Nekažnjeno skrivanje preko 900 tela u masovne grobnice u Srbiji

U utorak 31. januara 2017. godine Fond za humanitarno pravo (FHP) je predstavio svoj sedmi po redu dosije o nekažnjenim zločinima i potencijalnim počiniocima. Dosije „Uklanjanje dokaza o zločinima tokom rata na Kosovu: Operacija skrivanja tela“ prikazuje kako je operacija skrivanja tela Albanaca ubijenih tokom rata na Kosovu 1999. godine bila isplanirana i sprovedena, te koje su civilne, vojne i policijske institucije u nju bile uključene. Cilj dosijea je da ukaže na počinioce prikrivanja najtežih zločina na Kosovu, da građanima Srbije omogući uvid u nedela koja su počinjena u njihovo ime, te da podstakne svedoke da iznesu svoja saznanja o ovim događajima i pomognu potragu za više od hiljadu tela albanskih civila ubijenih tokom sukoba na Kosovu.

Do danas su na teritoriji Republike Srbije otkrivene četiri lokacije sa masovnim grobnicama u kojima je bilo sakriveno 941 telo Albanaca ubijenih na Kosovu, u periodu od 24. marta do kraja maja 1999. godine. Žrtve su uglavnom bili nenaoružani muškarci, ali i žene i deca, koji su ubijeni u preko 25 različitih zločina srpskih snaga na Kosovu. Danas se još 122 žrtve iz ovih zločina vode kao nestale i postoji osnovana sumnja da se i one nalaze u masovnim grobnicama na teritoriji Srbije.

Direktorka pravnog programa FHP-a Milica Kostić navela je da je glavni cilj skrivanja tela albanskih civila prikrivanje zločina i sprečavanje krivične istrage, koje je bilo isplanirano na najvišem državnom nivou i uz učešće gotovo celog državnog aparata. U dosijeu su navedena imena 110 osoba koje su bile umešane u ove zločine, kao i obilje dokaza validnih za pokretanje prvog krivičnog postupka pred sudovima u Srbiji koji će uključiti i skrivanje tela ubijenih Albanaca na tajne lokacije u Srbiji.

Kostić je podsetila da je Srbija potpisnica regionalne Deklaracije o nestalima, koja predviđa prioritetno procesuiranje zločina usled kojih je došlo do nestanka osoba, ali i da uprkos tome u Srbiji još uvek niko nije procesuiran za skrivanja tela u masovne grobnice. Nedostatak stvarne volje u potrazi za nestalima vidljiv je i kroz nezakonito skrivanje arhiva relevantnih državnih organa, kojim se opstruira pristup informacijama od javnog značaja bitnih za rekonstrukciju događaja iz prošlosti. Nesumnjivo je i to da procesuiranje odgovornih i efikasnu potragu za nestalima sprečavaju upravo osobe koje su bile umešane u ove zločine, a koje i danas rade u institucijama Srbije.

Na kraju, Kostić je podsetila da u Srbiji danas, više od decenije od otkrića prvih masovnih grobnica, ne postoji nikakvo obeležje žrtvama koje su u njima pronađene. Izolovani primer predstavlja inicijativa FHP-a za podizanje memorijala žrtvama čija tela su pronađena u masovnim grobnicama u Batajnici.

Istraživač FHP-a i jedan od autora dosijea, Nemanja Stjepanović je podsetio da je planiranju operacije skrivanja tela prethodilo pismo glavne tužiteljke Haškog tribunala u kojem zvaničnike Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) i Srbije upozorava da će svi odgovorni za nasilje na Kosovu biti krivično gonjeni. Nakon toga, operacija skrivanja tela planira se na tri sastanka, uz učešće predsednika SRJ Slobodana Miloševića, ministra policije Vlajka Stojiljkovića, načelnika Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije Radomira Markovića i Resora javne bezbednosti Vlastimira Đorđevića, kao i drugih zvaničnika MUP-a, a verovatno i Vojske Jugoslavije.

Za skrivanje tela korišćena je logistika MUP-a i javnih preduzeća, uz učešće velikog broja policajaca, pripadnika Teritorijalne odbrane, Civilne zaštite i državnih firmi. Jedan od učesnika operacije, a danas predsednik Udruženja penzionisanih radnika MUP-a Vladimir Aleksić, nedavno je javno zahtevao odgovornost svih pripadnika policije koji su prekršili zakon. Još jedan od umešanih je Goran Radosavljević Guri, danas član Glavnog odbora vladajuće Srpske napredne stranke, a 1999. godine nadležan za obuku u Nastavnom centru u Petrovom Selu, u vreme kada su tamo u dve masovne grobnice pokopavani leševi.

U premeštanju leševa učestvovala je i vojska. Dokaze za to sadrže prethodni dosijei „Rudnica“ i „Operacija Reka“, dok dosije o uklanjanju dokaza o zločinima tokom rata na Kosovu iznosi nove dokaze o događajima koji su opisani u ovim dosijeima, ali i o uklanjanju tela sa drugih lokacija.

Stjepanović zaključuje da činjenica da većina učesnika u operaciji uklanjanja leševa sa Kosova u Srbiju nikada nije bila predmet krivične istrage govori o rasprostranjenoj nekažnjivosti za ratne zločine u Srbiji. Njoj se pridružuje i nebriga za sudbine preostalih ubijenih Albanaca čija tela do danas nisu pronađena, kao i za njihove porodice koje godinama čekaju da im se vrate tela njihovih najmilijih.

Bekim Blakaj iz Fonda za humanitarno pravo Kosovo podsetio je na nedavno objavljene podatke popisa ljudskih gubitaka, prema kojima je u vezi sa ratom na Kosovu ubijeno i nestalo 13.535 osoba, dok se 1.659 osoba vode kao nestale. Članovi porodica nestalih osoba već 16 godina ne mogu da ostvare pravo na istinu, pravdu i reparacije, budući da se niti državni organi na Kosovu niti oni u Srbiji dovoljno ne angažuju na otkrivanju istine o stradanju žrtava i lokacijama na kojima su njihova tela sakrivena.

Blakaj napominje da su porodice nestalih osoba naročito bile ranjive neposredno nakon završetka rata, kada još uvek nisu bile otkrivene masovne grobnice, a većina porodica je verovala da su njihovi najmiliji i dalje živi. Oni su zbog toga često bili podložni prevarama i za, ispostaviće se, lažne informacije o sudbinama nestalih davali velike sume novca. Zbog dugotrajne agonije u kojoj se nalaze članovi porodica nestalih osoba, ne čude reči jednog mladića koji je telo svog brata pronašao u Batajnici, da je najsrećniji u životu bio kada je pronašao njegovo telo i saznao njegovu sudbinu.

Na kraju, dok su pojedini predstavnici udruženja žrtava negodovali zbog toga što se u Beogradu i Srbiji govori o albanskim žrtvama, Bosiljka Radovanović iz Đakovice – čiji su muž i brat ubijeni ispred svoje porodične kuće – podsetila je sve prisutne na predratnu situaciju mirnog zajedničkog života između Srba i Albanaca. Ona je takođe rekla da na takav odnos nailazi i danas, u onim retkim trenucima kada obiđe svoj nekadašnji dom u Đakovici.