YIHR: Mladi imaju kapacitet da naprave promene

„Da nismo uvereni da mladi imaju potencijal i kapacitet da naprave promenu, mi ne bismo radili ovo što radimo“, rekla je za Radio Slobodna Evropa (RSE) predstavnica regionalne nevladine mirovne organizacije Inicijativa mladih za ljudska prava (YIHR) sa Kosova Marigona Shabiu.

Regionalnoj mreži YIHR, organizaciji koja se duže od deceniju i po bavi povezivanjem mladih iz država regiona i pitanjima pomirenja i suočavanja s prošlošću, početkom ove nedelje (u ponedeljak, 30. septembra 2019.) u Strazburu u Francuskoj je uručena nagrada Saveta Evrope za ljudska prava “Vaclav Havel”.

Parlamentarna skupština tog evropskog tela nagradu od 2009. godine dodeljuje organizacijama i pojedincima za izvanredan doprinos u polju ljudskih prava u Evropi i svetu.

„Predugo smo zaglavljeni u rovovima nacionalizma, rovovima izolacije regiona i propustili smo mnogo šansi“, ukazuje za RSE Ivan Đurić, predstavnik YIHR iz Srbije. „Sada smo otvoreni ka Evropi, ali smo i dalje zatvoreni za najbliže susede“, ističe ovaj aktivista.

Nagrada znači priznanje koje stiže iz Evrope, ali šta je sa društvima u kojima Inicijativa mladih za ljudska prava deluje - u Srbiji, Hrvatskoj, na Kosovu, u Crnoj Gori, u Bosni i Hercegovini – i koliko je teško zastupati mišljenje koje odstupa od zvanično prihvaćene istine kada je bliža prošlost u pitanju?

Upravo to smo pitali Ivana Đurića i Marigonu Shabiu iz Beograda i Prištine, ali i aktiviste YIHR iz Zagreba i Sarajeva, Nikolu Puharića i Fuada Avdagića.

„Sada je definitivno lakše. Ovakvo priznanje koje dolazi iz Evrope čini našu misiju jednostavnijom u odnosu na prethodne godine kada je ovakva vrsta podrške izostajala“, rekao nam je Đurić koji je ispred YIHR primio nagradu čije ime baštini sećanje na na nekadašnjeg predsednika Čehoslovačke i Češke Republike.

'Vetar u leđa'

Ivan Đurić (YIHR Srbija): Nemamo nikakvu sumnju da su vrednosti koje zastupamo ispravne i da su ciljevi koje smo zadali i za svoju organizaciju i koje prepoznajemo kao korisne za region, zapravo jedini koji mogu garantovati njegov prosperitet. Rekao bih da ova nagrada donosi „vetar u leđa“ iz Evrope i to nam je veoma značajno.

RSE: Ipak, istovremeno, u Srbiji ste često prozvani kada kažete da je u Srebrenici počinjen genocid, kada se usprotivite promovisanju i veličanju osuđenika za ratne zločine, kada organizujete festival kosovske kulture u Beogradu... Može li nagrada pomoći da se ta atmosfera promeni?

Ivan Đurić (YIHR Srbija): To je nešto čemu se svakako nadamo. Ispravno ste primetili da je atmosfera u društvu u Srbiji, kada su u pitanju mir i pomirenje, trenutno daleko od dobre. Kao mirovni i aktivisti za ljudska prava nismo uspeli da ubedimo javnost u godinama koje su za nama, mada smo uložili veoma veliki trud. Sada se nadamo da je ova nagrada samo prvi korak u uključivanju Evrope i evropskih institucija u jačanje tih vrednosti kako bi ta, rekao bih „tiha većina“ ljudi koji veruju u vrednosti dostojanstva ljudskog života iznad svega i koji veruju u ljudska prava, mir i demokratiju kao najvažnije vrednosti, dobila saveznika u Evropi i uskoro nadvladala u javnom prostoru Srbije.

