Zašto je Vučiću potrebno da ga hvali ratni zločinac?

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome zašto vlast u Srbiji sve više koristi metode režima Slobodana Miloševića. Sagovornici su bili Boban Stojanović, politikolog iz Beograda, i Nemanja Stjepanović, istraživač beogradskog Fonda za humanitarano pravo.

Bilo je reči o dva lica Srpske napredne stanke – evropskom i radikalskom, o brutalnom premlaćivanju aktivista Inicijative mladih za ljudska prava, o rehabilitaciji ratnih zločinaca koje je osudio Haški tribunal, šta je vlast htela da postigne slanjem na Kosovo voza oslikanog parolom “Kosovo je Srbija”, da li je priča Tomislava Nikolića o slanju srpske vojske na Kosovo bila njegova solo akcija ili je to urađeno sa znanjem Vučića, kao i o tome da li je povratak nacionalizma u funkciji predstojećih izbora ili je reč o trajnijem opredeljenju vladajuće stranke u Srbiji.

Omer Karabeg: Poslednjih godina, kada smo kritikovali nacionalističke poteze Srpske napredne stranke i njenih lidera, govorili smo da nas to podseća na devedesete godine, da se još nisu oslobodili Miloševićevog nasleđa, ali ovo što vidimo ovih dana svedoči da je Srbija zaista ponovo u devedesetim. Srpska napredna stranka se ponaša prema neistomišljenicima na isti način kao radikali devedesetih godina. Zašto su naprednjaci zaboravili na priče o Evropi i ponovo se vratili metodama Šešeljevih radikala iz devedesetih?

Premijer i zločinac: Aleksandar Vučić i Veselin Šljivančanin

Boban Stojanović: Ne bih baš rekao da su u potpunosti zaboravili Evropu i evropske vrednosti. U zavisnosti od političkog i društvenog konteksta naprednjaci biraju metode i taktike ponašanja. Kada im je potrebno da pokažu proevropsku orijentaciju oni to jako dobro rade i umeju da budu kooperativni prema Zapadu, međutim kad im zatreba pokazuju i svoje drugo lice i tada gledamo vraćanje u devedesete, zveckanje oružjem i izrazito autoritarne metode i tehnike vladanja. Naprednjaci u zavisnosti od političkog konteksta prelaze s jedne strane na drugu. Ono što se dešavalo prethodnih nedelja, mislim pre svega na onaj voz koji je krenuo prema Kosovskoj Mitovici, u stvari je pokušaj da se aktiviraju desno opredeljeni birači. Inače, Srpska napredna stranka jako dobro balansira na društvenom i političkom rascepu između građanske i nacionalne opcije u Srbiji i koketira i sa jednom i sa drugom stranom u zavisnosti od vlastitih političkih potreba.

Nemanja Stjepanović: Tačno je da naprednjaci imaju dva lica i da ih pokazuju u zavisnosti od situacije. Međutim, čini se da poslednjih meseci sve više zaboravljaju svoje evropsko lice i preteruju sa pokazivanjem lica iz devedesetih, što je kulminiralokosovskim vozom i prebijanjem aktivista Inicijative mladih u Beški. Taj voz se vratio, ali on kao da i dalje kruži Srbijom, pa iz njega čas ispadne Momčilo Krajišnik, koga primi predsednik Nikolić, čas Šljivančanin koji se pojavljuje na tribinama vladajuće stranke. Naprosto previše se rđavih stvari dešava da bismo mogli prihvatiti objašnjenje da je samo reč o nacionalistističkoj retorici.

U ovom trenutku imamo masovni povratak i osvetu gubitnika Petog oktobra: Nemanja Stjepanović

Nedavno sam gostovao u jednoj emisiji na televiziji koja ima nacionalnu frekvenciju i, kada sam pomenuo pozivanje u rat Tomislava Nikolića, voditeljka je rekla: “Pa dobro, to je samo retorika“, ali pitanje je zašto je to retorika koja pali u Srbiji, zašto se tom retorikom pridobijaju glasači. I premijer Vučić koji se trudi da balansira vrlo često prelazi na retoriku iz devedesetih. Kada je govorio o slučaju prebijanja aktivista Inicijative mladih u Beškoj, on je rekao da je to jedna od organizacija koje finansiraju strane ambasade. Dobro bi bilo da ga je tada neko upitao da li to znači da ambasade zemalja – čije zvaničke on često prima i naziva ih prijateljima – rade protiv Srbije, jer one finansiraju nevladine organizacije za koje on kaže da rade protiv Srbije.

