Predmet Vukovarska trojka (IT-95-13/1)

Mile Mrkšić

Datum rođenja: 20. jula. 1947. u Kozarcu, u blizini Vrginmosta, Hrvatska

Optužnice: Prvobitna: 7. novembra 1995; izmenjena: 3. aprila 1996; izmenjena: 2. decembra 1997; druga izmenjena optužnica: 1. novembra 2002; treća izmenjena objedinjena optužnica: 9. marta 2005.

Datum predaj: 15. maja 2002.

Prebačen na MKSJ: 15. maja 2002.

Prvo stupanje pred Sud: 16. maja 2002, izjasnio se po svim optužbama da nije kriv

Presuda Pretresnog veća: 27. septembar 2007, osuđen na 20 godina zatvora

Miroslav Radić

Datum rođenja: 10. septembra 1962. u Zemunu, Srbija

Optužnice: Prvobitna: 7. novembra 1995; izmenjena: 3. aprila 1996; izmenjena: 2. decembra 1997; treća izmenjena objedinjena optužnica: 9. marta 2005.

Datum predaj: 21. april 2003. 

Prebačen na MKSJ: 17. maja 2003.

Prvo stupanje pred Sud:  21. maja 2003, izjasnio se po svim optužbama da nije kriv; 16. februara 2004, izjasnio se po dodatnim optužbama da nije kriv

Presuda Pretresnog veća: 27. septembar 2007, oslobođen optužbi

Veselin Šljivančanin

Datum rođenja: 13. juna 1953. u Pavezu, Srbija i Crna Gora 

Optužnice: Prvobitna: 7. novembra 1995; izmenjena: 3. aprila 1996; izmenjena: 2. decembra 1997; treća izmenjena objedinjena optužnica: 9. marta 2005. 

Datum hapšenja: 13. juna 2003, od strane srpskih vlasti  

Prebačen na MKSJ: 1. jula 2003. 

Prvo stupanje pred Sud: 3. jula 2003, nije se izjasnio o krivici; 10. jula 2003, izjasnio se po svim optužbama da nije kriv; 16. februara 2004, izjasnio se po dodatnim optužbama da nije kriv  

Presuda Pretresnog veća: 27. septembar 2007, osuđen na pet godina zatvora

Tranksripte suđenja možete preuzeti ovde

 

OPTUŽNICA I OPTUŽBE

Prvobitna optužnice Mileta Mrkšića, Miroslava Radića i Veselina Šljivančanina je potvrđena 7. novembra 1995. Dana 3. aprila 1996, optužnica je izmenjena na način da je uključen četvrti optuženi, Slavko Dokmanović. Optužnica protiv četvorice optuženih je ponovo izmenjena 2. decembra 1997.

Dana 27. juna 1997, Slavko Dokmanović je prebačen u Hag, a 4. jula 1997, izjasnio se po svim tačkama optužnice da nije kriv. Dana 15. jula 1998, postupak protiv njega je zaključen nakon što je 29. juna 1998. umro u pritvoru.

Nakon prebacivanja Mileta Mrkšića 15. maja 2002, Tužilaštvo je dobilo dopuštenje da podnese izmenjenu optužnicu samo protiv njega. Ta optužnica, koja je nazvana drugom izmenjenom optužnicom, je potvrđena 1. novembra 2002.

Dana 21. jula 2003, Tužilaštvo je podnelo objedinjenu izmenjenu optužnicu. Ta optužnica je uključivala Miroslava Radića i Veselina Šljivančanina, koji su već bili prebačeni na MKSJ. Pretresno veće nije potvrdilo tu optužnicu i 23. januara 2004, naložilo je Tužilaštvu da modifikuje objedinjenu izmenjenu optužnicu. Nova optužnica je podnesena 9. februara 2004.

Navodi protiv trojice optuženih su bili dodatno konkretizovani u drugoj modifikovanoj objedinjenoj izmenjenoj optužnici koja je podnesena 26. avgusta 2004.

Konačno, nakon odluke Pretresnog veća od 29. oktobra 2004, Tužilaštvo je 15. novembra 2004. podnelo treću izmenjenu objedinjenu optužnicu. Dana 9. marta 2005, Pretresno veće je naložilo da to bude važeća optužnica u predmetu.

