Manipulativne strategije održavaju princip nekažnjivosti ratnih zločina

Obaveza Vlade Srbije je da prizna i po osnovu zakona obešteti žrtve ratnog zločina koje su njene bezbednosne snage počinile”

Istrage ratnih zločina, ali i suđenja njihovim vinovnicima u Srbiji se mahom sprovode zbog međunarodne zajednice, kako bi se prikazalo da se nominalno suočavamo sa ratnim prošlošću kroz krivično procesuiranje iako je realnost takva da tog suočavanja u suštini nema, kao što nema ni optužnica za brojne krivične prijave, a ako Tužilaštvo i počne da radi, pojedini procesi otežu se decenijama, upozorio je za Autonomiju Marko Milosavljević iz Inicijative mladih za ljudska prava (YIHR). Kako je naveo, praksa pokazuje da se, čim se dođe do visokih pozicija, komandanata koji su komandovali vojskom, policijom ili paravojnim jedinicama u ratu u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini ili na Kosovu, proces jednostavno staje, pa u brojnim slučajevima nikada nisu podignute čak ni krivične prijave.

„Recimo, neki od onih koji su se pominjali kao povezana lica sa operacijom skrivanja tela u Batajnici, kao što su Obrad Stevanović ili Petar Zeković, danas protiv njih nemamo čak ni krivičnih prijava ni optužnica, a oni su jako blizu članova današnje izvršne vlasti. Tako da to govori da se nominalno događaju ta suđenja, ali da se zapravo ona stave u stranu i da se društvu predstavi kao da uopšte to nije ni važno. Ali za međunarodnu javnost to postoji“, napominje naš sagovornik.

Manipulacija odugovlačenjem

Podsetimo, Inicijativa mladih za ljudska prava pre nekoliko dana je od Tužilaštva za ratne zločine zatražila da posle više od 15 godina pokretanja istrage za ratni zločin u Kukurovićima konačno saopšti rezultate istrage i što pre optuži odgovorne za uništavanje tog sela i ubistva troje meštana.

„Obaveza Vlade Srbije je da prizna i po osnovu zakona obešteti žrtve ratnog zločina koje su njene bezbednosne snage počinile kao što je slučaj sa ubistvima, zlostavljanjem i uništavanjem imovine meštana Kukurovića. Takođe, Vlada je dužna da izvrši sve obaveze po osnovu ’Programa za povratak izbeglih i raseljenih Bošnjaka iz opštine Priboj u periodu 1991–1999. godine’“, navedeno je u saopštenju YIHR.

YIHR je podsetio da su pripadnici Užičkog korpusa Vojske Jugoslavije (VJ) 18. februara 1993. godine izvršili pešadijski i minobacački napad na selo Kukurovići kod Priboja u kome je ubijeno tri starije osobe. Uzeir Bulutović i Mušan Husović su ubijeni pre nego što su ubačeni u kuću koja je potom zapaljena, dok je Fatima Sarač pronađena mrtva, skinute odeće i polomljenih ruku. Ostali stanovnici su u strahu za svoje živote pobegli iz sela a njihova imovina je uništena i zapaljena. Pripadnici VJ su u Kukuroviće i okolna sela (Milanovići, Sjeverin, Sočice, Živinice, Brnjica, Voskovina) došli u maju 1992. i od tada su stanovnici pograničnih sela, mahom Muslimani, bili izloženi stalnim pretresima, bezrazložnom pucanju po njihovim kućama, zastrašivanju, pretnjama, pljački i torturi. Pripadnici VJ su ponovili napad na selo 11. aprila 1993. godine, kada je zapaljeno osam kuća.

Iako je Fond za humanitarno pravo (FHP) još 2006. godine podneo krivičnu prijavu protiv nepoznatih pripadnika VJ za zločin u Kukurovićima, predmet je prosleđen Tužilaštvu za ratne zločine, pred kojim je i dalje u fazi istrage. Marina Kljajić Fonda za humanitarno pravo za Autonomiju kaže da je tokom tih 15 godina bilo više kontakata sa Tužilaštvom u vezi sa ovom, ali i brojnim drugim istragama, ali da je odgovor uvek isti.

„Ne obaveštavaju nas detaljno, preduzeli smo ovo ili ono, nego samo navode da postupaju i to je odgovor koji mi od njih dobijamo. Kukurovići nisu jedina krivična prijava koju je Fond za humanitarno pravo podneo, ima ih više, ali po njima se ne postupa. Isti odgovori su i u drugim slučajevima. Čini mi se da je to šablon, ona rečenica koja se ponavlja stalno“, rekla nam je Kljajić, napominjući da se FHP na taj problem osvrtao u više navrata, u svojim godišnjim izveštajima o suđenjima za ratne zločine u Srbiji.