Ratni zločinac – neistomišljenik

Omer Karabeg: Gospodin Stjepanović je pomenuo obračun sa aktivistima Inicijative mladih za ljudska prava koji su prekinuli tribinu Srpske napredne stranke u Beški zato što je na njoj gost bio ratni zločinac Veselin Šljivančanin. Nakon što su bili prebijeni i završili u bolnici, Srpska napredna stranka ih je nazvala fašistima, a Vučić jurišnim odredima koji prekidaju tribine neistomišljenika. Zanimljivo je da je za Vučića ratni zločinac neistomišljenik.

Boban Stojanović: Meni je ta situacija u Beški nekako paradigmatičan primer. To što se tamo desilo – prebijanje i sve ostalo – apsolutno osuđujem i neko bi trebalo da odgovara za to. Pre svega ljudi koji su udarali aktiviste, kao i onaj ko je to dozvolio, odnosno nije sprečio. S druge strane, ja sam osoba koja uvek zagovara apsolutnu slobodu govora i mislim da je taktika koju su primenili aktivisti Inicijative – možda bila pogrešna. S obzirom na uticaj koji vladajuća stanka ima na medije, oni su prikazani kao nešto što nisu – kao neki fašisti i kao neko ko neistomišljenicima ne dozvoljava da govore, kako je rekao premijer. Oni su morali da računaju da će ih ocrniti medijska propaganda i da zbog toga neće postići ono što su želeli. A njihov cilj je bio da kažu da ratni zločinci ne bi trebalo da se pojavjuju ni na kakvim tribinama, posebno ne na tribinama vladajuće stranke. Mislim da prekidanje tribine nije bio metod kojim se može postići taj cilj, jer vidimo kako se sve završilo. Niko neće odgovarati, na kraju će samo oni ispasti krivi u očima ljudi koji veruju jedino premijeru i njegovoj stranci.

Nemanja Stjepanović: Mislim da su oni svojim činom uspeli da pokažu da postoji jedan deo Srbije koji se ne slaže s tim da osuđeni ratni zločinac treba da govori u javnom prostoru i to na tribini vladajuće stranke. Pisanje saopštenja je mnogo blaži oblik borbe koji ne bi doneo onoliko koliko je doneo postupak Inicijative mladih. Oni su bili tamo ne da spreče da on govori, kao što im je spočitavano, nego da izraze svoj protest protiv nastupa ratnog zločinca na tribini vladajuće stranke – na šta imaju pravo. Oni nikoga nisu fizički napali, došli su tamo i razvili transparent na kome je pisalo “Ratni zločinci da zaćute da bi se progovorilo o žrtvama“. Obračun sa Inicijativom mladih podseća me na ono što se dogodilo u Savamali kada su ljudi pod fantomkama prebijali civile. Mi do danas ne znamo ko su bili ti ljudi i bojim se da nećemo saznati ni ko je prebio aktiviste i aktivistkinje Inicijative mladih.

Mislim da sada javnost – ne Inicijativa mladih – treba da insistira da se taj slučaj razreši. U ovom trenutku za mene nije glavno pitanje da li su aktivisti Inicijative trebali da postupe ovako ili onako, već ko to u Srbiji može nekažnjeno da batina i da se fizički obračunava sa onima sa čijim se stavovima i postupcima ne slaže. Bio sam u policijskoj stanici, kada su saslušavani aktivisti i aktivistkinje Inicijative mladih, kada im je stavljeno do znanja da bi oni mogli biti tretirani kao osumnjičeni, a ne kao oštećeni. Uostalom, dan kasnije premijer je njihov postupak okarakterisao kao narušavanje javnog reda i mira i dao smernice tužilaštvu, a poslanik Srpske napredne stanke Marijan Rističević, a posle i premijer, iznosili su njihove lične podatke koje je imala samo policija. Postavlja se pitanje kako je moguće da oni odmah nakon incidenta od policije dobiju te podatke. Sve su to obeležja atmosfere devedesetih godina.

Boban Stojanović: Slažem se sa kolegom. Mi sada treba da pokažemo da nam je stalo do svega što se desilo u Beški i da insistiramo na tome da se sazna ko batina, kome je to dozvoljeno, kako cure podaci iz policije i kako poslanici SNS-a i premijer znaju poverljive lične informacije.