U toj se optužnici navodi da je krajem avgusta 1991 Jugoslovenska narodna armija (JNA) opkolila grad Vukovar. Opsada je trajala do 18. novembra 1991, kad su srpske snage zauzele grad. Tokom tromesečne opsade, JNA je granatiranjem u velikoj meri razorila grad, a stotine ljudi su poginule. Kada su srpske snage okupirale grad, njihovi pripadnici su pobili još nekoliko stotina nesrba. Ogromna većina stanovništva nesrpske nacionalnosti proterana je iz grada u roku od nekoliko dana nakon pada Vukovara. Poslednjih dana opsade Vukovara, nekoliko stotina ljudi je potražilo utočište u vukovarskoj bolnici, koja se nalazi u blizini centra grada, verujući da će bolnica biti evakuisana u prisustvu međunarodnih posmatrača.

Prema optužnici, Mile Mrkšić, Miroslav Radić i Veselin Šljivančanin učestvovali su u udruženom zločinačkom poduhvatu (UZP). Cilj UZP je bio progon Hrvata ili drugih nesrba koji su se, nakon pada Vukovara, nalazili u vukovarskoj bolnici, a putem počinjenja ubistva, mučenja i okrutnog postupanja, istrebljenja, i nehumanih dela.

Dalje se navodi da su 20. novembra 1991, vojnici odveli su oko 400 nesrba iz vukovarske bolnice. Miroslav Radić i Veselin Šljivančanin su lično učestvovali u selekciji zatočenika koje su zatim ukrcali na autobuse. Autobusi su napustili bolnicu i nastavili put prema kasarnama JNA gde su srpske snage, koje su se sastojale od pripadnika TO-a, dobrovoljačkih i paravojnih jedinica ponižavale zatočenike i pretile im. Neki zatočenici su izvedeni iz autobusa i pretučeni u prisutnosti pripadnika JNA. Zatim su zatočenici prevezeni na poljoprivredno dobro Ovčara, oko 4 kilometra južno od Vukovara, gde su ih vojnici tukli. Vojnici su zatim prevezli nesrpske zatočenike u grupama od deset do dvadeset osoba do jedne jaruge u pravcu Grabova, sela koje nalazi oko 3 kilometra jugoistočno od Ovčare, gde su ubili najmanje 264 Hrvata i drugih nesrba iz vukovarske bolnice. Nakon što su ubijeni, leševi žrtava buldožerom su pokopani u masovnu grobnicu na istoj lokaciji.

Mile Mrkšić, Miroslav Radić i Veselin Šljivančanin se terete na osnovu individualne krivične odgovornosti (član 7(1)) i krivične odgovornosti nadređenog (član 7(3) Statuta) za:

Progone na političkoj, rasnoj ili verskoj osnovi; istrebljenje; ubistvo; mučenje; nehumana dela; (zločini protiv čovečnosti, član 5), i
Ubistvo; mučenje; okrutno postupanje (kršenje zakona ili običaja ratovanja, član 4).

PRETPRETRESNI POSTUPAK

Optuženom Miletu Mrkšiću odobreno je privremeno puštanje na slobodu od 31. januara 2004. do 2. februara 2004, kako bi prisustvovao majčinom pogrebu.

 

SUĐENJE

Suđenje Miletu Mrkšiću, Miroslavu Radiću i Veselinu Šljivančaninu je počelo 11. oktobra 2005. Tužilaštvo je završilo s izvođenjem svojih dokaza 23. juna 2006. Izvođenje dokaza odbrane počelo je 30. avgusta 2006. I trajalo do 8. decembra 2006. Optužba je iznela završne reči 14. i 15. marta, a odbrana 15. i 16. marta 2007.

ODLUKA U SKLADU S PRAVILOM 98bis

Po završetku izvođenja dokaza optužbe, Pretresno veće može da donese odluku o tome da li postoje osnove za osudu. Ako Veće smatra da Tužilaštvo nije izvelo dovoljno dokaza za određenu optužbu/optužbe, Veće može da odbaci te optužbe i donese oslobađajuću presudu pre početka izvođenja dokaza odbrane.

Dana 28. juna 2006, Pretresno veće u predmetu Mrkšić i drugi donelo je usmenu odluku u skladu s pravilom 98bis u kojoj je navelo sledeće: “…Veće stoga smatra da nema osnova po kojem u ovom trenutku može doneti oslobađajuću presudu po bilo kojoj tački optužnice protiv bilo kojeg od trojice optuženih, a u skladu sa zahtevima pravila 98bis…”

PRESUDA PRETRESNOG VEĆA

Pretresno veće je izreklo presudu 27. septembra 2007. Glavna tvrdnja optužnice bila je da su optuženi učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu, sa zajendičkim ciljem počinjenja krivičnih dela koja se navode u optužnici. U osnovi, navedeno je da su Mile Mrkšić, Miroslav Radić i Veselin Šljivančanin delovali zajedno kako bi počinili ubistva i zlostavljali ratne zarobljenike iż Vukovarske bolnice. Pretresno veće je međutim zaključilo da nema direktnih dokaza za takav udruženi zločinački poduhvat.

