Priča o opkoljenom gradu, borbi i otporu

Film „Opsada“, autora Remija Ourdana (Remy Ourdan), prikazan je u četvrtak, 4. oktobra, u prepunoj sali Ustanove kulture Parobrod u Beogradu.

Na kraju 20 veka, Sarajevo je pretrpelo najdužu opsadu u novijoj istoriji. Film „Opsada“ upravo govori o ljudima koji su je preživeli, to je priča o opkoljenom gradu, borbi i otporu. Sarajevo je bilo evropski grad, raskrsnica između Istoka i Zapada, multietnički i tolerantan grad. Za Sarajlije je rat došao kao iznenađenje, a grad je bio pod opsadom skoro četiri godine. Za Sarajlije njihov otpor nije bio samo vojni, već i politički, umetnički…

Nakon završetka filma, u sali je bio muk… Nekoliko minuta je autor Remi Ourdan, zajedno sa Merisom Mušanovićem, koji je imao samo šest godina kada je počela opsada, stajao ispred publike pre nego što su počeli komentari i pitanja… Publika je bila pod jakim emocijama, u šoku… Jedan Zemunac je smogao snage i uzeo mikrofon, rekavši da bi film trebalo da pogleda veći broj ljudi, što je dočekano sa odobravanjem iz publike.

Orentliher: Sudovi ne mogu da isprave političku realnost

Najdugotrajniji pokolj ljudi, grada i istorije

U Parobrodu održan Javni čas o opsadi Sarajeva.

Mogao sam da pobijem hiljadu muslimana, pa nisam, rekao je jedan od prisutnih slušalaca javnog časa o opsadi Sarajeva, u Parobrodu, proteklog vikenda, koji se predstavio kao bivši borac na strani Srbije, tokom rata u Bosni.

Velika knedla zastala je u grlu većine prisutnih zbog zaprepašćenosti tom neosetljivošću i bezobzirnošću čoveka, koji nije prestajao da izgovara sramotne i nepodnošljive stvari pred desetinama mladih iz Sarajeva.

Nećemo živeti u društvu u kojem se zločinci slave kao heroji

Očigledni su opstrukcija postupaka za zločine počinjene tokom srebreničkog genocida, u slučaju Hangar Kravice – ubistvo 1313 civila, Bošnjaka, kao i pokušaji pritiska na pravosuđe da se u slučaju presude Novaku Đukiću za zločin na tuzlanskoj Kapiji upusti u nedopustivo ispitivanje dokaznog postupka u donošenju presude suda strane države

Jelena Krstić o izložbi „Opkoljeno Sarajevo“

U Beogradu otvorena izložba ‘Opkoljeno Sarajevo’

Na izložbi se mogu vidjeti autentični artefakti i fotografije iz perioda od 1992. do 1995. godine, kada su snage bosanskih Srba držale Sarajevo pod opsadom.

U prepunoj Ustanovi kulture Parobrod, u centru Beograda, u utorak navečer je otvorena izložba “Opkoljeno Sarajevo”, u organizaciji Fonda za humanitarno pravo iz Beograda i Historijskog muzeja Bosne i Hercegovine.

Izložba je deo stalne postavke Historijskog muzeja Bosne i Hercegovine, a na njoj se mogu videti autentični artefakti i fotografije iz perioda od 1992. do 1995. godine, kada su snage bosanskih Srba držale Sarajevo pod opsadom tri i po godine.

Eksponati pokazuju kako se odvijao svakodnevni život u opkoljenom, granatiranom i snajperisanom gradu. Ratne pećnice, vuneni džemper dečaka Nermina Divovića, koji je ubijen snajperskim metkom, fotografije masakra na Markalama, pokolja u Ulici Vase Miskina, natpis “Don’t let them kill us” sa izbora za mis Sarajeva 1993. godine, karton sa natpisom “Pazi snajper”, dečje igračke, kanisteri za vodu – samo su neki od eksponata koji posetiocima izložbe svedoče o životu u opkoljenom Sarajevu.

Nataša Kandić: Vlast nameće Dikovića kao heroja

Osnivačica Fonda za humanitarno pravo za Danas povodom penzionisanja načelnika Generalštaba VS i dodeljivanja Karađorđeve zvezde

Nataša Kandić, osnivačica Fonda za humanitarno pravo (FHP), ističe za Danas da je penzionisanje doskorašnjeg načelnika Generalštaba Vojske Srbije LJubiše Dikovića pokušaj prikrivanja pritisaka međunarodne zajednice da Diković bude sklonjen sa te funkcije.

