Kandić: Presuda očekivana, ne znači da nije bilo zločina

Oslobađajuća presuda za Ramuša Haradinaja,Idriza Baljaja i Ljaha Brahimaja je bila očekivana, pogotovu što je suđenje ponovljeno samo u šest tačaka, ali ona ne znači da nije bilo zločina. U izjavi za RSE to kaže direktorka Fonda za humanitarno pravoNataša Kandić. „Ona znači da dvanaest ubistava, sedam mučenja i jedno silovanje, što se optužnicom pripisivalo optuženima, nije dokazano. Ali su ostali čvrsti zaključci Suda da su se zločini dogodili, čime se šalje poruka da to treba da procesuiraju nadležne institucije na Kosovu“, podvlači Kandićeva.

Naša sagovornica poziva na objektivnost u pristupu u Hagu okonačnom slučuju u kome navodi da se mogu uočiti barem tri izuzetno bitna momenta. Najpre, Nataša Kandić podvlači da se mora ukazati na greške koje su tokom postupka činili organi Srbije, u pokušaju da pred Sud izvedu adekvatne svedoke:

„Ovo suđenje se mora prihvatiti sa jakom kritikom državnih organa Srbije koji su kao svedoke tužilaštvu predložili veliki broj svedoka iz redova Državne bezbednosti Srbije iz redova MUP-a koje je Haradinajeva odbrana vrlo lako diskreditovala. I to na taj način što su iznosili dokaze o tome da su upravo ti svedoci učestvovali u teškom kršenju ljudskih prava, da su kao inspektori u policijskim stanicama učestvovali u premlaćivanju onih koje su pritvorili. Čak je svedok Zoran Stijović na pitanje kako su dolazili do informacija od Albanaca doušnika, rekao da su to radili ili putem ucene ili putem premlaćivanja“.

Dalje, navodi Nataša Kandić, kao izuetno problematično pitanje ostaju razlozi straha albanskih svedoka da svedoče protiv bilo koga ko je bi na višoj funkciji u Oslobodilačkoj Vojsci Kosova.

„Tu se ništa nije promenilo. To je nešto čime se mora baviti Evropska unija i kosovske institucije, taj strah da se govori o tome šta se događalo, ko je imao kontrolu nad kojim delom i ko je učestvovao u ubijanju ne samo Srba i Roma, nego i Albanaca koji su od strane OVK viđeni kao saradnici srpskih vlasti. Tome se mora pridati veliki značaj zato što to blokira svaka suđenja“.

Potrebna je analiza kako bi se utvrdilo u koliko rizičnoj poziciji su bili potencijalni svedoci. Kandićeva se osvrće i na jučerašnju izjavu  tužioca za ratne zločine Srbije Vladimir Vukčevića. On je izneo podatak da je ubijeno 19 potencijalnih svedoka za slučaj Haradinaj, što je istog dana demantovano iz Tužilaštva u Hagu.

„Ono što se zna jeste da je u Peći svojevremeno ubijen Zemaj, koji je bio vrlo blizak saradnik Haradinaja“, podseća Kandićeva. „Ubijen je sa svojim sinom. Govorilo se o ubistvu jednog Roma potencijalnog svedoka koji je navodno stradao u saobraćajnoj nesreći. Rekla bih da u tom slučaju ima indicija da je ta nesreća u vezi sa njegovim svedočenjem. I, opet neprovereno, ali ipak iz krugova za koje se ne može reći da šire glasove je govoreno da nije bilo dovoljne zaštite i da je postupak izdavanja tom svedoku trajao previše dugo i da je zaista bio izložen opasnostima“.

Kao treće ključno pitanje Kandićeva navodi odgovornost međunarodnih tužilaca i sudija. „Na Kosovu ima jako malo suđenja u kojima se sudi za zločine prema Srbima“, podvlači ona.

„Nema ni jednog suđenja za ubistvo ili nestanak Srba, Roma, Bošnjaka, Crnogorca, posle juna 1999. godine. Očito je da i kod međunarodnih tužioca i sudija vlada strah. To treba reći. Najveći dokaz za to je da nema pokrenutih postupaka. Kada je u pitanju 1998. godina još uvek se samo pojavljuju slučajevi u kojima je bilo ubistava Albanaca prepoznatih kao ’lojalnih’ Albanaca. Ono što se u tim predmetima može videti je i strah porodica da svedoče o tome ko je došao po njihovog člana porodice u kuću, kada ih je odveo i šta su saznali o onome što se dogodilo“.