Sumnjam da porodice žrtava uopšte vode računa i brinu o političkim pitanjima. Mi sigurno ne – ističe Fatos BitićiPotpuno je nebitno da li je neko kao što je Goran Radosavljević kasnije učinio ovu ili onu dobru stvar, na kojoj mu je možda NATO ili neko drugi aplaudirao, jer je tokom rata učinio mnoge ružne stvari.
Bilo bi dobro da se u Srbiji zabrani uzvikivanje na stadionima i na javnim mjestima parola ‘Nož, žica, Srebrenica’, jer, nakon toga, niko se ne bi usudio da to učini, jer je uvredljivo i bio bi kažnjen, rekla je Kandić.
SARAJEVO (AA) – Nataše Kandić iz Fonda za humanitarno pravo (FHP), u vezi s usvojenim izmjenama Krivičnog zakona u Skupštini Srbije u srijedu, kojima se uvodi novo kazneno djelo prema kojem se kažnjava negiranje genocida i ratnih zločina, za Anadolu Agency (AA) je istakla da se najnovijim izmjenama ne kažnjava i negiranje genocida u Srebrenici, javlja Anadolu Agency (AA).
„Bila je srijeda. Ujutro sam ustala kao i svaki dan, imala sam sina od osamnaest mjeseci, nije nikad ujutro spavao dugo, ali to jutro spavao je do deset. Dobili smo struju, pa sam pravila doručak, uključila mašinu, usisavala kuću“, mnogo godina kasnije o toj je strašnoj srijedi svjedočila preživjela B. Ž.
„Odjednom, čuo se pucanj, svašta nešto, i onda meni svekrva govori, ‘odoh ja dolje da vidim što je’. Otišla je dolje, kad trči putem i govori, ‘spremaj dijete, upali su u selo!’. Sve su oni pobili, gdje god su što našli, bio djed, bila baba, bio momak, bio čovjek, bila žena, bilo dijete, sve su pobili, sve su smakli, to je nemoguće, to je bila strahota.“
Razmjeri te strahote otkriveni su tek kad se vojska povukla.
Samo u tom selu, na dvije lokacije pronađeni su leševi trideset zarobljenih vojnika i desetak civila. Obdukcija iskasapljenih tijela, često potpuno golih ili pak samo u donjem rublju, otkrila je ljudskom umu neshvatljivu surovost ubojica. Vojnici i civili, žene i starci ubijeni su nakon strašnog mučenja. Muškarcima su odsijecane genitalije i udovi, nekima iskopane oči, većini je glava bila smrskana, jednome i prepolovljena, jednoj ženi je rasporen trbuh, neka su tijela spaljena, neka raznesena eksplozivom. Dvije stotine preživjelih mještana, među kojima deset trudnica i gotovo šezdesetoro djece, odvedeno je u logor. Osam zatočenika nije preživjelo, a najmanje dvije žene brutalno su silovane.
Pravo na snimanje suđenja za ratne zločine u cilju javnog prikazivanja do danas nije ostvario nijedan medij niti nevladina organizacija, a javnost u Srbiji do danas nije imala priliku da vidi nijedno svedočenje žrtava, počinilaca i svedoka, niti izricanje neke presude.
To navodi se u publikaciji “Analiza aktuelnih pitanja u postupcima za ratne zločine”, koju je juče predstavio Fond za humanitarno pravo (FHP).
Kako se u analizi ističe, pravo javnosti na pristup relevantnim dokumentima iz suđenja za ratne zločine u praksi se ograničava odbijanjem sudova da dostave presude iz postupaka koji nisu pravosnažno okončani i prekomernom anonimizacijom podataka, “a ovakvo postupanje zasnovano je na neusaglašenom tumačenju ionako nepreciznog pravnog okvira”.
U praksi, ukazuje se u analizi, ovlašćeno lice za odlučivanje o zahtevu za snimanje – predsednik Višeg suda u Beogradu, suprotno zakonu, takve zahteve odbija.
“Najzad, zakonodavac nije prepoznao istorijski i društveni značaj sudskih spisa iz predmeta ratnih zločina time što bi ih odredio za trajno čuvanje”, piše u izveštaju, koji se zapravo odnosi na mehanizme koji javnosti stoje na raspolaganju za pristup informacijama o suđenjima.
Milica Kostić, direktorka pravnog programa FHP-a, ukazala je da ova nevladina organizacija smatra da je praksa anonimizacije imena žrtava u presudama za ratne zločine, čini žrtve nevidljivim za javnost, čime se krši pravo na istinu žrtava i njihovih porodica, ali i čitavog društva.
Kada je reč o čuvanju sudskih spisa, Kostić je istakla da Srbija treba, po ugledu na zakonska rešenja iz regiona, izmeni Sudski poslovnik, tako da eksplicitno predvidi trajno čuvanje predmeta ratnih zločina, bez obzira na njihov sudski epilog, kao i da spise čuva u skladu sa odredbama Zakona o kulturnim dobrima.
Analizu je FHP zajedno uradio sa Komitetom pravnika za ljudska prava – Jukom i Beogradskim centrom za ljudska prava.
Ravnoteža zločina
Što se tiče dela o izveštavanju medija o Srebrenici, u analizi se ukazuje da je ravnoteža zločina najteže praćena i nastupima političara koji često iniciraju tu vrstu rasprave kako bi se dali argumenti u svrhu kontinuiteta starih politika. “mediji svoju podršku nalaze i u političkom telu, pa se na taj način često briše granica gde počinje glas političara, a gde glas samih medija”, navodi se u analizi.
