Sama suđenja za ratne zločine nisu dovoljna

Izvor: Glas Javnosti

Tribina „Čelebići ’92, van svake sumnje“ o srpskim žrtvama

-Kandić: Žrtve, nažalost, samo brojevi

-Huber (SE): Istina je težak zadatak

-Milenov: U Srbiji se malo zna o Čelebiću

BEOGRAD – Međunarodni sud za ratne zločine optužio je 1996. godine, a zatim i osudio samo četiri osobe za ubistvo 14 Srba u ozloglašenom logoru Čelebići, a to, naravno, ne bi bilo moguće da se glasovi žrtava nisu čuli, rečeno je juče u Centru „Sava“ na tribini „Čelebići ‘92, van svake sumnje“, posvećenoj zločinima u ovom logoru. Skup su organizovali Fond za humanitarno pravo i Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, uz finansijsku podršku Saveta Evrope i Oebsa. Tribina je okupila veliki broj pravnih stručnjaka, ali i mnoge žrtve čelebićkog logora koje su juče istakle da je u kampu pogubljeno više od 100 osoba, a ne samo 14, kako se smatra.

U Čelebićima kod Konjica, sredinom maja 1992. godine, snage bosanskih muslimana i hrvata formirale su logor u kome su bili zarobljeni, mučeni i ubijani srpski civili. Haški tribunal je za te zločine na 18 godina zatvora osudio Hazima Delića, bivšeg zamenika komandanta tog logora, na 15 godina robije Esada Landžu, stražara, dok je Zdravko Mucić, komandant logora Čelebići, osuđen na devet godina zatvora. Oni su osuđeni za ubistva, mučenja, seksualna zlostavljanja, premlaćivanja i okrutno i nečovečno ponašanje u pomenutom ozloglašenom logoru. U istom procesu Zejnil Delalić, komandant Prve taktičke grupe armije BiH koja je bila nadležna za logor Čelebići, oslobođen je optužbi.
Prema rečima Nataše Kandić, direktora Fonda za Humanitarno pravo, žrtve zločina imaju ulogu da pomognu sudovima da bi se utvrdila istina.
– Suđenja za ratne zločine nisu dovoljna. Stoga je važno, svetska iskustva tako pokazuju, da se osnivaju komisije za istinu i žrtve. U tom pogledu je nezamenjiv nevladin sektor, budući da sudovi nemaju kapacitete da izvedu sve zločince pred pravdu. Ipak, smatram da se klima u zemlji menja i da će uskoro žrtve moći da dobiju veći prostor u medijima. Nažalost, žrtve zločina se zasad pominju samo kao brojevi, a najmanje u vidu neposrednog svedočenja. Bez javnog glasa žrtava nije moguće formirati kolektivno sećanje na počinjene zločine i utvrditi potpunu istinu – izjavila je Kandićeva.
Podržavajući ideju o ovakvim javnim skupovima, potpredsednica G17 Plus Ivana Dulić-Marković izjavila je da „nijedan napor i traganje za pravdom nije uzaludan“, poželevši snagu svim žrtvama da „izdrže i otkriju istinu“.
Denis Huber, šef misije Saveta Evrope u Srbiji, rekao je da je važno staviti naglasak na buduća pokoljenja, jer je suočavanje sa prošlošću značajno da bi se izgradila harmonična budućnost.
– Tek treba da usledi težak zadatak da se prizna istina da bi se uspostavilo pomirenje među državama na ovim prostorima. Istina o zločinima koji su se dogodili u protekloj deceniji ne može da bude utvrđena ako se ne čuje glas žrtava ratnih zločina – rekao je Huber. On je iskoristio skup da podseti na obavezu Srbije prema Haškom tribunalu.
Predstavnik Sekretarijata haškog Tribunala Aleksandra Milenov rekla je da u Srbiji retko ko zna za predmet Čelebići. Ona je istakla da javnost u Srbiji ne zna da je Tribunal, u stvari, utvrdio da je 100 srpskih civila u periodu od aprila do decembra 1992. godine u tom logoru pretrpelo strašne zločine i maltretiranja.
– Zašto se u Srbiji ne čuju takve priče, već se javnost usredsređuje samo na srpske optuženike, a ne i na muslimanske optuženike pred Haškim tribunalom ili na srpske žrtve – pitala je Milenov.
Šef misije Oebsa u Srbiji Hans Ola Urstad rekao je da istina može biti teška, ali je potrebna da bismo mogli da živimo sa tim i da sprečimo da se zločini dešavaju i u budućnosti.
Antrfile:
Incident

Početak konferencije „Čelebići 1992: van svake sumnje“, obeležio je incident kada je jedan od prisutnih ustao i, glasno protestujući protiv Ivane Dulić-Marković i Nataše Kandić, uz psovke napustio skup. On je na početku skupa sedeo među preživelima i porodicama žrtava logora Čelebići, a zatim je ustao i glasno pitao „kako mogu da govore predstavnici ustaša, a ne žrtve“, pri tom je pokazao na stranu govorničkog stola za kojim su sedele Nataša Kandić i Ivana Dulić-Marković.

Autor: M. DUDVARSKI

Share