Dnevnik: Radikali nisu samo u SRS

Izvor: Dnevnik

NATAŠA KANDIĆ, IZVRŠNA DIREKTORKA FONDA ZA HUMANITARNO PRAVO

Beogradski Fond za humanitarno pravo obeležio je pre nekoliko dana 15 godina postojanja. Za tih deceniju i po ova nevladina organizacija postala je u očima zamašnog dela srpske javnosti simbol omraženosti. Po rečima izvršne direktorke FHP Nataše Kandić, cilj Fonda i nije da bude voljen, već da prikuplja i prezentuje činjenice o kršenju ljudskih prava na ovim prostorima, naročito u vreme krvavih sukoba tokom devedesetih, a sve kako bi se utvrdila krivična odgovornost počinilaca zlodela i zadovoljila pravda.

– Nismo mi političari pa da moramo da se udvaramo javnom mnenju kako ono ne bi bilo neprijateljski raspoloženo. Fond se posvetio istraživanju događaja o kojima drugi ili ne žele ništa da znaju, ili, pak, smatraju da je „patriotskije” predstaviti ih u boljem, pa makar i lažnom svetlu. Kada ste iskreno posvećeni dokumentovanju ratnih zločina, tu nema taktiziranja ili nacionalne bolećivosti. Naprotiv. Upravo zato što živimo u Srbiji smatram da postoji utoliko veća naša odgovornost da otvoreno govorimo o tome šta je to što je odavde učinjeno drugima, time istovremeno stvarajući uslove da onda pitamo i te druge šta su oni radili – kaže Nataša Kandić za „Dnevnik”.

U oproštajnom intervjuu ovdašnjim medijima glavna tužiteljica Haškog tribunala Karla del Ponte takođe je izjavila da „nije političar”. Ipak, mnogi joj, baš kao i vama, zameraju političku netaktičnost.
– Kada su ratni zločini u pitanju, činjenice su uvek ružne, ali jedino takve, nenašminkane, mogu da ukažu na direktne počinioce i one koji su ih podržavali. S druge strane, naša namera i jeste da, bez uvijanja, konstantno vršimo politički pritisak na vlast da ne gura pod tepih to što je gadno i prljavo, već da se s tim otvoreno suoči. A sve zbog toga što iskreno želimo da ova zemlja ima čistu budućnost, čisto sutra.

Zašto „slučaj Škorpioni” nije postao ta prekretnica u široj spoznaji građana Srbije da su činjeni strašni zločini “u ime srpstva”? Jer, u početku je sve na to upućivalo.
– Snimak zločina koji je počinila ta jedinica prvi put je istinski dirnuo srpsko društvo. Šok, neverica, užasavanje, stid… bili su dominantna osećanja. Čak se činilo i da će država konačno zauzeti drugačiji stav, ukazujući na objektivnu odgovornost Miloševićevog režima za sve to što se dogodilo. Međutim, ubrzo je vlast promenila priču, pa su odjednom svi počeli da govore kako „Škorpioni” nemaju nikakve veze sa Srbijom, već da je to šačica kriminalaca. Na kraju je došla presuda koja je, umesto potvrde nakane države da se obračuna s prošlošću, čak otišla u pravcu poricanja žrtava. I stalno je tako: nakon jednog hrabrog iskoraka po pravilu slede tri-četiri koraka nazad.

Kosovo i politička histerija

Strahujete li da bi Kosovo moglo da bude ta inicijalna kapisla koja bi pokrenula lavinu obračuna unutar Srbije?
– Nesporno smo suočeni sa kolektivnom političkom histerijom koja se graniči sa ludilom. Kažem političkom, jer obični ljudi u tome ne učestvuju. NJih kada bismo pitali, u ogromnoj većini bi odgovorili da imaju mnogo preče probleme i potrebe. Ali kosovska opsesija političke elite zaista preti da eksplodira u talas represije prema svakom ko misli drugačije.

Otkud takav odnos demokratske vlasti u Srbiji, ne samo aktuelne nego i onih koje su joj prethodile za poslednjih sedam godina?
– Nažalost, pokazalo se da je u toj “opoziciji”, koja je došla na vlast posle 5. oktobra, najmanje bilo onih koji su osporavali Miloševića zbog toga što je vlast zasnivao na ratnoj politici, zbog toga što je Srbiju pretvorio u kriminalnu državu… Kao posledica, obračun s krvavom prošlošću ne samo da je mnogo teži nego što bi smeo biti u društvu koje pledira da bude demokratsko, nego se čak poseže za manipulacijama koje imaju za cilj da se generacijama koje dolaze ostavi u nasleđe slika proteklih zbivanja koja je u krajnjem neskladu sa činjenicama. Upravo odnos prema Srebrenici najbolje ilustruje takav pristup. Ali, velika je zabluda da Srbija može da izgradi demokratsku budućnost na lažima, skrivanju i poricanju zločina.

Specijalni tužilac za ratne zločine potvrdio je da je Karadžić 2004. bio u Beogradu, a da se Mladić najverovatnije krije u Srbiji.
– Uverena sam da srpske vlasti imaju sasvim dovoljno informacija o tome gde su i Karadžić i Mladić, baš kao i Župljanin i Hadžić. Druga je stvar što je, recimo, kada je reč o skrivanju Karadžića, SPC jača od države. Crkva ima svoje posede u koje policija ne zalazi, što znači da će Karadžić ostati na slobodi sve dok sam bude smatrao da mu je bolje da se skriva nego da odgovara pred sudom.

Činjenica je, međutim, da zbog situacije sa Kosovom i predstojećih izbora niko do daljeg ni ne očekuje hapšenje ma kog od haških optuženika?
– Ma, to strašenje da bi radikali iz ovog ili onog mogli izvući dodatnu korist koja bi ih dovela na vlast, već se pretvorilo u morbidnu političku igru. Jer, nazovidemokrate zapravo ne samo da nisu spremne da te iste radikale suoče sa nekim činjenicama, odnosno sa njihovom odgovornošću za mnoga zla koja su se dogodila na ovim prostorima, već se čak utrkuju ko će brže i u manju rupu da utekne od radikalskog gneva. Tako imamo suludu sliku da svi tolerišu njihovu primitivnost, nepristojnost, enormne količine laži i gluposti, kao i to što plaše neki običan, normalan svet. Umesto otpora, imamo ćutanje i prećutkivanje, koji polako prerastaju u sklonost ka radikalima i radikalizmu.

Treba li to da čudi ako su promociju “Peščanika” u Aranđelovcu udruženim snagama sprečili aktivisti SRS i Nove Srbije ministra Ilića?
– Slučaj Aranđelovac je pokazao da radikali nisu samo u SRS, već da onih koji žele da drže Srbiju primitivnom, nepravnom, nepristojnom, neobrazovanom… itekako ima i u aktuelnoj vlasti. Nasilje kao model ponašanja polako ulazi u institucije i, ukoliko se taj trend ne zaustavi, počeće pravljenje spiskova nepodobnih, nepoželjnih i zrelih za odstrel, počeće presretanja na ulici, počeće, zapravo, realizacija scenarija koji kao da je pripremio lično Milošević znajući da iza njega ostaju verni mu saborci. Razlika je samo u tome što sada nemaju gde da ratuju po komšiluku, pa im ostaje da se svim silama obračunaju sa političkim protivnicima i neistomišljenicima.

Miroslav Stajić

Share