Krajišnikov lapsus

Omer Karabeg: Srpska napredna stanka ne samo da ne priznaje zločine koje su počinili Srbi devedesetih godina, ona sve više i rehabilituje ratne zločince koje je osudio Haški tribunal. Predsednik Nikolić prima Momčila Krajišnika, koji je odležao kaznu za zločine protiv čovečnosti, a Srpska napredna stranka organizuje seriju tribina – nije reč samo o jednoj tribini u Beški, već o seriji tribina – na kojima je glavni gost ratni zločinac Veselin Šljivančanin, osuđen za pomaganje u izvršenju zločina na Ovčari. Pošto se sve to radi uoči izbora, znači li to da vladajuća stranka računa da će joj to doneti glasove?

Boban Stojanović: Mislim da se sve to radi zato što je ovo izborna godina i što nam slede predsednički, a možda čak i parlamentarni izbori. Naprednjaci se suočavaju sa eventualnim gubitkom glasova nacionalistički orijentisanih birača. Verovatno su procenili da bi trebalo pridobiti glasače koji bi možda mogli da glasaju za Srpsku radikalnu stranku, odnosno za Vojislava Šešelja, ili da odu Dverima, a možda bi neki mogli da daju svoj glas i Vuku Jeremiću koji se percipira kao osoba koja dolazi iz građanskog miljea, ali ima izrazito profilisane nacionalne, da ne kažem – nacionalističke stavove. Ne treba zaboraviti da je deo biračkog tela naprednjaka nekada bio biračko telo radikala. Tribinama, poput onih na kojima nastupa Šljivančanin, kao i nacionalističkom retorikom, naprednjaci nastoje da zadrže deo svojih birača da im ne pobegnu.

Momcilo Krajišnik i Tomislav Nikolić

Nemanja Stjepanović: To je stvar njihove političke kalkulacije. Ako su oni izračunali da će im koketiranje sa ratnim zločincima doneti političke poene, mi ne treba na to da gledamo kao na njihov izborni trik, već da postavimo pitanje kako će to uticati na društvenu klimu u Srbiji koja je zahvaljujući nacionalističkoj sve radikalnija. Na kraju krajeva i njihovi partneri – ratni zločinci – prepoznaju u njima vlast iz devedesetih. Nije slučajno Momčilo Krajišnik napravio lapsus i nakon razgovora sa Tomislavom Nikolićem u izjavi za medije rekao da je upravo razgovarao sa predsednikom Miloševićem.

U ovom trenutku imamo masovni povratak i osvetu gubitnika Petog oktobra. Nedavno je u Odbor Agencije za borbu protiv korupcije izabrana Danica Marinković, Miloševićev pravosudni kadar. Ona je u to vreme bila istražni sudija u Prištini i njeni potpisi stoje na izjavama Albanaca koji su nakon premlaćivaanja u policijskim stanicama priznavali sve ono što je policija od njih tražila. Ona se danas vraća u strukture vlasti.

Aco i Andrej Vučić su čestiti građani

Omer Karabeg: Mislite li da Vučić zaista veruje da će mu podići rejting to što Šljivančanin na tim tribinama priča da su, citiram, Aco Vučić i njegov brat Andrej čestiti građani. Zašto mu je potrebno da ga hvali ratni zločinac?

Boban Stojanović: To je teško pitanje, ali je činjenica da je svaki premijerov politički potez izrazito dobro promišljen. Ja mogu o njemu da mislim i da je izrazito autoritaran, i da je populista, međutim on jako dobro promišlja svoje odluke. Prema tome, ukoliko je to planirano u njegovom kabinetu ili ukoliko je on sam to planirao, mislim da on u tome vidi neku političku korist, jer on je do sada gotovo svaku situaciju uspeo da iskoristi da sebi podigne rejting. Bilo je raznih skandala, ali sve te situacije nekako je uspeo da okrene na svoju vodu.