Milosavljević navodi da na taj zahtev Tužilaštvu za slučaj Kukurovići nisu dobili odgovor, ocenivši da je to u skladu sa dosadašnjom praksom od kada je na čelo te institucije došla Snežana Stanojković, iako je i pre nje već započet manir tužilaštva da od javnosti prikriva pojedine podatke ili uopšte ne komunicira s njom.

„Tužilaštvo je često bilo na margini, s obzirom na teme koje su bile u centru pažnje i često se postavljalo inertno u odnosu na to, jer se nije oglasilo ni na slučajeve glorifikacije ratnih zločinaca, o čemu je moralo barem da javno iskaže svoj stav, a pogotovo u slučajevima gde istrage traju više od deset ili 15 godina. Ili, recimo, kao u slučaju Rajka Kozline koji nije došao na izdržavanje zatvorske kazne za ratne zločine u selu Trnje, gde i dalje nemamo podatke ni od MUP-a ni od Tužilaštva šta se tu dešava, da li postoje neki podaci, da li je raspisana poternica za njim, iako je prošlo sad već nešto više od godinu dana od tog slučaja“, napominje Milosavljević.

Tišina i za Štrpce

Za nekoliko dana, 27. februara, biće obeležena i 29. godišnjica zločina otmice u Štrpcima, kada su iz voza 671, koji je saobraćao na relaciji Beograd-Bar, pripadnici Višegradske brigade Vojske Republike Srpske izveli i ubili 20 putnika, civila nesrpske nacionalnosti. Za sada su za taj zločin osuđena dva vinovnika, ali ne od strane pravosuđa Srbije – Mićo Jovičić je pred Sudom Bosne i Hercegovine priznao krivicu i dobio pet godina zatvora, a Nebojšu Ranisavljevića je Viši sud u Bijelom Polju osudio na 15 godina zatvora.

Milosavljević ukazuje da je u tom predmetu bilo nekakvog napretka što se tiče istrage, jer je ona rađena posredstvom regionalne saradnje, sa regionalnim timom tužilaca i tužilaštva i suda u BiH i njihovih kolega iz Srbije.

„Ta istraga je 2015. godine završena optužnicama, međutim, onda se smenom tadašnjeg tužioca Vladimira Vukčevića strašno otegao taj proces zbog proceduralnih stvari – menjana je optužnica po nekoliko puta, vraćana do suda i nazad. Postoji niz tih manipulativnih strategija da se porodice žrtava obeshrabre da misle da mogu doći do minimuma pravde“, napominje naš sagovornik.

Slično je i sa zločinom u Bjeljini koji su počinili „Arkanovi tigrovi“, odnosno članovi Srpske dobrovoljačke garde, a koji je javnosti najpoznatiji po fotografiji Rona Haviva na kojoj jedan vojnik SDG šutira ubijenu Ajšu Šabanović.

„Bilo je nekoliko informativnih razgovora koje je sprovodilo tužilaštvo, ali ono što je zabrinjavajuće je da je od pre dve godine smenjen tadašnji aktivni tužilac na tom predmetu Svetislav Rabrenović, iako je porodica koja je podnela krivičnu prijavu bila zadovoljna kako on vodi taj postupak“, navodi Milosavljević.

Sličnih primera je sijaset, a Fond za humanitarno pravo je u više slučajeva podnosio krivične prijave protiv komandanata, na osnovu konkretnih informacija iz arhive i Vojske i MUP-a, jedna od njih odnosila se i na Božidara Delića, nekadašnje komandanta 549. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije, koji je na predstojećim parlamentarnim izborima nosilac jedne od opozicionih lista.

„Umesto da progovori o svojim saznanjima za zločine, kao što su zločini u Landovici, u Prizrenu ili Maloj i Velikoj Kruši, on danas ne govori o tome, ali se nudi kao politički kandidat koji će braniti suverenitet Srbije, a pre svega odbraniti Kosovo i Metohiju. Drugi primer je Svetozar Andrić, protiv koga takođe postoji krivična prijava, što nije smetalo da on ispred stranke SPAS Aleksandra Šapića bude u prethodnom sazivu skupštine poslanik, a sada je član Srpske napredne stranke, iako je on neko ko je potpisao rešenje o osnivanju logora Sušica u Vlasenici i u julu 1995. bio načelnik štaba Drinskog korpusa“, ističe Milosavljević  dodajući kako svi ti slučajevi iznova dokazuju postojanje principa nekažnjivosti.

„Kada god se dođe do nekih komandanata, komandne odgovornosti, bilo vojske Jugoslavije MUP-a ili jedinca koje su povezane sa državnom bezbednošću Srbije, tu se nekako staje i ne ide se dalje od ili krivične prijave ili početka istrage, koja se nažalost nikada ne završi“, rekao je naš sagovornik.

