Karadžićeva žalba na „nepravednu“ presudu za genocid

Karadžićeva žalba na „nepravednu“ presudu za genocid

BalkanInsight_logoPred Haškim sudom počinje izlaganje žalbe bivšeg lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića na presudu kojom je osuđen za genocid i druge ratne zločine, u kojoj se kaže da je suđenje Karadžiću bio “manjkav proces“.

Suđenje bivšem lideru bosanskih Srba Radovanu Karadžiću bio je “manjkav proces“ koji je „doveo do nepravičnog rezultata”, tvrdi se u njegovoj žalbi koja će biti izložena pred Mehanizmom za međunarodne krivične sudove (MMKS) 23. i 24 aprila.

U sažetku njegove žalbe od 238 stranica Karadžić nabraja “48 suštinskih i proceduralnih grešaka koje je napravilo sudsko veće“ što je navodno dovelo do njegove pogrešne osude za genocid i ratne zločine protiv nesrpskog stanovništva u Bosni i Hercegovini i izricanja kazne od 40 godina zatvora.

Presuda se mora ukinuti, ali ako žalbeno veće podrži bilo koji deo presude, kazna bi morala biti mnogo manja, tvrdi Karadžić.

S druge strane, u svojoj žalbi Tužilaštvo traži od sudija MMKS-a da produže Karadžićevu zatvorsku kaznu na doživotnu.

U martu 2016. tročlano veće MKSJ-a jednoglasno je zaključilo da je Karadžić bio glavni organizator četiri udružena zločinačka poduhvata osmišljena da trajno i nasilno uklone nesrbe sa velikih delova teritorije BiH kako bi se uspostavila dominacija Srba.

MKSJ je zaključio da je bivši predsednik Republike Srpske (RS) kriv za genocid u Srebrenici; progon hrvatskih i muslimanskih civila širom BiH, za granatiranje i snajperske napade na stanovnike Sarajeva s ciljem širenja straha, kao i za uzimanje pripadnika UN-ovih mirovnih snaga za taoce.

Karadžić je oslobođen druge tačke optužnice za genocid nad Muslimanima i Hrvatima u sedam bosanskih opština (Bratunac, Foča, Ključ, Prijedor, Sanski Most, Vlasenica i Zvornik).

Veće MKSJ-a je precizno zaključilo da Karadžić nije imao “genocidnu nameru“ da uništi nesrbe u sedam opština što je srž žalbe tužilaštva na prvostepenu presudu.

Većina od 50 Karadžićevih osnova za žalbu su proceduralne prirode. Karadžić tvrdi da “nije imao fer suđenje“ zbog “neuspeha Sudskog veća da ograniči opseg amorfne optužnice i osigura da se tužilaštvo pridržava svoje obaveze objavljivanja“.

U svojoj žalbi odbrana takođe navodi „dvostruke standarde“ MKSJ-a u korist tužilaštva.

I dok direktno ne dovodi u pitanje glavne činjenične krivične zaključke, odbrana tvrdi da “oslanjanje sudskog veća na sporne zaključke, umesto na čvrste dokaze, pri donošenju zaključka da je predsednik Karadžić delio zajedničku svrhu četiri odvojena udružena zločinačka poduhvata, bila greška koja je rezultirala neostvarenju pravde“.

“To neostvarenje pravde je najviše vidljivo u delu kada ga Sudsko veće proglašava krivim za genocid zaključujući da je delio nameru da ubije zatvorenike iz Srebrenice na osnovu svog vlastitog tumačenja šifrovanog presretnutog razgovora. Ovaj zaključak je nesnovan i netačan a presuda nepravedna“, tvrdi se u žalbi odbrane.

U tom „šifrovanom presretnutom razgovoru“ od 13. jula 1995. Karadžiću njegov izaslanik za Srebrenicu Miroslav Deronjić govori da je 2.000 (zatvorenika iz Srebrenice) stiglo u blizinu Bratunca i da se očekuje još njih.

Prema Deronjićevim beleškama, Karadžić mu je rekao da “sva roba mora biti stavljena u skladišta pre dvanaest sutra … ne u skladišta tamo, nego negde drugo“.

U svojoj presudi Sudsko veće je zaključilo da su Karadžićeva „roba“ u stvari muslimanski zatvorenici koje je Vojska Republike Srpske (VRS), pod njegovom vrhovnom komandom, prevezla narednog dana u Zvornik te na kraju i pogubila “najmanje 5.115“ njih.

Žalba odbrane tvrdi da postoji alternativno tumačenje ovog razgovora – da Karadžić nije nameravao izvršiti egzekuciju muslimanskih muškaraca, nego ih poslati u vojni zatvor u Batkoviću.

Karadžić “nije imao učešća u egzekuciji tih muškaraca iz Srebrenice“, tako da je Sudsko veće pogrešilo u zaključku da je „delio zajednički cilj da se eliminišu bosanski Muslimani iz Srebrenice“. Stoga, prema navodima odbrane, Karadžić nije imao genocidnu nameru u Srebrenici.

Govoreći o njegovoj osudi za progon i druge zločine u 20 opština u Bosni, Karadžić navodi da je MKSJ “uzeo njegove izjave u korist političke autonomije Srba iz konteksta, pogrešno zaključivši da je favorizirao homogenu državu iz koje bi trebali biti proterani Muslimani i Hrvati“.

U delu žalbe koji se odnosi na presudu za teror nad građanima Sarajeva, Karadžić smatra da su sudije “zanemarile njegove brojne naredbe usmerene ka sprečavanju otvaranja vatre na civile, pogrešno primenile principe “razlikovanja“ i “proporcionalnosti“ jer nisu uspeli proceniti granatiranje iz perspektive vojnog komandanta i ignorisali su izveštaj eksperta Ujedinjenih nacija o granatiranju na pijaci Markale“.

Karadžić predočava da je Sudsko veće „pogriješilo kada je zaključilo da je VRS ispalila projektil koji je pao na pijacu Markale 5. februara 1994.“, ubivši 66 civila.

U odgovor na osudu Karadžića zbog uzimanja talaca, odbrana predočava da su pripadnici UNPROFOR-a “bili zakonito pritvoreni“ jer su uzeli učešća u aktivnostima vezanim za borbe protiv VRS-a.

U svojoj žalbi tužilaštvo tvrdi da je MKSJ pogrešio jer nije zaključio da su Karadžić i drugi učesnici udruženog zločinačkog poduhvata imali genocidnu nameru protiv Muslimana i Hrvata u sedam bosanskih opština.

Prema navodima tužitelja, Sudsko veće je primenilo “previše usku definiciju genocidne namere“ te je napravilo grešku kada je zaključilo da je “cilj trajnog uklanjanja“ nesrba … isključivao zaključak o genocidnoj nameri“ da se unište Muslimani i Hrvati kao etničke grupe.

Konačna presuda u Karadžićevom predmetu očekuje se do decembra.

Preuzeto sa portala Balkanska Tranziciona Pravda

Share