Koga obavezuje presuda Karadžiću?

Zvanični Beograd do ovog trenutka je bez reakcija na pravosnažnu presudu Međunarodnog suda u Hagu kojom je bivši predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić osuđen na doživotni zatvor zbog genocida i zločina protiv čovečnosti u Bosni i Hercegovini.

Za Natašu Kandić, koordinatorku REKOM-a, presuda je očekivana. Ostala je na nivou utvrđenih činjenica u ranijim suđenjima za genocid i zločine protiv čovečnosti u Bosni i Hercegovini, kaže Kandić za Radio Slobodna Evropa (RSE).

“U vezi sa ovim suđenjem ostaće upamćeno da Ratko Mladić nije prihvatio da svedoči protiv Karadžića, da je Radovan Karadžić insistirao, smatrao je da bi to doprinelo i razjašnjenju njegove odgovornosti. Pokazana je jedna netrpeljivost i pokušaj Radovana Karadžića da pokaže da je njegova odgovornost manja nego odgovornost Ratka Mladića”, kaže Kandić nakon izricanja pravosnažne presude Karadžiću.

Ona ocenjuje značajnim što je žalbeno veće „posebnu pažnju posvetilo direktivi sedam“.

“To je ona direktiva kojom je naloženo vojsci da stvori nepodnošljive uslove bez nade u život i opstanak u enklavi. Neprihvatljiva je odbrana Karadžića da on, iako je tu direktivu potpisao, nije ni čitao, da nije obratio pažnju. Mislim da je jako važno što je ta direktiva akcentovana sada u izricanju presude i to pokazuje karakter nekoga kao što je Karadžić”, ocenjuje Kandić.

ŽALBENO VIJEĆE MEĐUNARODNOG REZIDUALNOG MEHANIZMA ZA KRIVIČNE SUDOVE DONIJELO PRESUDU U PREDMETU KARADŽIĆ

Žalbeno vijeće Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove u sastavu sudija Vagn Prüsse Joensen, predsjedavajući sudija, sudija William Hussein Sekule, sudija José Ricardo de Prada Solaesa, sudija Graciela Susana Gatti Santana i sudija Ivo Nelson de Caires Batista Rosa danas je donijelo presudu po žalbama koje su Radovan Karadžić i Tužilaštvo 24. marta 2016. podnijeli na presudu Pretresnog vijeća Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ).

Gospodina Karadžića, jednog od osnivača Srpske demokratske stranke, koji je od 17. decembra 1992. bio predsjednik Republike Srpske i vrhovni komandant njezinih oružanih snaga, Pretresno vijeće je proglasilo krivim za genocid, zločine protiv čovječnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja, i osudilo na 40 godina zatvora.

Ribić: Pravda za Rome je nedostižna i nevažna za domaće sudove

Za zločin u Skočiću koji je u fokus stavio ubijanje 27 romskih civila i rušenje džamije, šest pripadnika „Siminih četnika“ je bilo osuđeno na 72 godine. Uslijedila je oslobađajuća presuda, pa su samo Gavrić, Durđević i Alić proglašeni krivima, skromnim kaznama, sa tendencijom smanjivanja istih.

U julu 2018. godine, Apelacioni sud u Beogradu je preinačio presudu i osudio Zorana Alića, Zorana Đurđevića i Tomislava Gavrića zbog nečovječnog postupanja, narušavanja tjelesnog integriteta, seksualnog ponižavanja i silovanja zaštićenih svjedokinja romske nacionalnosti u selu Skočić kod Zvornika 1992. Tada su oni osuđeni na po 10 godina (Gavrić i Đurđević) odnosno šest godina (Alić).

Srbija odbija da sudi za zločine protiv čovečnosti iz devedesetih

Fond za humanitarno pravo (FHP) uputio je prigovor Republičkom javnom tužiocu na odluku Tužilaštva za ratne zločine o odbijanju krivične prijave iz februara 2019. godine za zločin protiv čovečnosti koji je počinjen u Moroviću (opština Šid) nad dvojicom vojvođanskih Hrvata.

U oktobru 1991. godine pripadnici Jugoslovenske narodne armije su iz kuće izveli braću Abjanović, nakon čega im se izgubio svaki trag. Kako saznaje Radio Slobodna Evropa (RSE), pred Fondom su još dva pravna leka-obraćanje Ustavnom sudu i nakon toga Sudu za ljudska prava u Strazburu.

Direktorka pravnog tima FHP Ivana Žanić osporava obrazloženje Tužilaštva koje tvrdi da ne može da sudi za zločin protiv čovečnosti, jer takva odredba nije postojala u domaćem zakonodavstvu u vreme kada je počinjen zločin.

Zašto Srbija podržava relativizatore zločina počinjenih u njeno ime?

Beograd: Na suđenju za zločin u Štrpcima optuženi negirali krivicu

Gojko Lukić, Ljubiša i Duško Vasiljević, Jovan Lipovac i Dragana Đekić odbacuju optužbe na Višem sudu u Beogradu.