Milosavljević pretpostavlja da je Tužilaštvo za ratne zločine pod velikim političkim pritiscima, delom i zbog toga što je deo njih imenovan u Skupštini Srbije, ali očekuje da bi nedavno usvojene izmene Ustava trebalo da to stanje promene.

„Ukoliko se naprave neke dobre procedure, da ne računamo politiku u to, i ako se primene dobre prakse mislim da je moguće napraviti neki pomak“, kaže Milosavljević.

Ipak, smatra da je teško očekivati da se u skorije vreme na optuženičkim klupama nađu visoki vojni ili policijski funkcioneri, komandanti brigada i slično, jer bi to bilo u direktnoj suprotnosti sa današnjom državnom politikom Srbije.

„To je da su svi ratovi koji su se desili tokom devedesetih godina bili odbrambeni ratovi srpskog naroda, uz šta ide poricanje ratnih zločina. Zato, između ostalog, nema procesuiranja i zato su česta odlaganja suđenja i odsustvo optuženih za ratne zločine. Čak smo imali i to da optuženi iz BiH prebegnu u Srbiju ili da, u slučaju Rajka Kozline, prosto izbegnu da odu u zatvor što je potpuno nedopustivo i sramota i policije i tužilaštva i suda“, kazao je Milosavljević.

Za pet godina samo osam potvrđenih optužnica

Srbija je u oktobru 2021. godine usvojila novu Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina za period od 2021. do 2026. godine, kao i Akcioni plan za njeno sprovođenje. Između ostalog, u Strategiji se navodi da je Republika Srbija svoju posvećenost potrebi da svi odgovorni za ratne zločine budu privedeni pravdi, dokazala kako kroz procesuiranje učinilaca pred svojim pravosudnim organima, tako i kroz saradnju sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju i Međunarodnim rezidualnim Mehanizmom za krivične sudove. Dalje se navode statistički parametri iz prethodne Strategije (2016-2020), gde se precizira da je u tom periodu Tužilaštvo za ratne zločine preuzelo ukupno 2.853 predmeta od Viših javnih tužilaštava u Nišu, Vranju, Leskovcu, Požarevcu i od Okružnog suda u Prištini, Peći i Prizrenu, a da je nakon detaljnog razmatranja i obrade svih preuzetih predmeta, u radu tužilaštva ostao ukupno 1731 predmet, dok su ostali predmeti vraćeni na postupanje nadležnim tužilaštvima.

„Kada je reč o broju podignutih optužnica u posmatranom periodu u TRZ u periodu od 01. januara 2016. do 31. decembra 2020. godine podignute su 34 optužnice protiv 45 lica. Od toga 22 optužnice (65%) su preuzete od strane Bosne i Hercegovine u odnosu na 23 lica“, stoji između ostalog u Strategiji.

Kada je reč o statističkim parametrima vezanim za fazu predistražnog postupka i istrage u procesuriranju ratnih zločina u periodu 2016. do 2020. godine, navodi se dalje Strategiji, važno je napomenuti da je u izveštajnom periodu obustavljena istraga u deset predmeta u odnosu na 22 lica.

„Koliko naše Tužilaštvo za ratne zločine radi, najbolje se može videti ako uzmete Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina koja je nedavno usvojena, tu je dat prikaz po godinama, od 2016. zaključno sa 2020. Za pet godina oni imaju osam potvrđenih optužnica koje su rezultat njihovih samostalnih istraga. Pet godina, osam optužnica, a trenutno imaju 12 zamenika“, ističe Marina Kljajić iz FHP.

Ključno je da tužilaštva i sudovi regionalno više sarađuju

Kao odličan primer saradnje koji treba pozdraviti, Marko Milosavljević navodi to što je u novembru prošle godine Tužilaštvo Srbije ustupilo Tužilaštvu Bosne i Hercegovine 24 predmeta za ratne zločine protiv 28 osoba. Kako su mediji tada pisali, reč je o licima koja su bila visokopozicionirana u ratu, a dostupna su organima BiH.

Milosavljević ocenjuje i da bi nadležni morali da budu mnogo otvoreniji ka javnosti i poprave komunikaciju koja je u svedena na minimum. To bi se, dodaje, moglo promeniti drugačijom praksom i većim kapacitetima tužilaštva i suda.

„I Posebno odeljenje Višeg suda mora uraditi više na tome da tehnički te sudnice budu dostupne za istraživače, da ima više prostora za medije i da više odgovaraju na zahteve javnosti“, rekao nam je Milosavljević.

Dalibor Stupar (Autonomija, naslovna fotografija: Pixabay)

Tekst je objavljen uz podršku regionalnog projekta jačanja mehanizama tranzicione pravde koji finansira Vlada Ujedinjenog Kraljevstva, a sprovodi Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP). Sadržaj teksta je isključivo odgovornost portala Autonomija i ne odražava nužno stavove Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) ili Vlade Ujedinjenog kraljevstva.