svi smo saznali da je Mladić odleteo u Hag u odelu sa sinovljevog vjenčanja. Bio je tretiran kao zvezda.

Takvo obožavanje ubica je opasno u regionu u kojem ratne rane još nisu zarasle. Nacionalizam je još uvek jak u BiH, Hrvatskoj, na Kosovu, u Makedoniji i u Crnoj Gori i ponekad je čak i jači nego za vreme ratova koji su rasparčali Jugoslaviju u devedesetim.

Nedavno su u Hrvatskoj političari, štampa, crkva i civilne grupe protestovali zbog presude haškog tribunala kojom su dva generala proglašena krivim za ratne zločine, što je presuda koja dovodi u pitanje zvaničnu hrvatsku interpretaciju rata. Oni su priznali da su 1995. desila neka ubistva, ali poriču da su država i bivše vođe, kao što je Franjo Tuđman, tadašnji predsednik Hrvatske, odgovorni za planiranje etničkog čišćenja Srba.

U očima bh. političkog establišmenta i porodica žrtava, pravda za žrtve genocida i etničkog čišćenja će biti ostvarena samo kada političke vođe bosanskih Srba i u Srbiji priznaju njihovu ulogu u genocidu. Vođe bosanskih Srba, međutim, negiraju da se on uopšte i desio i takođe zahtevaju da više vođa bosanskih muslimana bude procesuirano za ratne zločine.

Slično tome, malo toga se promenilo na Kosovu, gdje se javnost protivi suđenjima za bivše komandante Oslobodilačke vosjke Kosova. U Crnoj Gori, sud je presudio da policajci koji su predali muslimanske izbjeglice snagama bosanskih Srba u maju 1992. nisu krivi za ratni zločin — što je šamar porodicama žrtava.

Regionu očajnički treba poštena debata o prošlosti. To je jedini način da se priznaju sve žrtve i da se zaustave laži koje pričamo o sebi i o drugima. Porodice žrtava, 1.600 nevladinih organizacija, veterani i sveštenici su potpisali inicijativu za osnivanje regionalne komisije koja bi napravila registar žrtava, uključujući i poginule vojnike, policajce dobrovoljce i one koji su bili žrtve etničkog čišenja.

Ovog meseca će zahtjev da se uspostavi ova komisija biti predat vođama svih zemalja naslednica bivše Jugoslavije. Ako bude usvojena, ona će označiti kraj stare balkanske prakse ostavljanja žrtava bezimenim. Možemo se samo nadati da će ona sprati mrlje prošlosti jednom i zauvek.