Nataša Kandić: Srpski general mračne prošlosti mora da ode


Marija Ristic, BIRN, Begrad
10.2.2012.
Negiranje navoda iz izveštaja Fonda za humanitarno pravo o ratnoj prošlosti načelnika Generalštaba Vojske Srbije otkriva kako Miloševićeva politika još uvek ima jako uporište u Srbiji, ali i politizaciju Tužilaštva za ratne zločine.

Nedavno objavljeni izveštaj Fonda za humanitarno pravo o ratnoj prošlosti trenutnog načelnika Generalštaba Ljubiše Dikovića izazvao je burne reakcije kako kod stručne javnosti, tako i kod državnih organa.

U izveštaju se navodi da su brojni teški i masovni ratni zločini počinjeni na Kosovu za vreme rata 1999. godine bili u zoni odgovornosti tadašnjeg komandanta 37. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije a današnjeg šefa srpske vojske.

Fond smatra da oficir koji ima ovakvu prošlost nije dostojan da bude načelnik Generalštaba Vojske Srbije, kao i da nema profesionalni i moralni potencijal da doprinese vraćanju poverenja u Vojsku Srbije kako u regionu, tako i na međunarodnom planu.

Ministarstvo odbrane Srbije i general Diković nazvali su navode izveštaja lažnim i monstruoznim sa ciljem da ukaljaju ugled Vojske, dok je Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije odbacilo dokaze protiv Dikovića kao neosnovane.

B: Nakon što se pojavio izveštaj Fonda za humanitarno pravo o “slučaju Diković”, u javnosti se spekulisalo o relevantnosti dokaza, kao i o autentičnosti izveštaja. Možete li nam prvo objasniti na koji način je Fond sačinio izveštaj? Šta su dokazi?

K: Dosije “Ljubiša Diković” zasniva se na dokaznim predmetima Haškog tribunala koji su izneti u predmetima “Milutinović i drugi”, “Lazarević” i u predmetu “Vlastimir Đorđević”. Zatim, koristili smo javna dokumenta Vojske Jugoslavije, koja se nalaze na sajtu Tribunala. Takođe se zasniva i na našoj dokumentaciji, koja je prilično velika, posebno što se tiče Kosova, jer je iza nas 20 godina rada upravo na slučajevima kršenja ljudskih prava i ratnih zločina. Tu se nalaze i izjave svedoka koji opisuju kako su se neka masovna pogubljenja dogodila. Neki od njih su insajderi iz vojske i državnog vrha, a neki i žrtve ratnih zločina. Mi danas popodne izlazimo sa prilogom uz dosije Ljubiše Dikovića, gde ćemo objaviti neka dodatna dokumenta, koja dodatno potvrđuju naše navode, i na osnovu toga mi verujemo da sada ima materijala da se traži preispitivanje njegove odgovornosti.

B: General Diković je u svojoj izjavi medijima rekao da su navodi Fonda netačni i da je to udar na Vojsku kao uglednu instituciju, dok je ministar odbrane Šutanovac navode Fonda nazvao monstruoznim i najavio tužbu protiv Vas. Koja je Vaša reakcija na optužbe Ministarstva i Vojske?

K: Za mene je bio zapanjujući broj neodmerenih izjava ministra Šutanovca. On je izveštaj nazvao lažnim jer za njega postoji samo jedan dosije, to je taj personalni dosije koji se nalazi u Ministarstvu odbrane, i za njega je nedopustivo da neko drugi negde objavljuje neke dosijee.  Onda je taj izveštaj nazvao monstruoznim, zato što se, kako on kaže, optužuje načelnik Generalštaba, a samim tim i svi oficiri i starešine koji su ispod njega jer se on nalazi na najvišoj funkciji. To pokazuje jedno veliko nerazumevanje i jednu veliku demagogiju, ali i pokazuje kolika je to konfuzija u glavama onih koji predstavljaju institucije. On je tim rečima dao jedno teško ideološko značenje. Isto tako sam zapanjena tom jednom ocenom da to što mi izlazimo sa podacima koji se tiču Ljubiše Dikovića jeste napad na državu. Ta retorika se nije čula nakon promene vlasti i smene Miloševića, i to se sada prvi put čulo i to od ministra Šutanovca, koji je odjednom otkrio lice i pokazao ko je on. Ovo je do sada bila najjača odbrana Miloševićevog sistema, ali rekla bih da Šutanovac uopšte nije svestan toga.

Diković je, sa druge strane, čekao šta će da kaže njegov ministar, i kada je ministar rekao da je napad na generala napad na državu i vojsku i institucije, onda je to general Diković ponavljao. Ovde se dogodilo nešto što mi je žao – odjednom se pokazalo šta je ta takozvana demokratska vlast i koliko su isti skloni da zloupotrebe tu vlast. On je sebe postavio kao ideološkog žreca koji zna šta je tačno a šta nije, a sve što nije u skladu sa tim što on misli da je tačno jeste napad, to je protiv države, protiv vojske, protiv institucija.

B: Vojska i Ministarstvo kažu da se lako može dokazati da se Diković nije nalazio na lokacijama koje Vi novodite u izveštaju. Kako Vi dokazujete suprotno?