RSE: A kakva je situacija u Hrvatskoj?

Nikola Puharić (YIHR Hrvatska): Kada je nagrada u pitanju mislim da je atmosfera manje više slična onoj u Srbiji. Nismo dobili mnogo medijske pažnje, ali je jedan broj medija posvećen ovoj temi. Jedna od stvari kada je ova nagrada u pitanju jeste i da se Hrvatska pominje kao država sa Balkana i deo ovog regiona. Kao što je Inicijativa mladih za ljudska prava u Hrvatskoj deo regionalne mreže Inicijative mladih, tako je i dobijanje ove nagrade Hrvatsku stavilo na mapu ovog regiona, što Hrvatska često želi da odbaci, na način da se poslednjih godina, a pogotovu od kada je članica EU, distancira od regiona što više može i sebe predstavi kao državu u kojoj su standardi visoki kada su ljudska prava u pitanju i da je na tom polju model za druge države regiona, pa možda čak i kada govorimo o suočavanju sa prošlošću.

Mislim da to nije tačno i ova nagrada pokazuje da i u Hrvatskoj i dalje ima stvari na kojima je potrebno raditi kada je u pitanju suočavanje sa prošlošću, tranziciona pravda, regionalna saradnja – ne samo kod mladih, već i na drugim poljima.

RSE: Sa kakvim se preprekama suočavate kao aktivista za ljudska prava? Na primer kakve budu reakcije kada zatražite priznanje i poštovanje žrtava tokom vojno - policijske operacije „Oluja“ u avgustu 1995. godine?

Nikola Puharić (YIHR Hrvatska): U Hrvatskoj obično postajemo veoma emotivni kada je u pitanju odavanje počasti svim civilnim žrtvama, bez obzira na njihovu nacionalnost. Te reakcije postaju naročito pojačane i emotivne kada pokušamo da odamo poštu žrtvama srpske nacionalnosti. U Hrvatskoj je postalo gotovo pa normalno da primamo pretnje, naročito u trenucima kada pokušamo da zatražimo od predsednice ili premijera da zvanično upute izvinjenje žrtvama. Tako obično bude u avgustu, kada odajemo počast žrtvama operacije „Oluja“. Mislim da se to neće mnogo promeniti u budućnosti, ali sada makar imamo priznanje koje dolazi iz Evrope. Mislim da Evropa prepoznaje procese pomirenja i suočavanja sa prošlošću kao veoma važne teme u ovoj regiji i mislim da će nam nagrada pomoći u budućem radu.

RSE: Kakva je situacija na Kosovu?

Marigona Shabiu (YIHR Kosovo): Ova nagrada je zaista veliko priznanje za naš rad na nacionalnom i na regionalnom nivou. Verujemo i nadamo se da će nas osnažiti naročito kada od političara i donosilaca odluka tražimo da se pozabave pitanjima suočavanja sa prošlošću i regionalne saradnje, naročito kada je u pitanju odnos sa Srbijom. Takođe, važno je i što je nagrada u fokus vratila ta pitanja. To je naročito dragoceno za Kosovo jer smo svedoci da pitanja pomirenja i suočavanja sa prošlošću nisu bila prioritetna prethodnih godina. Iako prolazimo kroz proces dijaloga sa Srbijom, važnost toga da ljudi sarađuju i da prepoznaju žrtve iz svih etničkih grupa na Kosovu, nije bila prioritet. Politički lideri su se sastajali i razgovarali o svojim političkim agendama, dok su obični ljudi, koji čine temelj, ostali zaboravljeni.

Takođe, međunarodni akteri na Kosovu, a verujem i u Srbiji, došli su do zaključka da suočavanje sa prošlošću i pomirenje nisu teme koje bi trebalo ostaviti po strani i zato je važno uložiti što više resursa u ove procese, i u podršku regionalnim organizacijama kao što je naša.