Iako su mnoge činjenice uporno osporavane, Veće je zaključilo da je dokazima ustanovljeno da su, prema naređenjima koje je optuženi Mile Mrkšić izdao 19. novembra 1991, a koje je sproveo u delo optuženi Veselin Šljivančanin, ratni zarobljenici odvedeni iz Vukovarske bolnice ujutro 20. novembra 1991. I na kraju odvedeni na Ovčaru. Međutim, Veće se uverilo da je prvobitna namera Mileta Mrkšića bila da ratni zarobljenici budu odvedeni u Sremsku Mitrovicu, između ostalog, i zato da bi kasnije bili razmenjeni za srpske ratne zarobljenike u rukama hrvatskih vlasti. To je naređenje izdato Veselinu Šljivančaninu i preneseno mnogim drugim koji su učestvovali u operaciji evakuacije. Tako je prethodnih dana činjeno i sa drugim ratnim zarobljenicima.

Tokom jutra 20. novembra 1991. optuženi Mile Mrkšić se predomislio i promenio svoja naređenja. Prvo su zarobljenici držani u autobusima u kasarni JNA, a onda u hangaru na Ovčari, ali sve vreme još uvek pod stražom vojne policije JNA, iako ne baš efikasnom. Na kraju je, pred kraj dana, optuženi Mile Mrkšić odlučio i naredio da se povuče vojna policija koja je čuvala zarobljenike. Dokazi pokazuju da je upravo u vreme izdavanja tog naređenja optuženi Mile Mrkšić konačno odlučio da ratne zarobljenike treba ostaviti u rukama vukovarske Teritorijalne odbrane. Potpuni razlozi za takvo postupanje poznati su samo Miletu Mrkšiću. Želje lokalne srpske vlade, koja nije imala nikakva zakonska ovlašćenja ili moć da naloži optuženom Mrkšiću ali JNA šta treba učiniti s ratnim zarobljenicima, izgleda da su bile značajan faktor.

Dokazi nisu pokazali da su u bilo kojem trenutku Veselin Šljivančanin ili Miroslav Radić na bilo koji način učestvovali u procesu putem kojeg je Mile Mrkšić došao do odluke da JNA treba da odustane od nadzora nad ratnim zarobljenicima tako što će biti povučena vojna policija koja ih je čuvala. Te činjenične okolnosti isključuju svaki zaključak da su Mile Mrkšić, Veselin Šljivančanin and Miroslav Radić delovali zajedno u udruženom zločinačkom poduhvatu.

U optužnici se Mile Mrkšić, između drugih oblika odgovornosti, teretio da je odgovoran i za to što je naredio da se počine zločini za koje je optužen. Međutim, Veće je zaključilo da za takav zaključak nema nikakvih dokaza. Iako je kao komandant Operativne grupe Jug Mile Mrkšić bio na položaju vlasti u odnosu na Teritorijalnu obranu i paravojne snage koje su počinile krivična dela okrutnog postupanja, mučenja i ubistva na Ovčari, nije dokazano da im je on naredio da počine krivična dela iz optužnice.

Međutim, Pretresno veće je zaključilo da je Mile Mrkšić je znao za intenzivno neprijateljsko raspoloženje srpske Teritorijalne odbrane i paravojnih snaga prema pripadnicima hrvatskih snaga. To se pogotovo pokazalo tokom toga dana dešavanjima u kasarni JNA i na Ovčari, o čemu je Mileta Mrkšića izvestilo više oficira JNA. Takođe je bio obavešten o ubistvima u “Veleprometu” prethodnog dana. Time što je naredio povlačenje vojne policije JNA s Ovčare, znajući pritom da će zarobljenici biti izloženi velikom riziku teškog nasilja i smrti od strane Teritorijalne odbrane i paravojnih snaga, Mile Mrkšić je pomogao i podržao krivična dela ubistva počinjena kao posledica njegovog naređenja. Iz tih razloga, Pretresno veće je zaključilo da je Mile Mrkšić odgovoran po članu 7(1) Statuta za pomaganje i podržavanje krivičnog dela ubistva.

