Ratni plen

Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu je ove nedelje donelo prvostepenu presudu u ponovljenom postupku jednom od muškaraca koji su bili okrivljeni za zločin učinjen u Bijeljini 1992. On je oslobođen krivice za učešće u silovanju u ratu, koje se pravničkim rečnikom zove – ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Tužilaštvo za ratne zločine je u optužnici insistiralo na „običnom“ seksualnom nasilju, a ne onom učinjenom u ratu, koje je zbog okolnosti u kojima se odvija znatno teži zločin. Na ovakvu presudu Višeg suda je reagovao i Fond za humanitarno pravo.

Evo ukratko i predmeta suđenja – dve oštećene žene su u svojoj kući opljačkane i silovane više puta od strane više pripadnika dobrovoljačke jedinice koja je delovala u okviru Vojske Republike Srpske. Posle toga, pripadnici jedinice su ubili člana njihove porodice, a zatim ih vodili kroz grad gole i bose. Zatim su ih ponovo silovali i ostavili na putu.

Zašto je jedan od okrivljenih za ovo strašno delo oslobođen? Zbog činjenice da je sud poverovao odbrani koja je tvrdila da je okrivljeni bio na mestu zločina, obučen u belu trenerku. Pošto nijedna žrtva nije navela da je jedan od silovatelja nosio takvu trenerku, sud je stao na stanovište da okrivljeni nije učestvovao u silovanjima, iako je bio na mestu zločina. Tom konstrukcijom se ponavlja društveno prihvaćeni obrazac svaljivanja krivice na (najčešće žensku) žrtvu. Ova matrica kreće se u rasponu od najrasprostranjenije konstatacije da je žena „provocirala“ ili nešto „sama tražila“ (ovakvi stavovi se mogu naći i u nekim udžbenicima krivičnog prava), do nešto složenije verzije o kojoj ovde govorimo: da su bolje gledale i pamtile, možda bi i četvrti silovatelj bio osuđen. Pošto pažnja silovanih žena nije bila na potrebnom nivou i pošto posle 25 godina ne mogu da se sete odeće silovatelja, on će nesmetano nastaviti da živi svoj život.

Ovde dodatnu nelagodu izaziva činjenica da je sud postupio protivno već ustanovljenoj praksi (pre svega Međunarodnog suda za bivšu Jugoslaviju) da žrtva u tako traumatičnom trenutku nije u stanju da zapamti detalje zločina (poput, recimo, odeće silovatelja), a upravo se to od žrtava očekivalo. Očekivanje se održalo uprkos činjenici da je na suđenju ustanovljeno da su se silovanja dogodila noću, u mraku, jer nije bilo struje. Ovo bi čak i u redovnim okolnostima omelo opažanje kakvo se od silovanih žena očekivalo.

Oštećene su na suđenju izjavile da im je veoma teško da govore o ovim događajima i da im je zdravlje znatno narušeno. To je slučaj sa mnogim ženama koje su silovane u ratu i koje na brojne druge načine osećaju posledice odluke svojih političkih (uglavnom muških) predstavnika da probleme rešavaju oružjem. Neke od njih viđamo svakodnevno – one sa malom decom ili u poodmakloj trudnoći putuju kroz Srbiju bežeći od rata.

Uprkos tome što su desetine hiljada žena bile žrtve u jugoslovenskim ratovima, široko prihvaćena stanovišta u društvu se nisu promenila. Ona su i dalje čvrsta: silovanja su uobičajena u ratu; žene su ratni plen; žrtve silovanja su posredno ili neposredno krive za svoju situaciju. Nekada se ova „krivica“ sastoji samo u pripadnosti nekoj verskoj ili etničkoj grupi. Međutim, posebno brine to što ovi stavovi nisu uvreženi samo među „običnim svetom“. Uprkos pravnim normama i činjenici da prema domaćem pravu silovanje u ratu predstavlja ratni zločin, jedan domaći sud je doneo presudu oslanjajući se na te iste društvene stavove. U ovakvim slučajevima, uloga suda morala bi biti upravo obrnuta: svojim odlukama sud bi morao menjati uvrežene stavove koji na rodnoj osnovi diskriminišu žrtve zločina protiv civilnog stanovništva i uskraćuju im pravdu. Izgleda da su domaći sudovi još uvek daleko od ispunjenja takve složene uloge i zadovoljenja pravde za žrtve.

Preuzeto sa portala Peščanik