Verujem da će ovo dodati vrednost našem radu i da će nam pomoći da povećamo napore u daljoj borbi za naše ciljeve - da spajamo ljude, da više komuniciraju, da nauče šta se dogodilo u prošlosti, i da krenemo napred na miran i prosperitetan način.

Nagrada, sama po sebi, takođe ima veliku važnost i značaj za nas kao građane Kosova, jer Kosovo nije država članica Saveta Evrope. Tako da je naš odlazak u Savet Evrope, gde smo predstavljeni i priznati kao deo regionalne organizacije i primili nagradu, veoma važan. Nagrada je važna i zbog činjenice da živimo u svojevrsnom limbu, jer i dalje nemamo viznu liberalizaciju. To šalje veoma važnu poruku mladima na Kosovu, kao i u regionu, da su problemi na kojima radimo i prava za koja se borimo važni, i da su naš rad, energija i posvećenost vredeli.

RSE: Kako je rad Inicijative mladih prihvaćen u Bosni i Hercegovini?

Fuad Avdagić (YIHR BiH): Pre svega želeo bih reći da smo svi mi u sarajevskoj kancelariji veoma srećni zbog nagrade. Uvek je lepo kada neko prepozna vaš rad. Povodom tog priznanja imali smo neke medijske reakcije na nagradu. Ovog jutra bili smo gosti u programu nacionalne televizije, ali, generalno govoreći, kada je reč o našem radu u BiH, suštinski je tako da imate tri odvojena društva. Veoma je teško dobiti priznanje od sva tri društva. Recimo, pošto je naše sedište u Sarajevu naše delovanje je prepoznato obično od nekih lokalnih medija, ali smo suočeni sa konstantnim problemima u nastojanju da izađemo u javnost, da radimo sa školama ili institucijama u većinski hrvatskim ili srpskim zonama. Nadamo se da će nam ova nagrada dati „vetar u leđa“ za širenje našeg rada u celoj BiH.

RSE: Koliko je to teško izvesti u BiH? Pomenuli ste da tu imamo tri naroda i da je nemoguće biti prihvaćen od sve tri strane.

Fuad Avdagić (YIHR BiH): Prvi korak su teškoće koje se pojavljuju u srpskim i hrvatskim sredinama. Istovremeno imamo teškoće i u, recimo tako, našim regijama kada govorimo o zločinima počinjenim od strane Armije BiH nad Srbima ili Hrvatima. Jeste teško. Nije teško organizovati nešto kada imate javni poziv učesnicima, ali kada pokušavate da organizujete nešto za šta vam je potrebno, na primer, odobrenje nekog od ministarstava Republike Srpske to je skoro nemoguće. Nevezano za to koliko je siva ili loša politička situacija u BiH, nadamo se da će ova nagrada otvoriti neka vrata za nas barem u Republici Srpskoj. Vrlo smo realistični, biće teško, ali ćemo učiniti sve kako bi naš rad proširili u celoj BiH.

Retorika devedesetih i rovovi nacionalizma

RSE: Rekli ste da ste bili gosti na nacionalnoj televiziji, koliko razumem i vaše kolege iz Crne Gore su takođe gostovale na njihovoj nacionalnoj televiziji povodom nagrade. Šta se događa u Srbiji? Medijskih izveštavanja o ovome, kako smo čuli, bilo je u Hrvatskoj i na Kosovu, ali, Ivane, da li je publika u Srbiji bila u prilici da čuje da ste nagrađeni i, što je još važnije, za šta ste nagrađeni?