Pored toga, Mile Mrkšić tokom popodneva 20. novembra 1991. nije preduzeo nikakve korake da pojača stražu na Ovčari, niti da na bilo koji način unapredi mere za zaštitu ratnih zarobljenika od nasilja i drugih oblika okrutnog postupanja od strane Teritorijalne odbrane i paravojnih snaga, uprkos tome što je bio obavešten da ima žestokog zlostavljanja. Svojim propustom da djeluje, Mile Mrkšić je onima na Ovčari koji su želeli da se osvete ratnim zarobljenicima pružio i praktičnu pomoć i ohrabrenje. Snage JNA, kojima je on zapovijedao, ranije su uspostavile i održavale nečovečne uslove zatočenja zarobljenika. Zbog toga je Mile Mrkšić proglašen odgovornim po članu 7(1) Statuta za pomaganje i podržavanje krivičnih dela mučenja i okrutnog postupanja.

Što se tiče je Miroslava Radića, dokazima je utvrđeno da je bio u bolnici 19. novembra 1991. i da su vojnici pod njegovom komandom na početku obezbeđivali bolnicu. Takođe je utvrđeno da je Miroslav Radić bio u krugu bolnice ujutro 20. novembra 1991., ali ne i da je učestvovao u trijaži ispred bolnice. Nema nikakvih dokaza da je Miroslav Radić bio na Ovčari 20. novembra 1991. Iz razloga navedenih prilikom razmatranja odgovornosti Mileta Mrkšića, nema nikakvih dokaza da je Miroslav Radić učestvovao u udruženom zločinačkom poduhvatu. Dva svedoka dala su potpuno različite iskaze koji sugeriraju da je Miroslav Radić bio obavešten o tome da su vojnici pod njegovom komandom učestvovali u zlostavljanju i ubijanju zatvorenika na Ovčari. Jedan drugi svedok sugerirao je da je Miroslav Radić znao za događaje na Ovčari. Pretresno veće nije smatralo tu dvojicu svedoka iskrenima, a trećeg svedoka Nije smatralo pouzdanim. Zbog toga, iz razloga koji su detaljno navedeni u pisanoj presudi, Pretresno veće je zaključilo da nije dokazano da je Miroslav Radić znao ili imao razloga da zna da su vojnici pod njegovom komandom počinili zločine na Ovčari.

Što se tiče optuženog Veselina Šljivančanina, Veće je konstatovalo da, iz razloga navedenih prilikom razmatranja odgovornosti Mileta Mrkšića, dokazi nisu pokazali da je Veselin Šljivančanin učestvovao u udruženom zločinačkom poduhvatu za koji se tereti u optužnici.

U optužnici se tvrdilo da je Veselin Šljivančanin, po članu 7(1) Statuta odgovoran za to što je naredio da se počine zločini za koje se optuženi terete u optužnici. Veće je zaključilo da nema nikakvih dokaza koji sugeriraju da je Veselin Šljivančanin naredio bilo kojim snagama na Ovčari da počine bilo koje od krivičnih dela za koje se optuženi terete u optužnici. Pored toga, te zločine počinili su Teritorijalna odbrana i paravojne snage. Veselin Šljivančanin nije imao nikakva ovlaštenja da komanduje tim snagama. Veselin Šljivančanin se na osnovu dokaza nije mogao smatrati odgovornim po članu 7(1) Statuta za to da je naredio činjenje bilo kojeg od krivičnih dela dokazanih u ovom predmetu. Na osnovu dokaza se takođe nije mogla utvrditi njegova odgovornost po članu 7(3) Statuta zbog toga što nije sprečio činjenje zločina ili kaznio počinioce.

