Pravni i institucionalni okvir u Srbiji u pogledu prava i potreba civilnih žrtava rata

Oružani sukobi na prostoru bivše Jugoslavije trajali su od 1991. do 2001. godine. Sukobi u Hrvatskoj (1991-1995), Bosni i Hercegovini (1992-1995) i na Kosovu (1998-1999) rezultirali su masovnim ubistvima civila, etničkim čišćenjem i progonom stotina hiljada ljudi, ali i velikim brojem teških zločina, neviđenih na tlu Evrope od završetka Drugog svetskog rata. Srbija je u ovim sukobima imala aktivnu i involviranu ulogu. U kontekstu oružanih sukoba, vlasti u Srbiji su za vreme celog ovog perioda bile odgovorne za teška kršenja temeljnih prava sopstvenih građana iz reda nacionalnih manjina, ali i nekih pripadnika većinskog srpskog naroda. U Srbiji danas živi značajan broj građana koji su usled rata izbegli iz drugih država bivše Jugoslavije, a najveći deo ostao je da živi u njoj trajno. Među njima je nemali broj onih koji su preživeli zločine čije fizičke i psihičke posledice trpe i danas, a mnogi su u ratu izgubili jednog ili više članova porodice.

Osim zavidnih napora u stambenom zbrinjavanju i rešavanju statusa izbeglica i interno raseljenih, Srbija nije preduzela gotovo nikakve mere da adekvatno adresira prava i potrebe civilnih žrtava iz proteklih ratova i njihovih porodica. Broj ovih žrtava procenjuje se na najmanje 15.000. Pravni i institucionalni okvir nasleđeni su iz vremena socijalističke Jugoslavije, istovremeno okamenjeni u okviru socijalne zaštite. Zbog manjkavosti definicije civilne žrtve, najveći broj žrtava nije prepoznat u okviru postojećeg zakona. Prava rezervisana za civilne žrtve isključivo imaju oblik materijalne podrške, nedovoljne za današnje uslove života. Istovremeno ne postoje nikakve druge usluge socijalne zaštite – rehabilitativne, psihološke, integrativne ili inkluzivne prirode, koje bi bile specifično namenjene ovoj kategoriji ugroženih građana.

Nezadovoljstvo pojedinaca i udruženja žrtava jednoglasno poručuje da se oni, u drugoj deceniji nakon završetka sukoba, i dalje osećaju kao građani drugog reda. Ovo je naročito došlo do izražaja krajem 2014. godine, kada je u okviru predložene izmene normativnog okvira postala očigledna namera vlasti da se unaprede status i prava veterana i vojnih invalida, dok su civilne žrtve ratova u potpunosti ostavljene po strani. Diskriminisanost i položaj žrtava rata sporedno je pitanje i u procesu pravne i institucionalne reforme u sklopu pregovora o pristupanju Evropskoj uniji, izuzev u uskoj oblasti krivičnih suđenja za ratne zločine.

Republiku Srbiju ratifikovane međunarodne konvencije obavezuju da svim pojedincima kojima su prekršena ljudska prava garantovana tim ugovorima pruži adekvatne reparacije, i to u svim primenjivim oblicima koji obuhvataju restituciju, kompenzaciju, mere rehabilitacije, pružanje satisfakcije i uspostavljanje garancija neponavljanja. Na državi je izbor koje mehanizme i mere će uspostaviti radi što boljeg postizanja reparativne svrhe – da se u najvećoj mogućoj meri i u najširem smislu žrtvi vrati dostojanstvo i nadoknadi ono što je pretrpela.

Ovaj izveštaj Fonda za humanitarno pravo (FHP) daje kratak pregled postojećeg sistema u Srbiji u pogledu prava i potreba civilnih žrtava, nastoji da konstatuje njegove ključne nedostatke i identifikuje preporuke za njegovu izmenu i poboljšanje.

Izveštaj Pravni i institucionalni okvir u Srbiji u pogledu prava i potreba civilnih žrtava rata dostupan je ovde.