Kad je reč o povratku u devedesete, indikativno je da Vučić izbegava da se sam eksponira, on za te stvari ima pomoćnike. Zapaljive izjave dolaze od njegovih najbližih saradnika, nikada od njega. Tu se ističu ili Aleksandar Vulin, ili Nebojiša Stefanović, evo sada i Marko Đurić. Možda on sada smatra da osuđeni ratni zločinci treba da ga promovišu kod onih birača koji misle da su samo drugi činili ratne zločine i da Srbija nije odgovorna za rat. Ne verujem da je to slučajnost i mislim da je to jako dobro isplanirano kako bi se pridobila određena grupa birača. Naravno da treba osuditi takav način podizanja rejtinga, i ja to kao građanin i politikolog osuđujem, ali s druge strane – iz njegove perspektive to je racionalno, jer on veruje da će na taj način povećati podršku birača.

Nemanja Stjepanović: To je očito deo njegove računice kako da dobije što više glasova. Upravo zbog toga je bila tako snažna kampanja protiv aktivista i aktivistkinja Inicijative mladih, jer su oni Vučiću pokvarili posao. Naprednjaci su mislili da će pojava Šljivančanina, jednog od “ratnih heroja“, na njihovim tribinama proći mirno, narod će videti da ih Šljivančanin podržava i to će privući određen broj birača. Inicijativa mladih im je napravila problem. Ali mene ne interesuje koliko će koja stranka dobiti glasova, nego kako će njihovi postupci i ponašanje uticati na ovo društvo. Vučić se predstavlja kao neko ko je veliki reformator i ko želi da promeni Srbiju. Ako mu je to zaista cilj onda je trebalo da nađe nekog osuđenika koji je svestan svojih zločina, koji se kaje, koji će reći šta je uradio i za šta je osuđen i koji će izraziti poštovanje prema žrtvama. Umesto toga oni na svoje tribine dovode Šljivančanina.

Provokacija

Omer Karabeg: Šta je Vučić hteo da postigne slanjem na Kosovo onog voza oslikanog parolom Kosovo je Srbija. Da li je i to bilo u predizborne svrhe? Istina, priča se da je to na svoju ruku uradio Marko Đurić, šef kancelarije za Kosovo, ali teško je poveraviti da bi se iko u Srbiji usudio na takav potez bez Vučićevog znanja.

Boban Stojanović: Mislim da u Srbiji i mnogo manje stvari ne smeju da se urade ne bez znanja, već bez odobrenja premijera. Sistem je prosto takav da i za neke potpuno banalne stvari mora da se konsultuje premijer ili makar neko iz njegovog najbližeg okruženja. Tako da priča da je Marko Đurić sve to sam smislio i uradio, a da premijer o tome ništa nije znao – vređa zdrav razum. A na vaše pitanje šta su premijer i Marko Đurić želeli s tim – odgovorio bih da to meni deluje kao čista provokacija, prosto da se uz ovaj sukob sa Kosovom oko Haradinaja još negde potpali žarište i kreira atmosfera sukoba koji zaista i ne postoji. Jer, briselski pregovori su tekli poprilično dobro i ako se u Briselu već sarađuje sa Kosovom, ne znam zašto se ide na potpaljivanje sukoba. Ponavljam, za mene je taj voz bio čista provokacija.

Voz sa natpisom ‘Kosovo je Srbija’ ne može se tumačiti drugačije nego kao čista provokacija Beograda: Boban Stojanović

O tome dovoljno govori činjenica što voz Kraljevo – Kosovska Mitrovica redovno saobraća već godinama i nema nikakvih problema. Ovaj beogradski voz nije običan voz. Voz sa takvom simbolikom ne može se tumačiti nikako drugačije nego kao čista provokacija Beograda koja, rekao bih, nije bila isključivo usmerena ka Kosovu, već je bila i u funkciji izborne kampanje. Ovoga puta sve je završeno bez sukoba, ali bojim se da bi u budućnosti neki sličan incident mogao da izazove mnogo ozbiljnije posledice i nadam se da će ta igra oko voza pokazati premijeru da se sa takvim stvarima ne sme igrati ni zbog briselskih pregovora, niti zbog ljudi koji žive na Kosovu i Srbiji.

Nikolićevi sinovi neće u rat

Omer Karabeg: Vrhunac nacionalističke histerije bio je kada je Nikolić pomenuo da bi se srpska vojska mogla vratiti na Kosovo, što je izazvalo prilično veliku konsternaciju u međunarodnim krugovima. Da li je to bio njegov solo potez ili deo stategije vrha Srbije?

