Nenad Golčevski: Ovo je presuda koja osvešćuje

Nenad Golčevski: Ovo je presuda koja osvešćuje

portalnovosti_logoTužilaštvo za ratne zločine posle ove presude Stanišiću i Simatoviću nema više izgovora za nepostupanje i očekujem da će početi sa procesuiranjem odgovornih, pogotovo onih koji nesmetano žive i rade u Srbiji, kaže direktor beogradskog Fonda za humanitarno pravo

Da li vas je iznenadila pravomoćna presuda Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću, jer je proširena u odnosu na prvostepenu i obuhvata i druge gradove u BiH, a ne samo Bosanski Šamac, kao i Hrvatsku?

Iznenadilo bi me da je bilo drugačije. Ovaj proces upravo je primer da je pravda možda spora i nepotpuna, ali je ipak dostižna. Pratio sam ovaj predmet tokom prethodnih 20 godina, od trenutka kada su optuženi uhapšeni i dovedeni u pritvorsku jedinicu u Scheveningenu. Već u prvoj prvostepenoj presudi pred Haškim tribunalom, pre deset godina, a zatim i u presudi na ponovljenom suđenju 2021., sudije su utvrdile većinu činjenica na osnovu kojih su sada osuđeni. Dakle, već od prve presude nije bilo sumnje šta se dogodilo: utvrđene su činjenice o zločinima koje su srpske snage počinile tokom 1992. godine u Bosni i Hercegovini, u Bijeljini, Zvorniku, Bosanskom Šamcu, Doboju i Sanskom Mostu; o zločinima počinjenim 1995. godine u Trnovu i Sanskom Mostu; o ubistvu Marije Senaši u Daljskoj Planini u Hrvatskoj u junu 1992. Utvrđeno je i koje jedinice su izvršile te zločine, a to uključuje i Crvene beretke, Srpsku dobrovoljačku gardu, Škorpione i Jedinicu za specijalne namene, koja je kasnije preimenovana u Jedinicu za specijalne operacije. Dakle, u smislu utvrđivanja činjenica o počinjenim zločinima u gradovima koje pominjete ova presuda nije donela ništa novo. Ono što je novina u presudi Žalbenog veća jeste to da je sada van razumne sumnje utvrđeno da su čelnici Službe državne bezbednosti Republike Srbije odgovorni za te zločine koje su ove jedinice počinile širom BiH i u Hrvatskoj. Žalbeno veće ih je sada proglasilo odgovornima ne samo za njihovo pomaganje i podržavanje počinjenja zločina na ograničenom području, već za to što su učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu (UZP) zajedno sa, među ostalim, drugim predstavnicima državnih organa Republike Srbije, čiji je cilj bio etničko čišćenje okupiranih delova BiH i Hrvatske od nesrba. Ovo je presuda koja osvešćuje i poziva na odgovornost. Presuda pred kojom trebamo i moramo da zastanemo i da se najzad nad njom duboko zamislimo, a pred žrtvama da se poklonimo.

Smatrate li da je činjenica da postoji presuda po kojoj je vrh Hrvatske umiješan u UZP uticala na donošenje presude i u slučaju Stanišić i Simatović, odnosno da je olakšala donošenje odluke da i vrh Srbije bude optužen za UZP?

Tačno je da je izuzetno važna presuda kojom je potvrđeno učešće državnog rukovodstva Hrvatske u zločinima počinjenim na teritoriji BiH, što je utvrđeno presudom u predmetu Prlić i drugi. Takođe, visoko pozicionirani funkcioneri Srbije osuđeni su za učešće u UZP-u i stoga proglašeni odgovornima za ratne zločine počinjene na Kosovu, u predmetu Šainović i drugi. Stoga mislim da se Žalbeno veće Mehanizma u slučaju Stanišić i Simatović, kao i drugih vojnih, političkih i policijskih zvaničnika za koje je utvrđeno da su delili zločinačku nameru UZP-a, jasno vodilo dokazima i ustaljenom praksom Tribunala u ovim postupcima.

Kako tumačite nedostatak reakcija u Srbiji na presudu, bilo da je riječ o vlastima, čiji predstavnici su se već očitovali nakon blaže, prvostepene, kada su rekli da je to bila politička odluka, bilo da se radi o opoziciji? I mediji su u Srbiji ovu vijest skoro preskočili.

