Izveštaj bez ijednog imena

Izveštaj bez ijednog imena

pescanik_250x207Status civilnih žrtava rata u Srbiji se određuje po zakonu koji je još 1996. godine usvojila vlast Slobodana Miloševića. Zakon je pisan bez uvažavanja činjenice da su ratovi u Hrvatskoj i BiH bili upravo okončani, a sve u skladu sa mantrom da Srbija u njima nije učestvovala pa se nema zašto baviti žrtvama. Situacija u pogledu tretmana civilnih žrtava rata i mogućnosti da one ostvare svoja prava danas, 21 godinu posle usvajanja pomenutog Miloševićevog zakona, sadržana je u reči – kontinuitet. Kako su civilne žrtve rata tretirane u vreme Miloševića, tako ih država tretira sada. Ni danas se ne priznaje učešće Srbije u ratovima, i danas država izbegava da se bavi pitanjem potreba žrtava i njihovih porodica.

Aktuelni zakon postavio je toliki broj prepreka tako da je obespravljeno najmanje 15.000 civilnih žrtava rata koje danas žive u Srbiji. Prvo, ne priznaje se ničija patnja ako nije nastala kao posledica delovanja „neprijateljske vojske“; zatim, ako nije nastala na teritoriji Srbije, prava su uskraćena porodicama nestalih, koje se i dalje nadaju da su im rođaci živi i ne žele da ih proglase umrlim pre nego što im tela budu otkrivena. To je samo manji broj prepreka o kojima je detaljno već pisano ranije u tekstu o ranijem izveštaju Fonda za humanitarno pravo o pravima civilnih žrtava rata.

U nedavno objavljenom izveštaju ponovo se ukazuje na pomenute prepreke i daje se prikaz (preuskog) zakonskog okvira, uz napomenu da će on postati još uži, ako se u budućnosti usvoji nacrt pisan još za Vulinovog vakta u Ministarstvu za rad. Tako skrojen nacrt predviđa niz drugih prepreka za podnosioce zahteva, čime se čuva budžet Republike Srbije i ujedno negira njena odgovornost za situaciju u kojoj su se žrtve našle.

Kada se, podsetimo, nekome prizna status civilne žrtve rata, on ili ona ima pravo na mesečnu novčanu naknadu – ili po osnovu invaliditeta zadobijenog u ratu ili kao član porodice ubijene osobe. Najnoviji izveštaj Fonda za humanitarno pravo svojevrsni je vodič za sve potencijalne podnosioce zahteva za priznavanje statusa civilnih žrtava rata. No, pri navođenju problema, primeri se tek uopšteno navode, a u oči upada da u celom izveštaju nema pomena imena ijedne ratne žrtve koja je ostvarila svoja prava ili je neuspešno aplicirala. Takođe, na predstavljanje izveštaja nije pozvana nijedna osoba koja je korisnik prava na reparaciju u svojstvu civilne žrtve rata.

Zašto? Iz straha od državne odmazde kojom bi im – zbog navođenja imena u pisanom dokumentu Fonda i, još gore, javnim nastupom na predstavljanju izveštaja – moglo biti oduzeto pravo (ili mogućnost da ga u budućnosti ostvare) na ionako mizernu novčanu naknadu (većina ih prima nešto više od 10.000 dinara).

Poslednji put Fond za humanitarno pravo se tako opekao kada je – tražeći promenu odluke kojom je porodicama Bošnjaka otetih u Sjeverinu odbijeno pravo na mesečnu novčanu naknadu jer su se otmica i kasnije ubistvo dogodili van teritorije Republike Srbije – ukazao da se kao civilne žrtve rata tretiraju srpske žrtve stradale u Hrvatskoj i BiH. Država je tada munjevito reagovala i, umesto da pravo prizna porodicama otetih u Sjeverinu, oduzela ga Srbima iz Hrvatske i BiH (nastanjenim u Srbiji). Tada je, između ostalog, status civilnih invalida rata ukinut devojci koja je kao trinaestogodišnjakinja izgubila vid u napadu Hrvatske vojske tokom operacije „Oluja“ i ženi koja je ostala težak invalid nakon brutalne torture preživljene u logoru Dretelj, osnovanog od strane vojske bosankih Hrvata.

Fond je potom preduzeo sve da se šteta popravi, između ostalog uputio pismo tadašnjem premijeru Ivici Dačiću. Bez uspeha.

Pa dobro, šta bi država (i njeni lokalni organi koji zaprimaju zahteve za priznavanje statusa žrtava rata) mogli da urade ovom prilikom? Šta god požele. A priliku za osvetu imaju bar jednom godišnje. Naime, kada je status civilne žrtve rata nekome jednom priznat, ne znači da je stvar gotova. Provera se vrši na svakih godinu dana kada je potrebno iznova predati sve papire koji su dostavljeni pri prvoj aplikaciji. A papira je hrpa.

Prvo, fotokopija lične karte, zatim fotokopija uverenja o državljanstvu, pa uverenje o imovinskom stanju iz Poreske uprave, jedno iz aktuelnog mesta prebivališta, drugo iz mesta prebivališta pre avgusta 1990. godine, da se vidi čime dotični/a raspolaže, jer ako ima mnogo (preciznije, malo više nego ništa) – nema državne pomoći. Idemo dalje – uverenje iz Katastra nepokretnosti Republičkog geodetskog zavoda (što više nekretnina, manja šansa za državnu pomoć), pa uverenje Fonda PIO da podnosilac zahteva nije uživalac penzije, izvod za nezaposlene iz Nacionalne službe za zapošljavanje i, radi provere da slučajno ne drži neki kiosk ili obućarsku radnju, uverenje iz Agencije za privredne registre.

Dosadno za napisati, kamoli za prikupiti. A prikupljanje se vrši u najmanje šest različitih institucija. Možemo samo pretpostaviti koliko puta su podnosioci zahteva čuli čuveno „fali vam još jedan papir“.

Fond za humanitarno pravo je želeo da ih poštedi mogućnosti da im pored tog jednog zafali još jedan papir – do kojeg nikada neće moći da dođu. Posebno ako se ima u vidu da je za aplikaciju potrebno dostaviti i „ostalu dokumentaciju po potrebi“, što daje neslućene mogućnosti državi da zahtev odbaci.

Među ljudima čija imena iz pomenutih razloga nigde nisu navedena je i jedan broj Srba sa Kosova, što je posebno osetljivo, budući da bi mogli biti ocenjeni kao izdajnici koji sarađuju sa nevladinim organizacijama i govore protiv države. Istina, neke od njih Fond zastupa, ali jedno je kad se to radi van očiju javnosti, a drugo je kad svi vide.

Za kraj, recimo i to da, po podacima kojima raspolažemo, status civilnog invalida ili žrtve rata uživa svega 1.554 osobe, među njima je i jedan broj onih koji pravo ostvaruju kao žrtve Drugog svetskog rata. Zato zakon hitno mora da se menja, ali ne po nacrtu bivšeg ministra za rad, u međuvremenu premeštenog na mesto sa kojeg bi, daleko bilo, mogao da proizvede nove žrtve rata.

Nemanja Stjepanović, istraživač Fonda za humanitarno pravo

Preuzeto sa portala Peščanik

Share