Ivan Đurić (YIHR Srbija): Dozvolite mi da odgovorim tako što ću vam se još jednom zahvaliti za ovaj intervju i priliku koju ste nam dali da obavestimo srpsku publiku o ovoj nagradi. Možete i zamisliti da u Srbiji nema interesa. Nakon ceremonije dodele nagrade organizovana je konferencija od strane „Vaclav Havel“ biblioteke u Pragu u Češkoj Republici. Bilo je veliko interesovanje čeških medija za naš rad i za Inicijativu mladih. Kroz razgovor sa novinarima u Pragu bilo je jasno da su oni šokirani koliko reakcija ima na izjavu predsednika Češke Miloša Zemana o njihovom priznanju nezavisnog Kosova, koliko analitičara iz Češke je tim povodom bilo u srpskim medijima i koliko više pažnje je to privuklo nego što smo mi sa ovom nagradom. Nisu mogli u to da veruju. Nažalost, mi smo navikli na taj tip situacije.

• Zeman: Postaviću pitanje priznanja Kosova
• U Češkoj osporavaju izjave Miloša Zemana o Kosovu

RSE: Političari u regionu, većina njih, koriste retoriku iz prošlosti, retoriku iz devedesetih. Koliko je teško raditi na pomirenju u takvim uslovima?

Ivan Đurić (YIHR Srbija): To nije prepreka samo za naš posao. To je glavna prepreka, ne samo za regionalnu saradnju, nego i za razvoj naših zemalja. Znate, mi smo predugo zaglavljeni u ovim rovovima nacionalizma, rovovima izolacije regiona i propustili smo mnogo šansi. To se može osetiti na svakom životnom polju u našim državama, ne samo na političkom nivou o kojem se najčešće razgovara, nego i u kulturi, sportu, na svakom polju.

Sada smo otvoreni ka Evropi, može se reći da putujemo, mnogo radimo, poslujemo sa Evropom, ali smo i dalje zatvoreni za najbliže susede, a oni bi trebalo da nam budu najprirodniji partneri u različitim aspektima.

Nisam siguran da li to počinje ili se završava u javnom prostoru, u atmosferi u medijima, ali javne ličnosti, oni koji kreiraju javno mnjenje, zaista moraju da promene tu retoriku. To je prvi uslov za veliki demokratski i ekonomski razvoj naših zemalja.

RSE: Marigona, kakav je vaš utisak, posmatrano sa Kosova?

Marigona Shabiu (YIHR Kosovo): Naravno da je teško. Bez obzira na to koliko pokušavate da stvorite narative koji su zasnovani na činjenicama, koji žrtve stavljaju u fokus svake inicijative, svi ovi nacionalistički i monoetnički narativi suprotstave se vašem radu. Suprotstave se svim pokušajima da spojite ove narode da zajedno žive u miru, ali da ne zaborave šta se desilo u prošlosti i da nauče iz grešaka.

Na Kosovu imamo visoko rangirane političare, državne lidere koji su i optuženi, zbog čega je formirano Specijalizovano veće Kosova za ratne zločine u Hagu pre nekoliko godina. Ovi ljudi bi trebalo da predstavljaju celo društvo, uključujući i Srbe sa Kosova i druge manjinske zajednice. To nije dobar primer iskrenih, konstruktivnih napora u suočavanju sa prošlošću, učešću u procesu pomirenja, ne samo među zajednicama koje žive na Kosovu, posebno sa Srbima, nego i sa našim susedima Srbijom.

Teško je, ali mi nastavljamo da se trudimo, ne odustajemo, i uvek se držimo naših principa i vrednosti čak i kada izlazimo na ulice, kada ponekad izlažemo sebe riziku, kada podižemo glas u ime žrtava, njihovih porodica, nestalih i njihovih porodica, za celo društvo.

Sve ovo je bitno u procesu suočavanja sa prošlošću i stvaranja kolektivnog sećanja, jer smo svedoci da se u fokus stavljaju heroji, iako neki od njih nisu stvarni heroji jer su počinili ratne zločine, a i dalje su na javnim funkcijama i uvek pokušavamo da im se suprotstavimo. Ali takođe se trudimo da stvorimo kolektivno sećanje koje prepoznaje patnju svih ljudi, posebno običnih ljudi. Stvarno je teško.