U Srbiji je još u doba ratova 1990-ih uspostavljen obrazac javnog diskursa kada su u pitanju ratni zločini, koji se od tada nije suštinski menjao. To je obrazac “mi protiv njih”, po kome se osuđuju samo zločini koje su počinile druge strane, dok se zločini koje su počinile srpske snage poriču ili, ako to više nije moguće pod snagom dokaza, onda se prećutkuju i ignorišu. Ovaj obrazac verno prate u reakcijama na presudu Stanišiću i Simatoviću i vlast i opozicija, i mediji i šira javnost. To je nezrelo, neodgovorno i štetno. Srbija mora da se odredi da li podržava ratne zločine ili podržava pravdu i žrtve. Podjednako važno, na tome ne sme da stane. Tužilaštvo za ratne zločine posle ove presude nema više izgovora za nepostupanje i očekujem da će početi sa procesuiranjem odgovornih, pogotovo onih koji nesmetano žive i rade u Srbiji.

Ima li simbolike u činjenici da je ovo posljednja presuda Tribunala/Mehanizma, na koju se čekalo 20 godina? A vratila nas je na početak i na pripremu ratova, posebno danas kada se pitamo odakle ovolika količina nasilja u društvu?

Simbolika se može izvesti iz toga što je ovom presudom na neki način zaokružena priča o oružanim sukobima na prostoru bivše Jugoslavije. Utvrđivanjem van razumne sumnje veze organa države Srbije sa pripadnicima brojnih paravojnih jedinica koje su činile zločine, kao i učešćem funkcionera Srbije u UZP-u, potpuno je oboren zvanični narativ po kome Srbija nije učestvovala u ratovima u BiH i Hrvatskoj. Osnovni cilj Tribunala bio je da pred lice pravde izvede osobe koje su najodgovornije za ratne zločine i da time osigura pravdu za žrtve, ali i da odvrati buduće generacije od činjenja zločina. Međutim, proces suočavanja sa prošlošću u Srbiji nikada nije do kraja, iskreno i autentično sproveden, te se ne može govoriti ni o stvarnom prihvatanju odgovornosti ni o pravdi za žrtve. To su pojmovi koje naše društvo još uvek nije usvojilo. Ratni zločinci i oni za koje postoje osnovane sumnje da su počinili ratne zločine se danas slave kao heroji, postali su nosioci važnih državnih funkcija, stalni gosti i komentatori u medijima, predavači na vojnoj akademiji i slično. U takvoj atmosferi, gde je prisutan kontinuitet odobravanja, čak slavljenja zločina i zločinaca, ne iznenađuje što je nasilje postalo naša svakodnevica i što je počelo da se preliva iz institucija i sa ekrana u škole i na ulice naših gradova.

Presuda otvara mogućnost parničnih postupaka žrtava i porodica žrtava. Može li barem to uticati na otrežnjenje u društvu ili će se ignorisati kao u slučaju Ovčare?

U parničnim postupcima za naknadu štete zbog smrti člana porodice za zločin koji je počinjen na Ovčari pokrenuto je 14 parnica pred sudovima u Srbiji. U 11 okončanih postupaka tužioci su ostvarili naknadu štete u visini od oko 16 miliona dinara. Istina je, ti postupci se rešavaju daleko od očiju javnosti i ne postoji zainteresovanost da se o njima opširnije govori. Kako ne postoji volja da se prihvati odgovornost za zločine iz prošlosti, tako izostaje i svest da žrtve zaslužuju obeštećenje. Adekvatne materijalne reparacije žrtvama ratnih zločina i drugih kršenja ljudskih prava su samo jedna od obaveza Republike Srbije, a ni ona se ne izvršava u potpunosti. Time su žrtve primorane da se upuštaju u teške i mučne parničke postupke. Očekujem da će biti pokrenuti postupci za reparacije u Srbiji na osnovu ove poslednje presude Mehanizma, ali ne očekujem da će se uskoro značajno promeniti činjenica da ti procesi ostaju na margini pažnje javnosti.

Izvor: Novosti

Share