S druge strane, dodeljivanje Dikoviću ordena Karađorđeve zvezde prvog stepena jeste pokušaj vlasti da se nametne političko pamćenje da je on veliki heroj, veliki vojskovođa i častan oficir. Vlast računa da će upravo to ostati budućim generacijama. Međutim, vlast se preračunala, jer postoje sudski utvrđene činjenice o tome šta se dešavalo u zoni odgovornosti 37. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije kojom je tokom sukoba na Kosovu upravo komandovao Diković. Na primer, postoje dokazi o ubistvima seljaka, proganjanju civilnog stanovništva u opštini Glogovac, o granatiranju sela, teranju civila da beže u šume, a potom odvajanju i ubijanju muškaraca, naglašava Kandić.

Omogućite Srbima iz Đakovice da posete crkvu i svoje kuće

Pismo osnivačice Fonda za humanitarno pravo predsedniku Kosova Hašimu Tačiju

Poštovani predsedniče Kosova,

Vaše zalaganje za pomirenje između Srba i Albanaca i za multietničku državu Kosovo ima podršku međunarodne političke zajednice i civilnog društva, ali nailazi na nevericu kod kosovskih Srba koji danas žive u Srbiji.

Ja sam 13. 6. 1999. godine u Đakovici videla unesrećene albanske porodice, ljude u strahu od srpske policije, kuće oko bolnice u plamenu i lekare koji su skupljali novac da policiji i „paramilitarcima“ plate za život. Pomogla sam koliko sam mogla. Nikada veće hvala nisam dobila.

Ovom prilikom, molim Vas da se lično angažujete kako bi Srbi iz Đakovice, 28. avgusta 2018. godine, mogli da posete crkvu i svoje kuće i da ne budu izloženi poniženju kao prethodnih godina.

Autorka je osnivačica Fonda za humanitarno pravo

Preuzeto sa portala Danas

Treća decenija izbeglištva: Ko sve (ne) dobija stan u Srbiji

Policija je početkom avgusta, u trećoj po redu takvoj akciji, pokušala prinudno da iseli raseljene porodice sa Kosova, koje bespravno žive u jednoj zgradi u Beogradu.

Samo četiri dana kasnije, Ivica Dačić, ministar spoljnih poslova, uručio je ključeve 15 stanova u Arilju za izbeglice iz Bosne i Hecegovine i Hrvatske.

Ono što je zajedničko i za porodice koje su iz domova proterivali, ali i za „srećne” dobitnike ključeva jeste – skoro dve i po decenije čekanja pred imaginarnim vratima, kako bi na kraju i dobili stan koji im je obećan.

Čak 800.000 izbeglica i raseljenih iz bivše SFRJ bilo je u takvoj situaciji u Srbiji, podaci su Komeserijata za izbeglice. Država je do sada podelila 20.000 stanova i drugih rešenja, a pronašla je krov nad glavom za 70.000 ljudi.

Sudan Kuba, Trgoprodaja

Kakav Old Traford, kakvi bakrači. Stadion fudbalskog kluba “Trgoprodaja” bio je istinski teatar snova za sve nas hapce što smo odrastali na potezu od Tešinća do prvih kuća Gornje Puharske. Tu sam gledao svoju prvu utakmicu uživo, divio se paradama Dževada Delkića (koji će mi par godina kasnije krvnički zavrnuti uši kad sam mu ledenom grudvom pogodio šoferšajbu dok je prolazio kraj škole), i čudom se čudio zašto se starije komšije ushićuju Ramizovim zakrivljenim loptama i zovu ih “suhi list”.

Zaigrati “na male” ili penala “u romane” na travnjaku stadiona obično je zahtijevalo višemjesečni staž stražara koji bi motrio hoće li naići Dajdža i uz psovke i galamu nas rastjerati kao piliće. Eniz Kandžić – Dajdža bio je inače trener svih mladjih ekipa FK “Trgoprodaja”, kuća mu je bila odmah uz stadion, a o “zelenom tepihu” se brinuo sa takvim fanatizmom kao da je u najmanju ruku bio njegovo rodjeno vlasništvo na kojem je svakog vikenda igrala Barselona. Trebalo je da prodju godine da shvatim kako nas je Dajdža ustvari puštao da igramo, posmatrao naše tekme pušeći podbočen na ogradu, ocjenjivao ko je dovoljno talentovan da bude regrutovan u pionire, i da bi zagalamio tek kad bi se na mjestu gdje smo se tutnjali trava počela utabavati i gubiti boju.