Zaboravljene žrtve: Izgubljena deca Goražda

„Sjećam se tih tužnih Bajrama nakon Mirsadove smrti. Pokušamo malo ujutro da se oraspoložimo, ali kada odemo na mezaristan, e tu se roditelji ‘zalijepe’ za nišane, plaču… Ali to nije plač sa suzama, to je plač iz dna duše”, kaže Ćulov, koji se rodio nekoliko meseci nakon Mirsadove smrti.

Prema Muameru Džananoviću, naučnom saradniku Instituta za istraživanje zločina protiv čovečnosti i međunarodnog prava Univerziteta u Sarajevu, Mirsad Ćulov je jedno od 120 dece ubijene u Goraždu za vreme rata. Kako se kaže u njegovoj knjizi „Zločini nad djecom u Goraždu tokom opsade 1992–1995.”, tokom opsade Goražda 1992-95. ranjeno je 428 dece.

Ali, ni 25 godina kasnije niko nije odgovarao za granatiranje Goražda.

„Mama, ja sam ranjena”

Još jedno dete sa ovog područja je ubijeno u granatiranju obližnjeg sela Lozje (Kokino Selo) 22. maja 1992. godine. Bila je to jedanaestogodišnja Advira Šahman, koja je nastdrala zajedno sa više od 40 ljudi.

Njena majka Izeta Šahman, sa stotinu svojih komšija, tog dana je pokušala da pobegne iz okupiranog Lozja.

„Zapucalo je sa svih strana. U jednom trenutku sam tijelom pokrila Advirinu sestru. Pogledam i vidim Adviru kako leži niže mene. Uspjela sam je dotaći nogama. Čula sam je kako govori: ‘Mama, ja sam ranjena.’ Lijeva noga joj je bila kompletno izrešetana”, priča Izeta Šahman.

„Uzela sam svoju Adviru i šamijom joj podvezala nogu, ali krv je i dalje tekla. A Advira je samo govorila: ‘Mama, daj mi malo vode, molim te.’ A ja ni kapi nisam imala da joj dam. Kad god se napijem vode, pomislim na nju”, kroz plač govori Šahman.

Advira je umrla u majčinom naručju dok su ih srpski vojnici prevozili do bolnice. Nakon što je konstatovana smrt, Izeta je sa ubijenom kćerkom prevezena natrag u Lozje i zatvorena u kuću, u kojoj će provesti naredna tri dana. Tada je saznala da joj je druga kćerka zarobljena.

„Nakon tri dana, jedan srpski komšija, dobar čovjek, predložio je da Adviru ukopamo u bašti, u blizini današnjeg spomenika. Pristala sam. Više me ničega nije bilo strah. Samo sam željela da umrem”, priseća se ona.

„Taj komšija mi je rekao da bježim tu noć jer nikoga neće biti. I tako sam pobjegla”, kaže Šahman. Njena starija ćerka je mesec dana kasnije razmenjena i oni su mogli dostojno da sahrane Adviru.

Za ovaj napad optužen je i kasnije oslobođen bivši pripadnik Vojske Republike Srpske (VRS) Dragan Šekarić, koji trenutno izdržava sedamnaestogodišnju kaznu za ubistvo i silovanje koje je počinio u Višegradu.

Za zločine u Lozju niko još nije procesuiran. Iz Tužilaštva BiH su u pisanom odgovoru naveli da je „predmet u toku i na istom se intenzivno radi”.

Inicijalne izjave svedoka i materijalne dokaze o zločinu u Lozju prikupljala je Agencija za istraživanje i dokumentaciju BiH (AID) i Kantonalno tužilaštvo, kaže Mirsad Bilajac, glavni kantonalni tužilac Bosansko-podrinjskog kantona (BPK), koji je svojevremeno vodio istragu.

Prema dokumentima koje je prikupio Džananović, plan izvođenja napada odobrio je Brane Petković, komandant Štaba Teritorijalne odbrane (TO) Srpsko Goražde.

Bilajac ističe da je i sam vodio istragu protiv Petkovića, ali da je predmet predat Tužilaštvu BiH.

„Oštećeni moraju biti uporni i tražiti odgovore od Tužilaštva BiH”, kaže on.

„Mnogo zavisi od talenta tužioca da prikupi dokaze. Srbi brane svoje, Bošanjaci svoje, Hrvati svoje. Da su svi samo građani, lakše bi se našli zločinci. Ljudi i dalje ne smiju da svjedoče. To je moje mišljenje”, ističe Bilajac.

BIRN nije mogao da dođe do Petkovića i pita ga za komentar o događajima u Lozju.

Nesigurna „sigurna zona“

Najveći zločini u Goraždu i okolini počinjeni su nakon što je ovaj grad, 6. maja 1993. godine, Rezolucijom 824 Saveta bezbednosti UN-a proglašen sigurnom zonom.

Džananović u svojoj knjizi navodi da je od dobijanja ovog statusa do kraja rata ubijeno najmanje 64, a ranjeno 203 dece.

Tokom operacija VRS-a kodnih naziva „Mač 1” i „Mač 2” u junu 1993. godine ubijeno je desetoro, a ranjeno tridesetoro dece.

Tada je život izgubila i dvogodišnja Ilma Tutić. Ubijena je 16. juna 1993. godine, kada je u stan u kome je Ilma živela pala granata. Tom prilikom ubijeni su i Ilmina majka, otac i sestra Ilmine majke.