K: Oni prvo kažu da Diković nije bio u Bajinoj Bašti. Mi smo ovaj podatak pronašli iz njihovog časopisa “Vojska” iz 1999. godine, u kojem se kaže da je on odlikovan i da je dobio čin majora 1994. dok se nalazio na poziciji komandanta 16. graničnog bataljona upravo u Bajinoj Bašti i to za zasluge u odbrani domovine od ekstremnih muslimana. Šta onda imamo mi dalje da proveravamo ako u službenom časopisu to stoji?! Oni posle kažu da “ali on nije bio tu 1995. godine”, kao “bio je na školovanju”. Mi znamo od mnogih oficira pravilo da ako je neko otišao na školovanje, a to je manje od jedne školske godine, ne mora da bude razrešen svoje pozicije. Imamo te podatke da je on zadržao svoju poziciju u 16. graničnom bataljonu. Što se tiče 1999. godine, koristili smo sva dokumenta koja su bila dostupna Haškom tribunalu i našu dokumentaciju.

Danas smo objavili jedan novi dokument koji sadrži redovni izveštaj 37. brigade u kom se kaže da su borbene grupe te jedinice izašle na tačku 692 u rejonu između dva sela na Kosovu. Kada na vojnoj karti – takođe dostupnoj na sajtu Haškog tribunala – pogledamo šta je 692, nalazimo da je to selo Vragodol. Onda u našoj dokumentaciji imamo svedoke koji su iz ovih sela i koji su preživeli ove događaje. Vojska je najpre opkolila grupu Albanaca koja se nalazila u šumi i odmah u toj grupi ubila dva muškarca, oca i sina, i jednu ženu.  Zatim ih vojnici vode u pravcu Izbice i zaustavljaju se na jednom polju, koje su žrtve identifikovale kao polje Vragodol. Kasnije smo na vojnoj mapi utvrdili da je polje Vragodol ustvari tačka 692 koja se nalazi u izveštaju 37. motorizovane brigade. Naravno, u izveštaju 37. motorizovane brigade ne govori se o počinjenom zločinu. Očekujemo da posle objavljivanja ovog dokumenta i ministar odbrane i načelnik Generalštaba objasne šta se tamo događalo, budući da je general Diković i prilikom svog svedočenja 2007. godine kao svedok Odbrane optuženog Lazarevića rekao da je on imao naređenje da svoje borbene jedinice šalje upravo tim putem u vreme kada je zločin počinjen.

B: Tužilac za ratne zločine je nakon Vašeg izveštaja saopštio da je general Diković nevin i da bi Haški tribunal podigao optužnicu da je to zaista istina. Međutim, znamo da MKSJ podiže optužnice samo protiv najviših lanaca komande. Vi ste, sa druge strane, dokaze zasnovali na dokumentima Haškog tribunala. Zašto onda Tužilaštvo nije podiglo optužnicu ako već postoje dokazi?

K: To je bilo vrlo neprofesionalno postupanje tužilaca u ime Tužilaštva za ratne zločine. To je bio jedan politički pristup, to je bila odbrana političkih saveznika. Tako nešto je za Tužilaštvo za ratne zločine nedopustivo. Vekarić je javno rekao da oni sa “dva klika” proveravaju optužnice. Izjava “da ima indicija za odgovornost Dikovića, Hag bi podigao optužnicu” opet je neodgovorna, zato što je i laiku potpuno jasno da Tribunal ima ograničeno vreme rada i da je išao na najviše predstavnike vojske, policije i vlasti, ali da je računao da svi dokazi koji su prikupljeni mogu da pomognu domaćem pravosuđu u procesuiranju srednjih i nižih slojeva policijskih, vojnih i civilnih funkcionera.

Apsolutno ništa ne stoji od izjava i one su sve proizvoljne. To govori da Tužilaštvo nije profesionalna i nije nezavisna institucija u smislu da na njegov rad niko ne može da utiče. Ovo samo znači da su oni dobili zadatak da se odmah oglase i da im je tačno rečeno šta oni treba da kažu.

B: General Diković je takođe rekao da Vi ovakvim istupanjem produbljujete mržnju u regionu i da Vam je stalo da ovaj prostor bude stalno izvor nestabilnosti. Međutim, Vi kažete da se borite za suprotno. Ko je onda u pravu?

K: Činjenica što je on postavljen za načelnika Generalštaba može da bude i jeste razlog da vraćanje poverenja u institucije Republike Srbije ide veoma teško. Još u vreme kada je Diković postavljen za načelnika Generalštaba, bilo je reakcija na Kosovu jer oni znaju da je on zauzimao visoku poziciju za vreme rata na Kosovu. I upravo postavljanje oficira koji nemaju čistu prošlost i kojima se uvek može dokazati da su se u njihovim zonama odgovornosti dogodili teški ratni zločini, i to pravdanje da nisu pokrenute krivične prijave od strane vlasti, nikako nije u interesu politike pomirenja i regionalne saradnje.

Daleko više može Srbija da dobije na poverenju i da se pozdravi jedan takav gest ukoliko Diković odgovara zbog svoje prošlosti. On je učestvovao u jednoj kriminalnoj politici zbog toga što je ćutao i nije sprečavao zločine koji su se ponavljali. Napredak ka pomirenju bi se dogodio kada bi predsednik Republike poništio imenovanje sa obrazloženjem da postoje ozbiljne indicije da je on svojim nečinjenjem štitio lošu politiku devedesetih. Ukoliko on bude smenjen, Srbija može mnogo da dobije na svom ugledu i da se doprinese bržem vraćanju poverenja u institucije Srbije.


Email to someoneTweet about this on TwitterShare on Facebook
Share