Zašto se suđenja za ratne zločine u Srbiji kriju od javnosti?

Zašto se suđenja za ratne zločine u Srbiji kriju od javnosti?

post_visi_sudPredsednik Višeg suda u Beogradu zabranio je Fondu za humanitarno pravo (FHP) snimanje javne objave prvostepene presude u predmetu Beli Manastir bez obrazloženja o razlozima takve odluke. Ovakva odluka predsednika suda predstavlja nastavak prakse sudova da ograničavaju uvid javnosti u suđenja za ratne zločine u Srbiji, čime se značajno umanjuju šanse za društveni dijalog i suočavanje sa počinjenim zločinima tokom 1990-ih godina.

FHP je 26. maja 2015. godine poslao zahtev predsedniku Višeg suda u Beogradu da mu odobri snimanje javne objave presude u predmetu Beli Manastir (Zoran Vukšić i dr), zakazane za 29. maj 2015. godine. Svoj zahtev FHP je zasnovao na Zakonu o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine, koji predviđa da snimanje glavnog pretresa u cilju javnog prikazivanja može odobriti predsednik suda po pribavljenom mišljenju stranaka. U svom odgovoru od 28. maja 2015. godine, predsednik Višeg suda u Beogradu Aleksandar Stepanović naveo je samo da snimanje objavljivanja presude nije odobreno, bez ikakvog dodatnog obrazloženja.

Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine ne zahteva eksplicitno obrazloženje odluke o zabrani snimanja suđenja. Pa ipak, obrazložena sudska odluka predstavlja neupitni standard vladavine prava i ljudskog prava na pravično suđenje. Kako Evropski sud za ljudska prava navodi u svojoj praksi: Samo davanjem obrazložene odluke može postojati javni nadzor nad sprovođenjem pravde. Takođe, Zakonik o krivičnom postupku (član 365) nalaže da rešenje veća o isključenju javnosti mora biti obrazloženo i javno objavljeno. Kako zabrana snimanja suđenja koja su inače javna suštinski predstavlja jedan vid ograničenja javnosti suđenja, relevantna odredba Zakonika je morala analogno biti primenjena u ovom slučaju.

Izmenama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine iz 2009. godine olakšan je postupak snimanja ovih predmeta u odnosu na druge sudske postupke, upravo jer je prepoznata potreba da se javnost upozna sa činjenicama i dokazima o počinjenim ratnim zločinima. Međutim, za više od 12 godina procesuiranja ratnih zločina u Srbiji, javnost nije imala priliku da vidi ni jedno svedočenje žrtava, počinilaca i svedoka ratnih zločina koji učestvuju u ovim predmetima, niti objavljivanje neke presude. Za razliku od Srbije, u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj se suđenja za ratne zločine redovno snimaju i prikazuju preko sredstava javnog informisanja.

Osim zabrane prenosa i snimanja suđenja za ratne zločine, uvid javnosti u predmete ratnih zločina nezakonito se ograničava i anonimizacijom presuda u ovim predmetima, odnosno zatamnjivanjem pojedinih podataka radi navodne zaštite podataka o ličnosti. U praksi, anonimizacija rezultira prekomernim redigovanjem podataka, koje često uključuje i imena okrivljenih, žrtava, svedoka, pa i advokata, sudija i veštaka, usled čega su presude u predmetima ratnih zločina nečitljive i nepristupačne javnosti. Poverenik za informacije od javnog značaja je ocenio da ova praksa predstavlja prekomernu obradu podataka o ličnosti koja je zabranjena zakonom.

Više o praksi anonimizacije i predstavljanju suđenja za ratne zločine u javnosti videti u Analizi procesuiranja ratnih zločina u Srbiji.

Share