Martovsko nasilje na Kosovu – podsećanje na činjenice

Povlačenje srpske vojske i policije sa Kosova, u junu 1999. godine, za kosovske Albance je značilo oslobođenje od srpske vlasti i represije, a za kosovske Srbe početak nove realnosti koju su obeležili nespremnost i nemoć UNMIK-a i KFOR-a da zaštite ličnu bezbednost Srba, Crnogoraca, Bošnjaka i Roma, ali i preovlađujuće uverenje kosovskih političara i javnosti da je prioritet nezavisnost, a potom solidarnost sa Srbima koji su ostali na Kosovu.[1]

Posleratna realnost ni za kosovske Albance nije bila laka; veliki deo njihovih očekivanja od oslobođenja našao se pod pritiskom teške ekonomske situacije i slabo vidljive pravde za hiljade ubijenih civila i veliki broj nestalih. Tadašnja nova vlast Republike Srbije napravila je iskorak otkrivanjem masovnih grobnica u Srbiji, ali su desne političke partije, koje su bile deo vlasti, uspele da marginalizuju pitanje odgovornosti Vojske Jugoslavije i MUP-a za počinjene ratne zločine i da utiču na kosovske Srbe da ne uzimaju učešće u izgradnji novog političkog sistema na Kosovu. Ubistva i nestanci Srba i Roma, učestali do kraja 2000. godine, dešavali su se u prisustvu KFOR-a i UNMIK-a, što je i preostale Srbe i većinu Albanca navodilo na zaključak da posleratni izvršioici zločina imaju prećutnu saglasnost međunarodne zajednice za stvaranje Kosova bez Srba.[2]

Izveštaj „Materijalne reparacije u parničnim postupcima za naknadu štete – praksa sudova u Srbiji u periodu od 2017. do 2020. godine“

Fond za humanitarno pravo (FHP) predstavio je 12. marta 2021. godine izveštaj „Materijalne reparacije u parničnim postupcima za naknadu štete – praksa sudova u Srbiji u periodu od 2017. do 2020. godine“.

Ova izveštaj obuhvata analizu aktivnih predmeta u periodu od 2017. do 2020. godine. Obzirom da većina predmeta traje više od tri godine, radi lakšeg praćenja toka postupka u izveštaju je dat kratak pregled toka postupka i pre 2017. godine.

Izveštaj je podeljen u tri dela. U prvom delu je analiziran zakonski okvir kojim je regulisano pravo žrtava na reparacije u Srbiji. U drugom delu izveštaja su analizirani pojedinačni predmeti u kojima je FHP zastupao žrtve, dok se treći deo odnosi na glavne probleme koje je FHP u svom radu identifikovao kao ključne i koji onemogućavaju žrtvama pravo da ostvare reparacije.

Izveštaj je dostupan na sledećem linku

NAJAVA DOGAĐAJA: Predstavljanje izveštaja „Materijalne reparacije u parničnim postupcima za naknadu štete – praksa sudova u Srbiji u periodu od 2017. do 2020. godine“

U petak 12. marta 2021. godine u 11h putem Zoom platforme Fond za humanitarno pravo (FHP) predstaviće Izveštaj „Materijalne reparacije u parničnim postupcima za naknadu štete – praksa sudova u Srbiji u periodu od 2017. do 2020. godine“.

Ovaj izveštaj analizira tok aktuelnih sudskih postupaka u periodu od 2017. do 2020. godine. Međutim, s obzirom da većina postupaka traje više od tri godine, radi lakšeg praćenja toka postupka u izveštaju je dat kratak pregled toka postupka i pre 2017. godine.

Izveštaj je podeljen u tri dela. U prvom delu je analiziran zakonski okvir kojim je regulisano pravo žrtava na reparacije u Srbiji. U drugom delu izveštaja su analizirani pojedinačni predmeti u kojima je FHP zastupao žrtve, dok se treći deo odnosi na glavne probleme koje je FHP u svom radu identifikovao kao ključne koji onemogućavaju žrtve da ostvare svoje pravo na reparacije pred domaćim sudovima.

Digitalni narativ – Logori Šljivovica i Mitrovo Polje

Naime, nakon pada zaštićene zone Žepa krajem jula 1995. godine na teritoriju Srbije prešlo je oko 800 Bošnjaka, strahujući za svoj život nakon što su načuli priče o zločinima koje je Vojska Republike Srpske počinila nakon pada Srebrenice. Većina muškaraca su bili pripadnici Armije BiH, ali je među njima bilo civila, uključujući i više desetina maloletnih dečaka. Gotovo odmah nakon prelaska, muškarce su zarobili graničari Vojske Jugoslavije i Posebne jedinice policije koji su ih prvo popisali, a zatim odveli u logor Šljivovica u Braneškom Polju kod Čajetine. Zbog velikog broja zarobljenika i nemogućnosti da svi ostanu u logoru Šljivovica, jedan broj zarobljenika je prebačen u drugi logor koji se nalazio u Mitrovom Polju (opština Aleksandrovac). Logoraši su u oba logora bili izloženi torturi, seksualnom nasilju, nečovečnom postupanju, ponižavanju, izgladnjivanju i pljački. Tri logoraša su umrla od posledica zlostavljanja.