RSE: Kada građane Srbije pitate da li su čuli za grad koji je bio pod opsadom tokom ratova devedesetih, čućete negativan odgovor od 71 odsto ispitanih (podatak iz istraživanja Fonda za humanitarno pravo u saradnji sa Demostatom i dnevnim listom Danas iz decembra 2017. godine). U cilju promene toga, više od 15.000 mladih ljudi je prošlo kroz programe razmene koju je organizovala Inicijativa mladih za ljudska prava od osnivanja 2003. godine. Imali ste i projekte poput „Škole različitih sećanja“. Da li su mladi iznenađeni kada čuju stvari koje nisu učili u školi i do koje mere su voljni da prihvate „drugačije sećanje“?

Nikola Puharić (YIHR Hrvatska): Ono što mi pokušavamo da uradimo u okviru ove razmene i programa jeste da stvorimo prostor gde će mladi moći da nauče što više mogu iz više različitih izvora, bilo da su to žrtve, svedoci događaja, ljudi koji su tu temu istraživali ili arhivskog materijala. Pokušavamo da im kažemo da je važno da čitaju i da čuju što više mogu o događajima tokom rata, ali i da imaju kritički odnos prema svim sadržajima na tu temu. Mislim da je sjajno da imaju tu mogućnost i to je ono što im nudimo u okviru razmene. Za neke od njih to je prvi put da su posetili neku državu u regionu, za mnoge iz Hrvatske znam da im je to bio prvi put da posete, na primer, Srbiju, Bosnu i Hercegovinu.

• Muzej ratnog djetinjstva: Jedinstven u svijetu
• Teatar pod opsadom: Predstavama protiv ratnih strahota
• 'Opkoljeno Sarajevo' u Beogradu

Za neke je to bilo interesantno i iznenađujuće, za neke šokantno iskustvo, ali obično kada upoznaju mlade ljude sa druge strane granice, vide da oni imaju slične ili iste probleme, da dele iste vrednosti, da uglavnom ima više sličnosti među njima nego razlika. Ono što je isto važno je da su neki od njih po prvi put čuli o kršenjima ljudskih prava i ratnim zločinima koje je počinila vojska i vojnici njihove strane, njihove države. Isprva to je šokantno i iznenađujuće, ali oni vide da je važno videti patnju druge strane, mogu da shvate emocije drugih koji su deo programa, i mislim da je ovaj program razmene nešto po čemu je Inicijativa mladih za ljudska prava poznata i jedan od razloga zašto je nagrađena.

Važnost međugeneracijskog pamćenja

RSE: Fuade, da li vas je šokiralo to što mnogi mladi iz Srbije ne znaju da je Sarajevo bilo pod opsadom četiri godine?

Fuad Avdagić (YIHR BiH): Ne, nimalo. Zato što ne moram otići do Srbije da bih proverio stav mladih - ovde u Bosni imamo skoro 50 odsto ljudi koji ne smatraju da je opsada Sarajeva bio ratni zločin, ne priznaju genocid u Srebrenici, itd. Ali, u vezi sa Vašim pitanjem kako mladi ljudi reaguju, posebno kada je reč o događajima iz prošlosti, tu imamo dve priče.

Marigona Shabiu (YIHR Kosovo): Reakcije su različite. Verujem da je svaka osoba koja je prošla kroz naš program to doživela različito. Ali generalno je interesantno da kada primimo te mlade iz Srbije koji dođu na Kosovo, u Prištinu, oni potpuno promene ideju i sliku o Kosovu. Imali smo dosta reakcija da su mladi, pre nego što su došli, mislili da je Kosovo ili u građanskom ratu ili veoma nebezbedno, da ljudi naoružani hodaju ulicama, to je veoma negativna slika u glavi mladih iz Srbije. To je manje-više isto i za mlade sa Kosova kada su otišli u Beograd. Oni su mislili da će biti napadnuti ukoliko govore albanski na ulici ili ako samo spomenu Kosovo.

