TRZ 11 godina bez odgovora na pitanje – ko je počinio najteži zločin na Kosovu

TRZ 11 godina bez odgovora na pitanje – ko je počinio najteži zločin na Kosovu

Logo FHPTužilac za ratne zločine (Tužilac) Vladimir Vukčević je u intervjuu za Novosti od 5. marta 2015. godine naveo da se u istrazi Tužilaštva za ratne zločine (TRZ) o zločinu počinjenom u Meji (Kosovo) nekadašnji načelnik Uprave za bezbednost Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije (VJ) Momir Stojanović ne pojavljuje ni kao „potencijalni počinilac“. Komentarišući Interpolovu poternicu protiv 17 osoba osumnjičenih za ratne zločine u opštini Đakovica na Kosovu, Tužilac je naveo i da TRZ ne zna na osnovu kojih dokaza je izdata poternica, te da je spreman da proveri dokaze koje poseduje EULEX.

FHP ističe da navodi Tužioca o rezultatima rada TRZ na rasvetljavanju zločina u Meji, uz činjenicu da TRZ za 11 godina rada i nakon brojnih najava nije pred lice pravde izvelo ni jednog odgovornog za ovaj, po broju žrtava, najteži zločin tokom sukoba na Kosovu, ukazuju da TRZ ignoriše dokaze i relativizuje činjenice utvrđene od strane Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) o ovom zločinu, te da nema iskrenu volju da ovaj predmet procesuira.

Zločin nad kosovskim Albancima u Meji i okolini 27. aprila 1999. godine je najmasovniji zločin nad civilima počinjen tokom sukoba na Kosovu. MKSJ je u presudama protiv Vlastimira Đorđevića i tzv. Kosovske petorke (Šainović i dr) detaljno rekonstruisao okolnosti ovih zločina, uključujući ulogu srpske vojske i policije, matricu zločina i skrivanje tela žrtava.

Rano ujutru srpska vojska i policija započele su veliku akciju u severozapadnom delu opštine Đakovica (dolina Reka), čiji je cilj bio proterivanje civila – kosovskih Albanaca – sa tog područja u Albaniju. Tokom ove akcije, vojnici i policajci su meštanima dvadesetak sela (Dobroš, Ramoc, Racaj, Korenica, Molić, Brovina, Guska, Nivokaz i dr.) naređivali da napuste svoje kuće i da idu u Albaniju. Tokom proterivanja civila iz njihovih kuća, pripadnici srpskih snaga su ubili više desetina civila. Najviše civila je ubijeno u selu Korenica. Više hiljada meštana koji su proterani iz selâ formirali su dugu kolonu traktora koja je išla prema gradu Đakovica. U selu Meja, nedaleko od Đakovice, kod seoske osnovne škole, pripadnici srpskih snaga su iz kolone izvodili muškarce a ženama, deci i starijima su, posle pljačke novca i nakita, naređivali da nastave put u Albaniju. Izdvojene muškarce starosti od 14 do 80 godina su okupljali na livadi koja se nalazila pored puta. Izdvojeno je preko 250 muškaraca koji su potom na nepoznatoj/nekoliko lokacija ubijeni. Posmrtni ostaci njih 249 su pronađeni 2001. godine u masovnoj grobnici u Batajnici.

Za razliku od TRZ, MKSJ je ozbiljno razmatrao ulogu Prištinskog korpusa VJ u zločinima u Meji i okolini, uključujući ulogu Momira Stojanovića i njegovih nadređenih. Vladimir Lazarević, tadašnji komandant Prištinskog korpusa VJ i neposredno nadređeni Momiru Stojanoviću, proglašen je odgovornim za pomaganje i podržavanje zločina protiv čovečnosti 27. aprila 1999. godine u Meji, Korenici, Ramocu i drugim selima u dolini Reka. Za ove zločine proglašen je odgovornim i Nebojša Pavković, komandant Treće Armije VJ i nadređeni Lazareviću, kao i Dragoljub Ojdanić, načelnik Generalštaba VJ. Za zločine u dolini Reka odgovornim su proglašeni i Sreten Lukić, bivši načelnik Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) Republike Srbije za Kosovo i Metohiju i Vlastimir Đorđević, bivši pomoćnik Ministra unutrašnjih poslova i načelnik Resora javne bezbednosti.

Dokazi izvedeni u ovim postupcima označavaju Stojanovića kao jednog od organizatora vojno-policijske operacije. Nike Peraj, bivši oficir u 52. artiljerijsko-raketnoj brigadi VJ, koga je MKSJ ocenio kao verodostojnog i pouzdanog svedoka (para. 82 presude Šainović i dr, tom II) je posvedočio da je, nakon ubistva pet pripadnika MUP-a, u jednoj privatnoj kući u Đakovici održan nezvanični sastanak kojem su, između ostalih, prisustvovali načelnik bezbednosti njegove jedinice, 52. artiljerijsko-raketne brigade, Sergej Perović i načelnik Odseka bezbednosti Prištinskog korpusa Momir Stojanović (para. 169 presude Šainović i dr, tom II, kurziv FHP). Peraj je ispričao da se “Stojanović […] tokom sastanka obratio Mićunoviću [komandantu rezervnih snaga VJ u Đakovici] i Kovačeviću [načelniku SUP Đakovica] naredivši im da izvedu jednu operaciju u dolini Reka [oblast Đakovice u kojoj se nalazi Meja] gde je, u znak odmazde za ubistvo Prašćevića, trebalo eliminisati barem 100 ‘glava’ i spaliti sve kuće“ (para. 169 prvostepene presude Šainović i dr, tom II).

Momir Stojanović se tokom svog svedočenja branio od ovih navoda tvrdeći da Peraj daje lažne izjave i da on nikada nije izdao takvo naređenje. Sa druge strane, MKSJ je za Stojanovića utvrdio da nije verodostojan svedok i da je u svedočenju pokušavao da umanji svoju moć i odgovornost (para. 85 prvostepene presude Šainović i dr, tom II).

Polazeći od toga da je MKSJ u potpunosti rekonstruisao ovaj zločin i svoje nalaze zasnovao na velikom broju jasnih i nepobitnih dokaza, kao i da su stotine svedoka ovog zločina dostupne TRZ kroz saradnju sa EULEX-om, FHP ističe da TRZ, 13 godina od pronalaženja tela žrtava ovog zločina u masovnoj grobnici u Beogradu, na deset kilometara od kancelarije TRZ, porodicama žrtava duguje više od relativizovanja dokaza i činjenica utvrđenih od strane MKSJ.

Share