FOND ZA HUMANITARNO PRAVO I SANDŽAČKI ODBOR ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I SLOBODA

Zločin u Kukurovićima – zločinci  bez osude, žrtve bez pravde

Dana 18. februara 2021. godine navršava se 28 godina od kako su pripadnici tadašnje Vojske Jugoslavije (VJ) napali i granatama razrušili bošnjački deo sela Kukurovići u opštini Priboj. Tada je ubijeno troje meštana ovog sela. Fond za humanitarno pravo (FHP) i Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda (Sandžački odbor)  podsećaju da ni posle 28 godine institucije države Srbije ne žele da priznaju odgovornost za ovaj zločin, tako što bi kaznile počinioce i obeštetile porodice žrtava i sve meštane koji su ostali bez svoje imovine.

Povodom presude za zločin u mestu Lušci Palanka

Viši sud u Beogradu doneo je 2. feburara 2021. godine presudu kojom je Milorada Jovanovića osudio na kaznu zatvora u trajanju 9 godina zato što je tokom juna i jula meseca 1992. godine u mestu Lušci Palanka (Sanski Most, BiH), zlostavljao i mučio civile bošnjačke nacionalnosti, od kojih posledica je jedan civil preminuo. Fond za humanitarno pravo (FHP) smatra da Viši sud nema konzistentnu praksu prilikom izricanja kazni za zločine izvršene pod sličnim okolnostima, i da pridaje previliki značaj postojanju olakšavajućih okolnosti na strani optuženog.

Tužilaštvo za ratne zločine (TRZ) podiglo je 3. aprila 2017. godine optužnicu protiv Milorada Jovanovića, pripadnika policije iz mesta Lušci Palanka jer je tokom juna i jula meseca 1992. godine prinudno dovodio Bošnjake iz sela u okolini Sanskog Mosta, a zatim ih zatvorio u prostorije spomen muzeja “Simo Miljuš” u mestu Lušci Palanka. Zatočene civile je u tom prostoru, ili prilikom odvođenja na ispitivanja u prostorijama stanice milicije, udarao nogama, puškom i raznim predmetima, vezivao ih za stolicu ili gredu na plafonu i premlaćivao, primoravao ih da se krste, puze po podu i ljube mu čizme. Od posledica premlaćivanja je preminuo Dedo Dervišević.

Srbija: Zatražena kazna zatvora za bivšeg policajca

Tužilaštvo za ratne zločine je od Višeg suda u Beogradu zatražilo da osudi bivšeg pripadnika rezervnog sastava policije Milorada Jovanovića zbog mučenja civila na području Sanskog Mosta u Bosni i Hercegovini.

JNA (ni)je odgovorna za zločin u Lovasu

Apelacioni sud u Beogradu doneo je, u ponovljenom postupku, presudu za ratni zločin izvršen tokom oktobra meseca 1991. godine u Lovasu (Hrvatska) tako što je preinačio presudu Višeg suda u Beogradu, na način da je optužene Željka Krnjajića i Milana Devčića oslobodio od optužbi, a svim ostalim osuđenim smanjio kazne zatvora, osudivši Sašu Stojanovića na kaznu zatvora u trajanju od šest godina, Darka Perića i Radovana Vlajkovića na kazne zatvora od po četiri godine, a Radisava Josipovića, Jovana Dimitrijevića i Zorana Kosijera na kazne zatvora u trajanju od po tri godine. FHP smatra da nije bilo mesta oslobađanju od optužbe Krnjajića i Devčića, te da su izrečene kazne preniske u odnosu na težinu zločina koji je počinjen. Nije bilo osnova da se petorici osuđenih kazne ublaže ispod zakonskog minimuma, imajući u vidu da su osuđeni za učešće u zločinu u kojem je, na minskom polju, smrtno stradalo 19, a ranjeno 12 civila.

Ovaj postupak je jedan od najsloženijih i najobimnijih postupaka za ratne zločine koji se vodio pred domaćim pravosuđem jer je obuhvatao veliki broj optuženih koji su pripadali različitim oružanim formacijama, više različitih događaja, veliki broj žrtava, od kojih 69 smrtno stradalih i blizu 200 svedoka. Nakon 12 godina suđenja postupak je pravosnažno okončan na način da je uloga JNA, koja je bila najodgovornija za stradanje civila u Lovasu, svedena na minimum, a svi njeni pripadnici osuđeni na kazne zatvora ispod zakonskog minimuma.

Kandić za N1: Mladić je u Srbiji prestao biti važan kad je postao senilan i star

Srbija ne ide u pravcu da se priznaju žrtve da se tretiraju na jednak način, pa je potpuno besmislena priča da li će Srbija danas ili sutra priznati da li se neko aktivistički bvio tim, mišljenja je srbijanska aktivistica za ljudska prava Nataša Kadnić, koja je gostovala u emisiji “Izvan okvira” N1 televizije.

“Mnogo je bitnije da Srbija prizna odgovornost i da ne prećutkuje sudske činjenice; da te činjenice koje se odnose na ratne zločine koje su izvršili pripadnici oružanih snaga Srbije, policije, vojske, raznih formacija – da se to prizna, to je najbitnije”, kazala je u programu N1 televizije Nataša Kadnić, aktivistica i osnivačica Fonda za humanitarno pravo.

Apelacioni sud preinačio presudu u slučaju Lovas: Dvojica optuženih oslobođena, ostalima ublažene kazne

Apelacioni sud u Beogradu preinačio je prevostepenu presudu i za ratni zločin u selu Lovas oslobodilo Željka Krnjajića i Milana Devčića koji su prvostepenom presudom osuđeni na osam i sedam godina zatvora. Istovremeno, Saša Stojanović je suođen na šest godina zatvora, Darko Perić i Radovan Vlajković na po četiri godine, dok su Radisav Josipović, Jovan Dimitrijević i Zoran Kosijer osuđeni na kazne od po tri godine zatvora, saopšteno je na sajtu Apelacionog suda.