Bezbednjaci ubili i svog pukovnika

Opšte je poznato da su tu katedralu i njene riznice, pre toga bili poharali oficiri Vojne bezbednosti, da su sav nakit, relikvije i vrednosne stvari preneli u neko skladište VB nedaleko od mosta na Dunavu, kod Batine, da su veći deo zlata, deviza i ostalih vrednosti kasnije prisvojili (ukrali) pukovnici iz VB. Njih je identifikovao, nakon dužeg istraživanja, pukovnik VB, starešina jednog Odeljenja vojne bezbednosti jedne ondašnje armije, zbog čega su ga likvidirali bombom sa odložnim, tempiranim dejstvom, pri letu helikopterom

Po naređenju pretpostavljenih iz ondašnje Vojne bezbednosti (VB) i Vojno obaveštajne službe (VOS), dvojica viših oficira, kao novinari i zastavnik, kao snimatelj-kamerman, sva trojica na službi u Televizijskom centru Visokih vojnih škola, koji je zapravo bio tzv. Vojna ratna televizija (VRT), u više navrata, od oktobra do kraja decembra 1991. godine, javno i tajno, snimali su ubijanja, premlaćivanja, ponižavanja, zlostavljanja, pljačkanja, ispitivanja Hrvata i drugih nesrba sa područja Vukovara i okolnih naselja, te njihova premeštanja, zatvaranja, ispitivanja i premlaćivanja u logoru u Sremskoj Mitrovici.

Tom prilikom snimili su i tela desetine ubijenih na Ovčari, oko i u Vukovarskoj bolnici, a snimali su i ispitivanja i premlaćivanja zarobljenika u logoru u Sremskoj Mitrovici. Po naređenjima iz vrha VB i VOS, u više navrata snimali su, uglavnom tajno, ispitivanja i saopštenja direktorice vukovarske bolnice. Tajno su snimili i premlaćivanja desetine zarobljenih i priznanja iznuđena brutalnim premlaćivanjima, zastrašivanjima i ucenama.

Snimljene audio-vizuelne materijale, grupa VRT dala je svojim nadređenim iz VB i VOS, te su na taj način sudelovali u skrivanju ubijanja i drugih zločina prema zarobljenim Hrvatima i drugim nesrbima.

Snimljeni materijali korišteni su u ne samo u propagandne svrhe, nego i radi kompromitovanja i ucena pojedinih hrvatskih i drugih nesrpskih zarobljenika za obaveštajnu saradnju u korist srpskih, vojnih i civilnih tajnih službi (slučaj dvostrukog obaveštajca, koji je osuđen u Vojnom sudu u Beogradu za špijunažu u korist jedne strane države, a inače je bio visoko rangirani srpski obaveštajac, ali je uz pomoć nekog od generala iz samog ondašnjeg vojnog vrha, osim za srpsku, za velike devizne svote, radio i za stranu obaveštajnu službu).

Između ostalog, grupa VRT je snimila zarobljenu Hrvaticu koja je navodno u ogromnoj kesi sa propagandnim logom „Malboro“ cigareta, navodno imala preko tri kilograma zlatnog nakita. Prisilili su tu zarobljenicu, da pred kamerama pokazuje zlatne lančiće, narukvice i druge delove nakita, uz komentar da je to ona najverovatnije pokrala iz neke zlatare ili iz katedrale u Đakovu.

Opšte je poznato da su tu katedralu i njene riznice, pre toga bili poharali oficiri Vojne bezbednosti, da su sav nakit, relikvije i vrednosne stvari preneli u neko skladište VB nedaleko od mosta na Dunavu, kod Batine, da su veći deo zlata, deviza i ostalih vrednosti kasnije prisvojili (ukrali) pukovnici iz VB. Njih je identifikovao, nakon dužeg istraživanja, pukovnik VB, starešina jednog Odeljenja vojne bezbednosti jedne ondašnje armije, zbog čega su ga likvidirali bombom sa odložnim, tempiranim dejstvom, pri letu helikopterom.

Sve ovo istraživao sam kao ondašnji zamenik Vojnog tužioca u Beogradu sa zastavnikom I klase iz Vojne policije iz Kontraobaveštajne grupe u ….., a dobro je poznato i trojici pripadnika Državne bezbednosti Srbije. Tog, najboljeg vojnog policajca (po mojoj i oceni mojih šefova i kolega iz tužilaštva),u više su navrata pokušali da prisile da otkrije identitet „kradljivaca“ iz skladišta VB. Nije to smeo. S razlogom se plašio da će ga ubiti. Pokušali su da ga prisile i lažnim optuženjem za dva navodna ubistva.

Moj šef, tadašnji Vojni tužilac u Beogradu, po mom zahtevu (kao tadašnjeg zamenika), uspeo je da, bar tada, sačuva hrabrog policajca.

Međutim, uprkos izvanrednim profesionalnim i ljudskim kvalitetima, izbacili su ga iz Vojne policije i prognali na državnu granicu u močvarnim i šumovitim predelima prema tromeđi sa Mađarskom i Rumunijom.

Ubice (iz Vojne i Državne bezbednosti Srbije), objasnili su mu da se u tom predelu mnogo love divlje svinje, te da može da pogine od nekog neopreznog lovca, ako ne otkrije – ko je od generala i pukovnika prisvojio zlato, nakit, devize i ogromne količine novca.

Ako je čestiti policajac ubijen oružjem, davljenjem u močvarnom ritu ili je raznet kljovama divljih svinja, naredbodavci i izvršioci toga ubistva su pripadnici tajnih, vojnih i civilnih službi Srbije. Dok smo ga branili, moćnici iz VB zamalo zgaziše i mene i moga šefa.

Kao što je poznato, deo relikvija iz Katedrale u Đakovu je vraćen. Deo ukradenog zlata i dojč maraka, sada „krckaju“ penzionisani oficiri i njihovi zetovi, uspešni biznismeni. Osuđenicima za ubistva iz Sremske Mitrovice, koji su prisilno pakovali marke u omote Krašovih čokolada, gubi se svaki trag.

Napominjem – imena, činovi, ondašnje formacijske dužnosti i drugi identifikacioni podaci, gotovo svih “junaka” ove priče, dobro su mi poznati, ali ih ne obelodanjujem. Možda će o njima pisati Lažanjski, Galović i slični, jer slučaj zastareva, pa će sada pisati kao i za raketiranje, ako im šefovi narede.

Lakić Đorović