Iskustvo južnoafričke Komisije za istinu i pomirenje pokazuje da je potrebno razjasniti mnogo toga kako bi se sličan princip primenio na suočavanje sa gorkim nasleđem rata na Kosovu.
U okviru sesije „Javna svedočenja žrtava“ na Desetom forumu za tranzicionu pravdu, održanom u Beogradu 2014. godine, iz publike se za reč javila Desanka Pejčinović, raseljeno lice sa Kosova, koja je poslednji put videla svog devetnaestogodišnjeg sina Slobodana 26. marta 1999. kada je posle doručka izašao u grad Peć.
Kada je reč o ratovima iz devedesetih godina prošlog veka, kultura sećanja kao kolektivni odnos prema prošlosti i odgovornosti za mnoge zločine počinjene na teritoriji nekadašnje Jugoslavije zasniva se na nacionalističkom narativu koji u potpunosti negira učešće Srbije u ratovima iz devedesetih, a samim tim i njenu odgovornost za zločine koje je činila nacionalistička mašinerija Slobodana Miloševića, saglasnici su sagovornici VOICE-a. Prema njihovim rečima, politizacijom sećanja stvara se iskrivljena slika o prošlosti koja počiva na ideologiji viktimizacije srpskog naroda.
Muškarci koji su silovani ili seksualno zlostavljani tokom rata u Bosni i Hercegovini dugo nisu želeli da govore zbog straha od stigmatizacije. Ipak, danas se nastoji da oni dobiju iste beneficije kao i druge ratne žrtve.
Fond za humanitarno pravo (FHP) podneo je 22. aprila 2020. godine Tužilaštvu za ratne zločine (TRZ) Republike Srbije krivičnu prijavu protiv nekoliko NN lica, zbog ubistva Himze Fazlića u Zvorniku u maju 1992. godine.
Dvadeset i pet godina nakon što je okončan rat u Bosni i Hercegovini, proces koji zovemo suočavanje sa prošlošću prošao je puni krug. Od prvih post-ratnih godina obilježenih ubistvima povratnika, institucijama krcatim ratnim zločincima koji će kasnije biti otpremljeni na duge zatvorske kazne, „pravilima puta“ potrebnim da bi se spriječila osvetnička hapšenja povratnika, preko perioda velikih nadanja u novom mileniju, osnivanja Suda BiH i državnog Instituta za nestale, zenita Tribunala u Hagu, Komisije za Srebrenicu i proliferacije raznih inicijativa koje su problematizirale i zagovarale prava žrtava, do sunovrata koji je uslijedio nakon propalog pokušaja ustavnih reformi u aprilu 2006., zaokreta u secesionizam Milorada Dodika i povratka u retorike i politike dehumanizacije i „razdvajanja naroda“. Dolazak Aleksandra Vučića na vlast u Srbiji, rehabilitacija Tuđmanove politike spram Bosne i Hercegovine u Hrvatskoj, bezidejna i neprincipijelna politika Evropske Unije na ovom polju, te atrofija nevladinog sektora koji se sve više udaljavao od stvarnosti zajednica čija je prava nominalno zagovarao, još su više umanjile kapacitet Bosne i Hercegovine da se iznese sa traumama, političkim i svim drugim posljedicama genocida i ratnih zločina
Godina iza nas nije donela promene u pogledu suočavanja sa prošlošću u Srbiji. Sve je uglavnom ostalo isto – neaktivnost Tužilaštva za ratne zločine (TRZ), nepostojanje jasne opredeljenost vlasti da se konačno raskrsti sa nasilnom prošlošću i nastavak prakse heroizacije osuđenih ratnih zločinaca.
U Dunavu kod mesta Tekija nedaleko od Kladova, 6. aprila 1999. godine izvučena je hladnjača sa leševima Albanaca koji su ubijeni na Kosovu, a čija su tela potom preneta u Srbiju. Slučaj je odmah proglašen državnom tajnom pa je javnost tek posle dve godine saznala o čemu se zapravo radi kada je u listu Timočka krimi revija iz Zaječara, 1. maja 2001. objavljen tekst u kome se otkriva da se u hladnjači nalazilo 50 leševa kosovskih Albanaca.
Smatra se da je tokom rata u Bosni i Hercegovini u Goraždu ubijeno više od 120 dece. Napadi na ovo područje su se nastavili čak i nakon što su ga Ujedinjene nacije proglasile „sigurnom zonom“.
Na sledećem linku možete pročitati osmi po redu izveštaj o suđenjima za ratne zločine u Srbiji u 2019. godini Fonda za humanitarno pravo (FHP).
FHP je tokom 2019. godine pratio sva suđenja za ratne zločine koja su se vodila na teritoriji Srbije, odnosno ukupno 24 predmeta pred odeljenjima za ratne zločine Višeg i Apelacionog suda u Beogradu. U izveštaju su za sve predmete dati kratki pregledi postupka i osnovni nalazi FHP-a u vezi sa predmetom, a koji su od značaja za javnost. Veliki broj postupaka za ratne zločine obrađenih u ovom izveštaju traje više godina, te su za kompletan uvid u tok postupka i nalaze koji se tiču tih predmeta relevantni i prethodni godišnji izveštaji FHP-a o suđenjima.
Izveštaj ključnu pažnju poklanja radu Tužilaštva za ratne zločine (TRZ) i sudova u javnim delovima sudskog postupka, a pre svega analizira optužnice i presude u svakom pojedinačnom predmetu. Rad drugih organa uključenih u procesuiranje ratnih zločina – Službe za otkrivanje ratnih zločina Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije (MUP), Jedinice za zaštitu i sličnih – nije moguće analizirati na nivou pojedinačnih predmeta, jer o tome ne postoje javno dostupni podaci.