To je taj osećaj nesigurnosti, ali i ideja izolacije i potrebe da se zaštiti svoja etnička grupa, a da ne budete izdajnik. Postoji i taj društveni pritisak, ne samo od vršnjaka, nego i od starijih generacija da ako prihvatite nešto što nije mejnstrim, što nije široko prihvaćeno u društvu, odmah ste se svrstali u izdajnike nacije. To su neke od reakcija koje smo imali. Naravno tu je i druga strana, da oni ne znaju šta se dešavalo na Kosovu, da mladi iz albanske zajednice ne znaju da je bilo civilnih žrtava iz srpske zajednice, kao i da ima još uvek nestalih iz srpske zajednice. Oni o tome ne uče u školama, oni uče pristrasne narative koji veličaju heroje, ne uče o patnjama žrtava, o negativnim slikama koje kreiramo jedni o drugima, političarima itd.

Takođe, tu je važnost međugeneracijskog pamćenja, naročito za ljude koji nisu ni rođeni tokom rata, oni nemaju ideju o tome šta se dogodilo i svo pamćenje dolazi od njihovih roditelja i porodice. I mržnja kojom su zadojeni u porodici je tu i veoma je šokantno kada se sa njom suočimo. Ovi programi rade upravo to, dovode u pitanje sav nered koja su ova društva napravila i problematizuju etničke narative, da se stvori prostor za njih da mogu da razmene svoje priče, da slušaju, stvore slobodan prostor, da kažu šta misle, ali i da im prezentujemo činjenice, da ih odvedemo na mesta gde su se ratni zločini dogodili.

Pružamo im mogućnost da upoznaju preživele, da im ispričaju svoje priče kako bi mladi ljudi videli da se to desilo realnim ljudima i da to nije izmišljeno od strane nekih političara. To iskustvo realnih ljudi je put da stvorimo empatiju kod njih, tu ima različitih reakcija, ali mislim da je to najvažniji deo jer mi kreiramo prostor za te mlade ljude da iskažu svoje emocije, da se zaista otvore, da kažu šta misle i znaju, da bismo onda mogli da polako, ali sigurno radimo na tome da ih informišemo i pokušamo da edukujemo o tome šta se dogodilo.

RSE: Da li prepoznajete buduće generacije kao moguće nosioce promena?

Marigona Shabiu (YIHR Kosovo): Da nismo uvereni da mi, mladi, imamo potencijal i kapacitet da napravimo promenu, mi ne bismo radili ovo što radimo. Ne bi imalo smisla da je suprotno. Ne samo u regionu, nego i na globalnom nivou nacionalizam je u porastu, ali ako prestanemo da radimo sa mladima i ulažemo u njih i stvarno ih uključimo u donošenje odluka i u ono što se dešava u našem okruženju, ne znam kako bismo mogli da promenimo stvari u budućnosti. Ne treba da zaboravimo, znam da je to kliše, ali mi smo ovde, sada, i radimo zajedno da bismo stvorili svetliju budućnost za našu generaciju i za one koji dolaze. Da, to je teška misija, ali polažemo nadu u mlade. Posebno na Kosovu, gde više od 70 odsto populacije ima ispod 35 godina. Ako se ne oslonimo na mlađe generacije, ne znam šta nam drugo preostaje.

RSE: Nikola, po ovom pitanju, koje je vaše mišljenje?