Pretresno veće je zaključilo da je Veselin Šljivančanin 20. novembra 1991. imao komandna ovlaštenja, koja mu je dodelio Mile Mrkšić, nad vojnom policijom koja je bila angažovana na evakuaciji ratnih zarobljenika iz bolnice i čuvala ih u autobusima i na Ovčari. U optužnici se nije tvrdilo, niti su dokazi pokazali, da su pripadnici vojne policije počinili bilo koje od krivičnih dela u ovom predmetu. Naprotiv, oni su bili angažovani na obezbeđenju zarobljenika kako ih ne bi zlostavljali pripadnici Teritorijalne odbrane i paravojnih snaga, iako često na nezadovoljavajući način. Kao što pokazuju činjenice u ovom predmetu, obezbeđenje ratnih zarobljenika na Ovčari bilo je neadekvatno. Broj vojnih policajaca na Ovčari bio je previše mali, a njihovo obavljanje dužnosti ponekad nezadovoljavajuće, tako da su veliki deo vremena zarobljenici bili izloženi neprijateljskim radnjama Teritorijalne odbrane i paravojnih snaga koje su se okupile na Ovčari. Suprotno iskazu Veselina Šljivančanina i drugim dokazima, Pretresno veće zaključuje da je on neko vreme bio na Ovčari dok se odvijalo zlostavljanje zarobljenika. On je stoga mogao videti brutalno ponašanje pripadnika Teritorijalne odbrane i paravojnih snaga i biti svestan da se nad ratnim zarobljenicima čine teška krivična dela. Pored toga, on je znao za ranije događaje istog karaktera, pogotovo za zlostavljanja i lišavanja života hrvatskih ratnih zarobljenika od strane lokalne srpske Teritorijalne odbrane i paravojnih snaga prethodnog dana u “Veleprometu”, kao i za druge slične incidente koji su se odigrali u području Vukovara u oktobru i novembru 1991. No, on se opredelio da ne upotrebi ni jednu od mera koje su mu stajale na raspolaganju kako bi pokušao da spreči ono što se događalo. Nije ispunio svoju dužnost da se postara za ratne zarobljenike koji su bili pod nadzorom JNA, dužnost koju mu nameću zakoni ratovanja, koja je bila deo njegovih odgovornosti kao organa bezbednosti i kojom ga je konkretno zadužio Mile Mrkšić. Veselin Šljivančanin mogao je tražiti ili narediti da na Ovčaru odu dodatne trupe. Mogao je izdati naređenja vojnoj policiji koja je tamo bila prisutna da pojača zaštitu. On nije izdao odgovarajuća naređenja i nije preduzeo druge odgovarajuće mere. To je omogućilo dalje zlostavljanje ratnih zarobljenika, a time i činjenje krivičnih dela mučenja i okrutnog postupanja, što mu je u datim okolnostima i moralo biti očigledno. Iz tih razloga, dokazana je odgovornost Veselina Šljivančanina po članu 7(1) Statuta za pomaganje i podržavanje krivičnih dela mučenja i okrutnog postupanja.

Međutim, Veselin Šljivančanin nije proglašen odgovornim za pomaganje i podržavanje krivičnog dela okrutnog postupanja počinjenog nametanjem nečovečnih uslova zatočenja u hangaru na Ovčari, budući da dokazi nisu pokazali da je on ulazio u hangar i da je mogao videti uslove zatočenja u njemu.

Krivično delo ubistva počinjeno je tokom noći nakon povlačenja sve vojne policije JNA s Ovčare na osnovu naređenja Mileta Mrkšića. Tim naređenjem Veselin Šljivančanin nužno je prestao biti odgovoran za bezbednost ratnih zarobljenika i prestale su njegova komandna ovlaštenja nad vojnom policijom koja je pružala obezbeđenje. Prema tome, on nije odgovoran za ubistva koja su počinili pripadnici Teritorijalne odbrane i paravojnih snaga nakon što je vojna policija JNA povučena s Ovčare.

Dana 27. septembra 2007, Pretresno veće je izreklo presudu I osudilo optužene kako sledi:

Mile Mrkšić, na osnovu individualne krivične odgovornosti (član 7(1) Statuta Međunarodnog suda) za:

  • Ubistvo (kršenja zakona I običaja ratovanja, član 3)
  • Mučenje (kršenja zakona I običaja ratovanja, član 3)
  • Okrutno postupanje (kršenja zakona I običaja ratovanja, član 3)

Kazna: 20 godina zatvora

Veselin Šljivančanin, na osnovu individualne krivične odgovornosti (član 7(1) Statuta Međunarodnog suda) za:

  • Mučenje (kršenja zakona I običaja ratovanja, član 3)

Kazna: pet godina zatvora

Miroslav Radić je oslobođen svih optužbi.

ŽALBENI POSTUPAK

Dana 29. oktobra 2007, branioci Veselina Šljivančanina i Mileta Mrkšića podneli su najave žalbi na presudu. Istog dana, i Tužilaštvo je podnelo najavu žalbe na presudu izrečenu Miletu Mrkšiću i Veselinu Šljivančaninu.

Dana 11. decembra 2007, Veselinu Šljivančaninu odobreno je privremeno puštanje na slobodu do pretresa o njegovoj žalbi.

Share

0 Comments

Leave A Reply






seven × = 7