Na prvom glavnom pretresu za zločin u Štrpcima, kad je 1993. iz vlaka oteto 20 putnika, koji su kasnije ubijeni, svih petero optuženih u ponedjeljak izjasnilo se da nisu krivi.

Prema optužnici, Gojko Lukić, Ljubiša i Duško Vasiljević, Jovan Lipovac i Dragana Đekić terete se da su 27. veljače 1993. iz voza broj 671 na relaciji Beograd – Bar, u postaji Štrpci, 230 kilometara od Beograda, kao pripadnici oružane postrojbe “Osvetnici” Vojske Republike Srpske, oteli 20 putnika nesrpske nacionalnosti.

PRENOSIMO: Otvoreno pismo Hakije Eminovića predsedniku Republike Srbije i ministru unutrašnjih poslova u Vladi Republike Srbije

Otvoreno pismo

Predsedniku Republike Srbije g. Aleksandru Vučiću

i ministru unutrašnjih poslova g. Nebojši Stefanoviću

 

Poštovani Predsedniče i uvaženi ministre,

Dozvolite mi da vam se kao pripadnik manjinske albanske zajednice, državljanin i lojalan građanin Republike Srbije, obratim povodom poslednjeg slučaja nasilja kome sam lično bio izložen, a nakon što sam vam se obratio pismima od 27.12.2017. i 26.12.2018.

Kao što vam je već poznato, u pismenom obraćanju od 27. decembra 2017. godine, ukazao sam vam na slučaj pokušaja napada i fizičkog obračuna sa mnom od strane nepoznatih lica koji se dogodio  22.12.2017. godine na teritoriji opštine Medveđa. Iako je tada samo igrom slučaja sprečen ozbiljniji fizički obračun, bilo je jasno da napad nije bio slučajan i da je bio u direktnoj vezi sa mojim višegodišnjim ukazivanjem ne tolerisanje bezakonja na teritoriji opštine Medveđa, pre svega protivpravnu seču šuma u privatnom posedu što se događa pred očima nadležnih organa koji ne žele na to da reaguju. U pismu sam vam takođe ukazao da to nije bio prvi napad na pripadnike albanske zajednice u Medveđi na koji policija, niti drugi nadležni državni organi nisu adekvatno reagovali.

Kako u kriminalnim aktivnostima, na koje sam vam ukazao, učestvuju ljudi bliski pojedinim lokalnim političkim strukturama iz obe nacionalne zajednice, koji očigledno uživaju zaštitu lokalnih organa bezbednosti, obratio sam vam se sa molbom da u ime vladavine Ustava i zakona Republike Srbije, čiji sam lojalni građanin i državljanin, preduzmete mere iz svoje nadležnosti kako bi se takvoj praksi stalo na put.

Nakon vaše pozitivne reakcije i upućivanja naloga PU Leskovac da se svi navodi iz mog pisma detaljno ispitaju, usledila je osptrukcija od strane lokalne policije o čemu sam vam pisao u drugom pismu od 22. decembra 2018. godine. U njemu sam vam potanko objasnio da, umesto da mi poziv za saslušanje u svojstvu građanina uruče na mojoj kućnoj adresi, službenici PS Medveđa taj poziv su ostavili na administrativnom prelazu Mutivode gde je stajao duže od 10 meseci i gde mi je samo igrom slučaja na kraju bio i uručen. Kao što vam je pozanto, takva praksa slanja poziva nije u skladu sa pozitivnim pravnim propisima Republike Srbije, niti je njena primena poznata u ozbiljnim i uređenim državama.

Dakle, mimo zakona i utvrđenih procedura, neko iz PS Medveđa je odlučio da poziv koji se odnosi na mene, bude upućen na adminsitrativni prelaz, bez ikakve garancije ili saznanja da ću ja prolaziti baš tuda i da će mi on ikada biti uručen.

S obzirom na sve iznete okolnosti, mislim da vam je jasno da je na delu pokušaj opstrukcije ispunjavanja zahteva koji ste povodom mog pisma uputili PU Leskovac i PS Medveđa, sa ciljem da se taj slučaj do kraja ne rasvetli, a da se odgovornost za takav ishod svali na mene zbog navodnog neodazivanja na poziv koji je, umesto na moju kućnu adresu, poslat na adminsitrativni prelaz kako mi nikada ne bi ni bio uručen.

Nakon što sam vam ukazao na ovaj očigledni pokušaj izigravanja zakona Republike Srbije, ali i institucije Predsednika Republike i Kabineta ministra unutrašnjih poslova od strane odgovornih NN lica iz PS Medveđa, i od vas zatražio da pokretanjem istrage iz domena Unutrašnje kontrole MUP-a Republike Srbije detaljno istražite ovaj slučaj i otkrijete šta se tačno događalo sa istragom pomenutog incidenta, ja sam bio izložen dodatnom pritisku od strane lokalnih policijskih organa, što je kulminiralo fizičkim napadom na mene u kome sam zadobio teže telesne povrede.

