Dragoceni „insajderski“ iskazi svedoka saradnika u predmetima Tužilaštva za ratne zločine o silovanju trudnica, ubistvima beba, pucnju trudnoj ženi između nogu, masovnim ubistvima, „krečenju zidova“ krvlju civila, premeštanju tela iz Ljubenića u Batajnicu, sudski su potvrđeni ili je u nekim od ovh primera, izvesno da će biti potvrđeni.
U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome zašto ni dve decenije nakon završetka rata Hrvatska i Srbija nisu rešile problem nestalih u tom ratu. Sagovornice su bile Nataša Kandić, bivša direktorka Fonda za humanitarno pravo iz Beograda i Vesna Teršelič, voditeljica Documente, Centra za suočavanje s prošlošću iz Zagreba.
Svedočenje žene kojoj su silovali kćerku i trudnu snahu, spalili kćerku, ubili sina, muža, devera, jetrvu i sinovca
Mala je ovo sredina, kada sam se vratio iz programa zaštite, apotekarka mi je rekla: “Nemojte više da dolazite, za Vas u ovoj apoteci nema lekova”. U zdravstvenoj stanici nisu hteli da me pregledaju, a moj izabrani lekar nije radio. Rekli su mi da dođem za mesec dana, kada se vrati sa godišnjeg odmora. Privodili su me par puta u Policijsku upravu Leskovac, pod optužbom da sam, kao komandir, otkrio sadržaj neke službene depeše, a ona je, zapravo, bila cirkularna i dobila je svaka policijska stanica u Srbiji. Isekli su mi sve četiri gume na kolima, u dvorištu, niko nije izvršio uviđaj
Pripadnici leskovačke policije, u okviru pokrenutog predistražnog postupka o zločinima na Kosovu 1998. godine koje je pokrenulo Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu, saslušali su bivšeg zaštićenog svedoka Slobodana Stojanovića u svojstvu građana.
Beograd – Negiranje genocida i ratnih zločina počinjenih na prostoru bivše Jugoslavije trebalo bi tretirati kao krivično delo i uneti u krivične zakone, saglasni su sagovornici Danasa – predstavnici nevladinih organizacija iz Beograda, Sarajeva, Zagreba i Podgorice.
“Žrtve su uvijek te koje na kraju moraju platiti, i tokom rata i tokom sudskih procesa”, kaže Florence Hartmann, bivša glasnogovornica tužilaštva u Haagu i savjetnica tužiteljice Carle del Ponte za Balkan, dok komentariše najnovije odluke predsjednika Haškog tribunala o prijevremenom oslobađanju još dvojice osuđenih za ratne zločine počinjene u Bosni i Hercegovini.
Povodom izjave zamenika tužioca Bruna Vekarića da je policajac Slobodan Stojanović samovoljno napustio program zaštite, koji mu je Tužulaštvo za ratne zločine dodelilo u vezi sa istragom protiv komandanta nekadašnjeg 37. Odreda PJP, Radoslava Mitrovića, i još 16 pripadnika PJP, odgovorno tvrdim da to nije tačno. U dogovoru sa tužilaštvom, Jedinica za zaštitu svedoka je 29.10.2009. godine, bez ikakvog prethodnog obaveštenja, upala u privremeni stan zaštićenog svedoka, naredila mu da pokupi svoje stvari, suprugu i dete radi povratka u Leskovac, sa kratkim obrazloženjem da mu je ukinut status zaštićenog svedoka.
Miloša Danilovog Vlašković (do1990. godine načelnik analitike i informatike u SUP-a Kosovo i Metohija, poreklom Crnogorca iz Ibarskog Kolašina) ubili su dvojica rezervista VJ, 16. juna 1999. godine, oko 16:30 časova, u Donjoj (”Bošnjačkoj”) Mahali sela Mazgit, opština Obilić, Kosovo. Milošev sin VMV i supruga MJV , kao i šestoro komšija koji su videli Miloševe ubice (čiji identitet ne otkrivam iz razloga njihove bezbednosti), međusobno saglasno ističu –”ubili su Miloša jer je štitio komšije Albance i Muslimane, a i da ne otkrije imena kosovskih Srba iz okolnih sela i Obilića koji su ubijali Albance i Muslimane, prognali ih iz sela i kuća, pljačkali i spaljivali im kuće i imovinu”
RSE je zabeležio izjavu jednog bivšeg zaštićenog svedoka Tužilaštva za ratne zločine u Beogradu koji, uz opis najstrašnijih zločina na Kosovu 1998. godine, optužuje Tužilaštvo da štiti zločince, a policiju da zaštićene svedoke maltretira. U tužilaštvu to demantuju.