Materijalne reparacije u parničnim postupcima za naknadu štete – praksa sudova u Srbiji u periodu od 2021-2022. godine
Fond za humanitarno pravo (FHP) godinama unazad objavljuje izveštaje o ostvarivanju prava na naknadu štete žrtava ratnih zločina u parničnim postupcima koji se vode pred sudovima u Srbiji. Poslednji izveštaj je obuhvatao period od 2017. do 2020. godine i javnosti je predstavljen 2021. godine. Izveštaj koji je pred vama obuhvata period od 2021. godine do kraja 2022. godine.
Obaveza Republike Srbije da naknadi štetu žrtvama kršenja ljudskih prava, između ostalog i kroz adekvatnu materijalnu reparaciju, i dalje je nepromenjena – šteta koja je pričinjena pojedincima i članovima njihovih porodica podrazumeva obavezu štetnika, u ovom slučaju Republike Srbije, da ili štetne posledice otkloni, ili da ih adekvatno obešteti. I nakon punih 30 godina od početka sukoba na prostoru bivše SFRJ, Republika Srbija ovu svoju obavezu nije izvršila u potpunosti. Politička volja da se prihvati odgovornost za zločine iz prošlosti i obeštete sve žrtve i dalje izostaje, a oštećeni i članovi njihovih porodica su prinuđeni da vode dugotrajne, skupe i često neizvesne parnične postupke pred sudovima u Srbiji.
Štetne posledice ovakvog pristupa organa vlasti Republike Srbije po žrtve su višestruke. Oni su prinuđeni da ponovo pred sudovima daju iskaze, i po nekoliko puta, o zločinima koji su se desili; sekundarna viktimizacija je postala pravilo; troškovi sudskih postupaka su jako visoki, što predstavlja dodatni teret pristupu pravdi onima koji već očigledno imaju status žrtve, a pojedini postupci umeju da traju i skoro po deceniju. Sa druge strane, sudovi i država se retko kada ophode prijateljski prema žrtvama, teret dokazivanja koji se prevaljuje na njih je previsok, a odredbe materijalnog prava, posebno one o zastarelosti potraživanja prava na naknadu štete, uvek se tumače na njihovu štetu ukoliko ne postoji pravnosnažna osuđujuća krivična presuda za ratni zločin. Ovaj niz tereta koji je prevaljen na žrtve, pored činjenice da se već nalaze u takvom statusu, ima odvraćajući efekat i dovodi ih u situaciju da odustaju od iniciranja parnica za naknadu štete protiv Republike Srbije.
Nespremnost Republike Srbije da prihvati odgovornost za izvršene zločine u prošlosti se ogleda i u prenisko dosuđenim iznosima naknade pretrpljene nematerijalne štete, minimiziranju ili neosvrtanju na ulogu i odgovornost državnih organa, kao i u onemogućavanju žrtvama sa Kosova da naplate svoja potraživanja koja su im priznata domaćim sudskim odlukama, a takođe i odbijanjem da se priznaju njihova lična dokumenta koja izdaju institucije na Kosovu. Na taj način, Republika Srbija dodatno obeshrabruje žrtve da potražuju naknade koje bi im, po odredbama zakona, morale biti priznate.
Izveštaj je utemeljen na obimnoj sudskoj praksi kojom FHP raspolaže, proistekloj iz sudskih postupaka koje su oštećeni vodili protiv Republike Srbije za naknadu štete. Pored ovih presuda, kao izvor su poslužile i sudska praksa koja je dostupna u javno dostupnim bazama, na zvaničnim sajtovima sudova, ali i prethodni izveštaji i publikacije FHP-a.