„Doručkovali su kada je granata pala. Moj otac, Ilmin djed, prvi je otrčao da vidi šta se desilo. Mislio je da je Ilma živa jer je tako ležala. Kada ju je podigao, zadnji dio Ilmine glave bio je potpuno raznesen”, priča Ilmina tetka Zumreta Pinjo.

Ona ističe kako je porodicama dece ubijene u ratu potrebna veća zvanična podrška.

„Ne mogu roditelji sami da se bore za pravdu. Moraju imati bolju podršku sistema osim izgradnje spomen-obilježja ubijenoj djeci Goražda. Spomenik stoji, ali djece nema”, tužnim glasom kaže Pinjo.

„Nedužni su stradali”

1994. godine. Tada je ranjeno i 53 dece, navodi se u Džananovićevoj knjizi.

Senida Nuhanović, sestra ubijenih Harisa i Medise, priseća se 30. marta 1994. godine, kada se sa bratom i sestrom igrala ispred kuće. Granata je pala u trenutku kada su ulazili u kuću.

„Haris i Medisa su teško ranjeni na terasi ispred ulaza. Ležali su u lokvama krvi. Medisi je granata raznijela noge”, priča ona.

„Vojnici su nam pritrčali u pomoć i uzeli Harisa i Medisu. Trčali smo prema bolnici. Majci su odmah dali nešto za smirenje, a ja sam utrčala u sobu da vidim brata i sestru. Medisu su već bili prekrili bijelim čaršafom”, dodaje Nuhanović.

Haris je operisan dva puta. Sutradan, Nuhanović je sa roditeljima otišla da obiđe ranjenog brata.

„S vrata je pitao kako je Medisa. I odjednom mu se stanje pogoršalo… Umro je pred našim očima. Vrištim. Plačem”, priseća se ona.

Haris je imao 11, a Medisa 8 godina.

„To su bila djeca, civili! Ništa loše nikome nisu uradili! Nedužni su stradali”, dodaje Nuhanović.

Tri korpusa Vojske Republike Srpske učestvovala su u operaciji „Zvijezda 94” – Hercegovački, Drinski i Sarajevsko-romanijski korpus, te Jugoslovenska narodna armija.

Tužilaštvo BiH nije istražilo eventualnu odgovornost Dragiše Masala, tadašnjeg komandanta Taktičke grupe VRS-a Višegrad, koja je učestvovala u ovoj operaciji.

Muamer Džananović prikupio je i arhivirao Masalove naredbe.

„Masalovo ime nalazi se na brojnim naredbama, pa i na onoj izdatoj 11. aprila 1994. godine koja se odnosi na operaciju ‘Zvijezda 94’: ‘Sjutra, 12.4. u osam časova na svim pravcima neovisno od meteo uslova krenuti u odlučan napad’”, rekao je Džananović.

„Poznata je i njegova naredba od 11. februara 1993. godine izdata komandi Treće podrinjske lake pješadijske brigade Čajniče u kojoj se navodi: ‘Odmah otpočeti dejstva artiljerije po rejonu Goražde, po neparnim satima sa po dva-tri projektila … a u subotu, 13. februara, ostvariti jaku koncentraciju vatre po rejonu pijace u Goraždu”, citira Džananović.

Dragiša Masal je umro 2017. godine u Beogradu kao general-potpukovnik Vojske Republike Srpske u penziji.

„Svedoci umiru”

Pravdu još uvek, 25 godina nakon rata, čekaju članovi porodica ubijene i ranjene dece Goražda.

Za to vreme, Džananović kontinuirano nastavlja raditi na istraživanju ratnih zločina na prostoru Goražda. U narednom periodu planira da objavi knjigu o opsadi i odbrani Goražda u kojoj će rasvetliti i brojne zločine za koje do danas niko nije odgovarao.

„Ako se zločini ne zabilježe, nevezano ko je ih je vršio, sve će pasti u zaborav. Ne smijemo zaboraviti. To je obaveza prema žrtvama, ali i put ka stavljanju tačke na kontinuitet ponavljanja zločina koji se na ovom prostoru dešavaju stoljećima”, smatra Džananović.

On navodi kako su za zločine počinjene nad stanovništvom Sarajeva odgovarali pripadnici Sarajevsko-romanijskog korpusa VRS-a po komandnoj odgovornosti.

„Nevjerovatno je da po istom principu nisu odgovarali komandanti korpusa i brigada koji su vršili napade na Goražde i okolinu”, kaže on.

Državni tužioci do sada nisu izveli ubice dece Goražda pred lice pravde, a porodice stradalih gube nadu da će se ikada suditi počiniteljima.

Ismail Ćulov kaže da je „teško povjerovati da će se išta dogoditi i da će iko biti osuđen za smrt ljudi u Goraždu tokom rata”.

Juso Šahman, otac ubijene Advire Šahman, upozorava da će, kako vreme prolazi, sve manji broj svedoka moći da svedoči o onome što se dogodilo u ratu.

„Ja sam do sada više puta davao izjave. Ne samo ja. Svi smo dali izjave. Nema napretka. Više se ničemu ne nadamo”, naglašava on.

„Svjedoci umiru. Nema više onih koji su mogli prepoznati zločince. To su bili ključni svjedoci. Umiru i nalogodavci”, kaže Šahman.

Preuzeto sa portala BalkanInsight