Nikola Puharić (YIHR Hrvatska): Značajna istraživanja pokazuju da su današnji mladi značajnije konzervativni i nacionalisti nego što su bili njihovi roditelji. Ali, mislim da ljudi kakvi smo mi, možemo putem aktivizma reći da situacija koju sada živimo je nešto što mora biti promenjeno. Ne možemo živeti u uslovima u kojima su političari u stalnim svađama i koriste ratnu retoriku. Ovo nije mir. Ovo je nešto što može otići u lošem pravcu svakog momenta. Mislim da generacije koje dolaze imaju puno više mogućnosti da učine značajne promene nego što smo mi imali. Postoji iskra koju smo probudili kod generacije koja sada puni osamnaest, devetnaest godina. To vidim po našoj organizaciji u Hrvatskoj na primer, gde nam se sve više i više ljudi priključuje sa željom da daju svoj doprinos sagledavanju prošlosti i tranzicione pravde na način na koji mi to činimo. To je pozitivno.

Verujem da će buduće generacije imati više mogućnosti da to učine. To moramo raditi momentalno. Nemamo vremena za trošenje, niti da čekamo da to neko drugi uradi. Verujem da će budućim generacijama to biti malo lakše. Takođe, mislim da je „Vaclav Havel“ nagrada koju smo dobili povod da razgovaramo o tome da mediji ne izveštavaju uvek na način na koji bismo mi voleli ili u meri u kojoj bismo želeli, ali verujem da ova nagrada ima istorijski značaj. To je nešto o čemu će pisati u istoriji i što neće biti zaboravljeno. Mi smo prva organizacija, odnosno savez organizacija, kojoj je uručeno ovo priznanje. Takođe, ovako značajno evropsko priznanje je nešto što čini stvari lakšim za nas, ali i za one koji dolaze je motiv da naprave promene. Ostvarili smo sjajno nasleđe za sve buduće aktiviste koji će se baviti pitanjima prevazilaženja prošlosti, tranzicione pravde i regionalne saradnje. Verujem da možemo uspeti i da naša vizija budućnosti, regiona, zemalja u kojima trenutno živimo, će preovladati. Možda ne danas ili sutra, ali mislim da hoće. Ovo je svetsko i evropsko priznanje.

RSE: Fuade, kakva je situacija u BiH?

Fuad Avdagić (YIHR BiH): Prilično sam pozitivan i optimističan po pitanju budućih generacija. Posebno zato što je većina njih je napunjena sa različitim stvarima zbog kojih smo ovde. Definitivno postoji potencijal za promene. Zavisi od nas i do civilnih organizacija je da učine što više mogu da ostvare platformu za dijalog mladim ljudima, da im obezbede uslove da se bave onim čime se mi bavimo, proevropskim i pitanjima ljudskih prava. Da ih zadržimo izvan neofašističkih i desničarskih trendova koji su trenutno u porastu u Evropi. Očigledno je da bez obzira na narativ koji je poslednjih deset, petnaest, dvadeset godina prisutan u BiH, po kom su mladi ljudi letargični, ne rade ništa samo sede i piju kafu, zaista veruje da postoji veliki potencijal među mladim ljudima. Ne samo u BiH nego u celom regionu. Ja sam optimista, ali videćemo šta će budućnost doneti, pogotovu u BiH gde u svakoj izbornoj jedinici imamo ratno huškačke priče i tome slično. Ali, treba stvari posmatrati optimistično. Nadam se da će napredak biti ostvaren.

• Festival ’Mirdita’: Porukom mira protiv desničara

RSE: Ivane, da li ste vi optimista po pitanju mladih u Srbiji?

Ivan Đurić (YIHR Srbija): Teško je reći, ali voleo bih da dodam, kada govorimo o mladim ljudima koji su na primer u dvadesetim godinama, oni su rođeni posle rata. Njihov doživljaj rata nije autentičan. Oni nemaju sećanja o tom periodu. Imaju samo ono što su pokupili iz društva. Verujem da naš optimizam može biti građen samo na uspehu na našem radu da promenimo narativ i atmosferu u javnosti u kojima je „cool“ biti nacionalista i etnocentričan, gde je to prirodno. Potrebno je da to promenimo.

Preuzeto sa portala Slobodna Evropa