Preživeli iz Lovasa ne veruju u srpsku pravdu
Dvadeset jednu godinu nakon zločina u Hrvatskoj, preživeli žale što među osuđenima nije bilo oficira Jugoslovenske vojske, ali se nadaju da će pravda biti dostižna u Hagu. Stjepan Peulić, meštanin hrvatskog sela Lovas, u oktobru pre više od dvadeset godina mislio je da je poslat da bere grožđe. Umesto odlaska u vinograd, nateran je da kao živi štit korača kroz minsko polje. Tog 18. oktobra 1991. godine, Peulić je bio jedan od 50 Hrvata koje su lokalni Srbi, uz pomoć paravojne grupe “Dušan Silni”, zarobili i zatvorili u seoskoj poljoprivrednoj zadruzi. Međutim, lokalni Srbi nisu u zločinu bili sami. Meštani sela veruju da je napad na Lovas bio samo jedan deo ofanzive Jugoslovenske narodne armije (JNA) na istočnu Slavoniju i da i njeni oficiri treba da odgovaraju. Ovog 18. oktobra, 21 godinu nakon zločina, Peulić se pridružio ostalim meštanima koji su došli da odaju poštu onima koji nisu imali sreće da prežive. Za svoje susede upalili su 21 sveću na polju, simbolično za 21 osobu koja je ubijena. Oni koji su preživeli ostaju ogorčeni, jer, kako kažu, dobili su samo polovičnu pravdu.
Na nedavnom suđenju u Beogradu presuđeno je da su za zločin odgovorni lokalni Srbi i paravojne grupe. Specijalni sud je u junu ove godine, za ubistvo 40 civila, osudio 14 lica na kaznu zatvora od 128 godina. Međutim, nekadašnji oficiri JNA, koje meštani Lovasa smatraju odgovornim za zločin, ostali su nekažnjeni.
“Ljuban [prvoosuđeni za zločine u Lovasu] je naredio da nas odvedu na minsko polje. Ali bilo je još ljudi u selu koji su ubijali a nikada nisu odgovarali”, kaže Peulić. “JNA im je pomogla da okupiraju selo, davala im je oružje, i niko od tih ljudi nije procesuiran”, objašnjava Peulić.
U optužnici srpskog tužilaštva za ratne zločine navodi se da je 70 Hrvata izgubilo život tokom okupacije sela u oktobru i novembru 1991. godine. Neki su ubijeni na minskom polju, neki u svojim kućama, na ulici, a neki u seoskoj zadruzi. Danas u selu žive i Srbi i Hrvati, ali ožiljci iz rata i dalje postoje. Kuće su i dalje izbušene mecima i napuštene.
Petar Vuleta, koji je u vreme sukoba 1991. imao 31 godinu, seća se laži svojih srpskih komšija o odlasku na branje grožđa. “Oni su rekli da idemo brati grožđe, svi smo znali o čemu se radi, ali nismo znali da će se toliko zlo dogoditi”, kaže Vuleta. “Kad smo stigli do polja, uhvatili smo se za ruke i krenuli da hodamo kroz detelinu dok se nisu čule mine. Onda su počeli pucati po nama”, priseća se Vuleta. “Mene je sam Bog spasio i sve nas koji smo preživeli”, nastavlja grcajući, “ali bol je ista i nakon 20 godina, i čovek kad prođe ovuda, strah je isti.”
Preživeli kažu da su posebno pogođeni jer neki od počinilaca ovih zločina i dalje žive slobodno u Srbiji. Nadaju se da će pravda biti zadovoljena na suđenju Goranu Hadžiću, nekadašnjem lideru Srba u Hrvatskoj.
“Ovi zločini ovde počinjeni su u zločinačkom poduhvatu koji će, nadamo se, biti dokazan u Hagu”, veruje Vuleta. “Ljudi osuđeni u Beogradu su krivi, ali bilo je mnogih koji su nas mučili, ubijali, nosili puške po selu”, dodaje Vuleta.
Miloš Urošević iz “Žena u crnom”, koji je pratio suđenje u Beogradu, saglasan je da je sramotno što su neki osumnjičeni za zločine u Lovasu u Hrvatskoj, pozivani na sud samo kao svedoci. “Neki od njih žive u Srbiji… I sve dok su oni na slobodi, pravde neće biti”, kaže Urošević.
Predsedavajući sudija u slučaju, obrazlažući presudu, rekla je da Tužilaštvo nije uspelo da dokaže ulogu JNA u sukobima u Lovasu. “Ponašanje nekih oficira JNA ovde na sudu bilo je sramotno”, rekla je sudija.“Umesto da budu optuženi, oni su ovde dolazili kao svedoci”, dodala je ona.
Marijana Toma iz beogradskog Fonda za humanitarno pravo (FHP) kaže da je interes srpskog tužilaštva bio da se pripadnici JNA ne procesuiraju. “Oni se pretvaraju da su ovo samo lokalni incidenti u ratu, sa ciljem da predstave sliku da Srbija nije nikada imala ništa sa ovim zločinima”, smatra Toma.
Iščekujući suđenje Hadžiću, Ivan Mujić, koji je minsko polje preživeo sa ozbiljnim povredama, i koji je već svedočio na sudu u Beogradu, kaže da je spreman da svedoči ponovo. Sada samo pred Haškim tribunalom. “Svedočiću ponovo pred Sudom u Hagu i objasniću sve što se dogodilo u našem selu”, kaže Mujić. “Osobno sam zadovoljan što su neki proglašeni krivima, ali pravde još nema. I valjda ćemo je dostići u Hagu”, zaključuje Mujić.
U selu danas, 21 godinu posle sukoba, Srbi i Hrvati žive zajedno, jedni pored drugih. “Nemamo mi vremena za svađu. Radimo zajedno na polju… Ima jabuka, grožđa. Dolaze i neki Srbi iz Srbije kad ima da se radi, kad je sezona”, kaže Stjepan, meštanin sela. “Žalimo one koji su ubijeni. Oprostili smo, ali nismo zaboravili”, poručuje Stjepan.
| Rat u Vukovaru: |
| Na samo 50 km od granice sa Srbijom, nalazi se Lovas, selo u okviru opštine Vukovar, prvog grada u Evropi koji je nakon Drugog svetskog rata bio potpuno uništen. Srpske snage, predvođene JNA, okupirale su grad neposredno nakon proglašenja nezavisnosti Hrvatske. Oko 7.000 projektila bacano je na grad svakodnevno tokom tromesečne opsade, kada je 85 posto grada potpuno uništeno. Preko 3.000 ljudi je ubijeno. Nakon pada grada u novembru 1991. godine, hiljade nesrba je proterano, a nekoliko stotina zarobljenih ubijeno na obližnjoj farmi Ovčara. Grad je ostao pod kontrolom srpskih snaga sve do 1995. godine. Nakon Dejtonskog sporazuma, potpisanog 1995. godine, kojim je okončan rat u Bosni, takozvanim Erdutskim sporazumom Vukovar je stavljen pod administraciju UN-a na dve godine, nakon čega je oblast reintegrisana u Hrvatsku. |
Ovaj članak je realizovan uz pomoć Fonda za humanitarno pravo.