Nemanja Stjepanović: Nedavno sam bio upitan zašto predsednik Nikolić ne odlikuje posthumno generala Vladimira Trifunovića koji je nedavno preminuo. Rekao sam da to ne samo da nije moguće, već da se to ne može ni očekivati od sadašnje vlasti koja se okrenula ratnim zločincima, a ne onima koji su se kao general Trifunović trudili da sačuvaju živote ljudi. Mislim da ta Nikolićeva pretnja ratom i izjava o slanju vojske na Kosovo, uz patetičnu najavu da će u rat ići i on zajedno sa svojim sinovima, najbolje pokazuje dokle smo stigli. Ljudi koji ga slušaju i koji će zbog te izjave za njega glasati treba da znaju da njegovi sinovi neće ići na Kosovo već sinovi iz siromašnih porodica koje neće imati ko da izvuče iz rata, kao što je to u ovom poslednjem ratu uradio general Trifunović. A što se tiče vašeg pitanja da li Nikolić solira ili je to deo nekog plana – mislim da je ta njegova izjava rezultat sveukupnog ponašanja ove vlasti, uključujući sve njene struje, ako one uopšte postoje.

Boban Stojanović: Nisam baš siguran da je to bila neka vrsta solo akcije. Mislim da u toj stvari Nikolić nije odstupio od dominantnog stava ostalih ličnosti iz vrha vlasti, pre svega premijera Vučića. Tu se opet ponavlja ono o čemu sam već govorio – da zapaljive stvari ne govori Vučić nego ljudi iz njegove okoline koji su za to zaduženi, s tim da ova Nikolićeva izjava nije samo zapaljiva – to je strašna izjava koja je uzbudila i uplašila dobar deo Srbije.

S druge strane, Nikolić je tom izjavom pokušao da ostvari neke svoje interese. S obzirom da je još uvek neizvesno da li će on biti predsednički kandidat vladajuće stranke, on pokušava sebi da podigne rejting. On je rekao – ukoliko Srbi budu ubijani, ja ću poslati vojsku na Kosovo. To je izjava koja će biti dobro primljena od njegovih birača bez obzira što, nadam se, najveći deo Srbije nije za rat i većina ljudi nikada ne bi glasala za nekoga ko preti ratom. Ali upravo zbog rečenice da neće dozvoliti da Srbi budu ubijani na Kosovu, Nikolić je ostvario neke političke poene. Verujem da mu je priča o ratu samo za to služila i nadam da ni njemu, niti bilo kome u vrhu naše države ne pada na pamet da razmišlja o bilo kakvom ratu i ratnim akcijama.

Omer Karabeg: Zašto se u ovoj najnovijoj predizbornoj kampanji Vučić vratio nacionalizmu? U ranijim kampanjama centralno mesto je zauzimala borba protiv korupcije, kritika takozvanih žutih, kako naprednjaci zovu članove Demokratske stranke, kao i priča o svetloj budućnosti. Da li to znači da je Vučić ispucao sve adute i da mu nije ništa drugo ostalo nego da se vrati oprobanom receptu – nacionalizmu?

Boban Stojanović: Vrlo je moguće da je tako. Ništa se ne čini da se Srbija reformiše, naprotiv – zemlja u tom pogledu punom parom ide nizbrdo, a kada nema reformi, onda jedino ostaje nacionalizam. Ako u svetu dođe do većih potresa, vrlo je upitno u kom će se smeru kretati Srbija ukoliko bude predvođena ovom vlašću.

Nemanja Stjepanović: Mislim da Vučić kartu nacionalizma nikada nije u potpunosti izbacio iz svog političkog repertoara. Na tu kartu je igrao do 2012. godine, dok nije došao na vlast, a kada je došao na vlast počeo je da deli ljude na one koji su bivša korumpirana elita, takozvani “žuti“, i na one koji su kao i on navodno pošteni i bore se za čoveka. Kada je priča o korupciji potrošena, počeo je da koristi drugu vrstu populističkog obrasca – da građane ove zemlje deli na velike radnike, kakav je navodno on, i na velike neradnike kakvi su uglavnom svi ostali koji se ne slažu sa njegovim metodama vladanja.

Sada na velika vrata vraća podelu koja je vladala devedesetih – podelu na patriote i izdajnike koji rade za strane ambasade i slično. Ipak, nisam siguran da će mu nacionalistička retorika ponovo postati glavni adut, jer se boji da bi Evropska unija i neki drugi spoljni akteri mogli na to reagovati.

Preuzeto sa portala Slobodna Evropa