U tom smislu, kao državljaninu Republike Srbije sa prebivalištem u selu Tupale, opština Medveđa i boravištem u Švajcarskoj, o čemu sam uredno podnosio dokumentaciju organima Republike Srbije, Rešenjem 205-6499-27/18, izdatim od strane PS Medveđa, doneta je nezakonita i neosnovana odluka o pasiviziranju mog prebivališta na adresi Tupale bb, opština Medveđa.

Kako bih razrešio nastalu situaciju i pravovremeno uložio žalbu na ovu nezakonitu odluku, bio sam prinuđen da doputujem u Medveđu što je organizovana grupa lica iskoristila kako bi na mene izvršila unapred prirpemljeni fizički napad.

Kao što sam prijavio u PU Leskovac, Službena beleška KU broj: DD 85681/19, dana 18.02.2019, na putu Medveđa-Priština, nakon što smo primetili da nas prati jedno vozilo, kada smo prošli raskrsnicu u selu Mećedoncu, to vozilo nam je preprečilo put zbog čega smo moj vozač i ja bili primorani da se zaustavimo. Iz vozila koje nam je preprečilo put, izašla su četiri lica, od kojih sam dva prepoznao (imena navedena u Službenoj belešci), prišla su našem vozilu i nakon što su me oslovili imenom, nasilno su me izvukli iz vozila, oborili na zemlji i počeli najpre rukama, a potom i nogama da me udaraju u predelu tela i glave. Tom prilikom su mi nanete teže telesne povrede, naročito u predelu glave i bubrega o čemu posedujem i zvanične lekarske naloge.

Kako sa napadačima ranije nikada nisam bio u bilo kakvim privatnim odnosima i kako postoji osnovana sumnja da su svi navedeni događaji direktno povezani sa mojim javnim delovanjem na polju zaštite zakonitosti i položaja ugroženih poštenih ljudi u Medveđi, pozivam vas da u okviru svojih nadležnosti preduzmete odgovarajuće mere i na čitavoj teritoriji Republike Srbije obezbedite vladavinu Ustava i zakona kako bi se svi njeni građani osećali sigurno i bezbedno. Ovom prilikom posebno ukazujem na neophodnost da se istraga pomenutih slučajeva ne prepušta lokalnim policijskim strukturama koje su očigledno povezane sa kriminalnim delovanjem na ovom području, već da se u istragu uključe nadležna viša tela u okviru MUP-a Republike Srbije, uključujući i Unutrašnju kontrolu.

Takođe, ovom prilikom vas obaveštavam da sam kopiju ovog pisma uputio i na adrese svih relevantnih međunarodnih i domaćih organizacija koje se bave promovisanjem ljudskih prava i vladavine zakona, kao i relevantnim diplomatskim predstavništvima i stranim misijama u Beogradu.

U nadi da ćete u ovom slučalju postupiti u skladu sa onim što zakoni i javni interes Republike Srbije nalažu, srdačno vas pozdravljam.

S poštovanjem,

Hakija Eminović,

aktivista i borac za ljudska prava

U Medveđi, 19.02.2019. godine

(English) Truth and Revisionism in Bosnia and Herzegovina

Sadržaj dostupan na English.

Tužilaštvo za ratne zločine: Manji broj optužnica nakon promjene tužioca

Od kada je na čelo Tužilaštva za ratne zločine u Srbiji došla nova tužiteljica, ta institucija je u skoro dvije godine podigla 14 optužnica i to većinom kao rezultat regionalne saradnje u toj oblasti. Srbija je prije dvije godine usvojila i Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina, međutim stručnjaci iz te oblasti upozoravaju na njeno neadekvatno provođenje, dok se tužiteljica i njeni saradnici ne pojavljuju u javnosti.

 

Republika Srpska pokušava da „dokaže“ da genocida nije bilo

Nataša Kandić, osnivačica Fonda za humanitarno pravo, za Danas.

Iako su činjenice o značajnom broju žrtava u ratovima devedesetih godina poznate, ni posle 27 godina od početka rata nijedna država s područja nekadašnje SFRJ nije sačinila poimenični popis svojih ljudskih gubitaka.

Haški tribunal je utvrdio identitet i okolnosti smrti najmanje 15.000, a nacionalni sudovi najmanje 5.000 žrtava ratnih zločina. Državne institucije zemalja u regionu raspolažu evidencijama poginulih pripadnika oružanih snaga. Udruženja žrtava takođe raspolažu značajnim podacima o žrtvama. Organizacije koje se bave ljudskim pravima, okupljene u Koaliciji za REKOM, prikupile su relevantnu dokumentaciju i na osnovu empirijskog istraživanja utvrdile identitet i okolnosti smrti oko 20.000 ratnih žrtava. Ako je već toliko urađeno, i ako civilno društvo već 10 godina zagovara osnivanje Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i popis ljudskih gubitaka u vezi sa ratovima u periodu 1991-2001. godine (REKOM), zašto Republika Srpska daje prednost međunarodnim komisijama?