Preuzeto sa portala Danas
Oni koji osporavaju zločine u Republici Kongu, u Srbiji bi mogli da završe u zatvoru. Ukoliko budu usvojene izmene i dopune Krivičnog zakonika, negatorima genocida preti kazna do pet godina zatvora. Međutim, nije izvesno da to važi za one koji osporavaju genocid u Srebrenici, jer predložene izmene Zakona uzimaju u obzir samo presude Međunarodnog krivičnog suda (ICC) koji se do sada direktno izjasnio jedino o zločinu u centralnoafričkoj državi. Za civilni sektor ovo je još jedan pokazatelj licemernog odnosa koji država Srbija ima prema pravosuđu i ratnoj prošlosti.
Imamo, recimo, trgovca drogom za koga svi znaju, ali se niko ne usuđuje da mu pomene ime i imamo, opet recimo, premijera koji se odvaži da ga javno denuncira: „Da vidim što se svi pravite blesavi kad svi znate ko je najveći narko diler u Srbiji… I sad svi se plaše ime da mu izgovore. Jeste videli da nikad se u novinama nije pojavio, nikad niko ne sme ništa da kaže o njemu. Svi se, bre, plaše. I svi ćute“. Zatim hrabro izgovori njegovo ime, a ovaj njega i vladu, na primer, tuži za povredu časti i ugleda. Onda sud naloži vladi da zbog nanete duševne boli obešteti čoveka novčanim iznosom sa obrazloženjem da je dilerom označen neko ko nikada za takvo delo nije krivično gonjen.
Upravo to se desilo Nataši Kandić i Fondu za humanitarno pravo u parnici po tužbi generala Ljubiše Dikovića, s tim da oni nisu izneli nepotkrepljene podatke, već su za tvrdnje o umešanosti aktuelnog načelnika Generalštaba Vojske Srbije u zločine protiv civila ponudili uverljive dokaze. U Dosijeu Diković, Fond je predočio podatke o učešću 37. brigade Vojske Jugoslavije u zločinima na Kosovu 1999. godine, kao i o ulozi 16. graničnog bataljona u hapšenju Bošnjaka odbeglih iz Srebrenice u julu 1995. godine i njihovom vraćanju u ruke bosanskih Srba koji će ih potom ubiti. Po nalazima Fonda, on je komandovao tim jedinicama u predmetno vreme i znao je ili je imao razloga da zna u šta su umešani njemu podređeni oficiri i vojnici, ili je i lično bio umešan u krivična dela.
„Kultura se nalazi na prvoj liniji sukoba – trebalo bi da bude na prvoj liniji izgradnje mira.“ – Generalna direktorica UNESCO Irina BokovaSukob na Kosovu iz 1998/99 godine, poput mnogih savremenih oružanih sukoba, bio je sukob zasnovan na identitetu, rezultat spora između grupa društva osnovanog oko zajedničke kulture.
Kulturni i verski spomenici su posebno bili meta na obe strane, kao vizuelni simboli koji pripadaju drugoj grupi. U toku ili posle sukoba oštećeno je ili uništeno na stotine džamija i drugih islamskih verskih dobara, istorijskih bazara i veliki broj kula, tradicionalnih albanskih kuća od kamena, kao i srpskih pravoslavnih verskih spomenika. Kada se međuetničko nasilje na kratko ali intenzivno ponovo javilo marta 2004. godine, srpske pravoslavne crkve i manastiri u različitim sredinama ponovo su postali meta napada grupa Albanaca koje su učestvovale u nemirima.
Više od 17 godina je prošlo od brutalnog ubistva američkih državljana Ilira, Agrona i Mehmet Bitićija, a Srbija i dalje izbegava da reši ovaj slučaj, štiteći bivšeg policijskog generala Gorana Radosavljević Gurija, koji je sada visoki predstavnik vladajuće Srpske napredne stranke.To godinama ističu brat ubijenih Amerikanaca, Fatos Bitići i predstavnici Fonda za humanitarno pravo, a nedavno i američki ambasador u Srbiji Kajl Skot. On smatra da “istragu usporava to što je u događaj ubistva braće Bitići bio uključen jedan visoki policijski funkcioner koji je sada član izvršnog odbora vodeće stranke u Srbiji”. Nesumnjivo se može zaključiti da misli na Radosavljevića.
Fatos Bitići, brat ubijenih Ilija, Agrona i Mehmeta kaže da ima svedoka koji pouzdano mogu da kažu šta se braći Bitići dešavalo u Petrovom selu.
“Ti svedoci sada nemaju poverenje u vlasti Srbije. Oni kažu da su glavni ljudi odgovorni za ubistvo moje braće bliski vlasti Srbije”, kaže Fatos Bitići u emisiji “Insajder bez ograničenja”, koju realizuju produkcija “Insajder” i Radio Slobodna Evropa.
Fatos Bitići ponovo je došao u Beograd kako bi se sastao sa najvšim predstavnicima vlasti. Pre dolaska pristao je da govori za “Insajder bez ograničenja”. Insistirao je da na pitanja odgovara na srpskom jeziku iako ga, kako napominje, ne govori savršeno, ali veruje da će na taj način srpska javnost bolje razumeti da mu je jedini cilj pronalaženje ubica njegove braće, a ne osuda srpskog naroda.
“Ne radi se samo o slučaju Bitići. U Srbiji ima dosta porodica koje pritiskaju vlast da im nađe njihove nestale na Kosovu. Saučestvujem sa svima koji su izgubili svoje porodice u bivšoj Jugoslaviji, ali ja ne mogu ništa da uradim”, kaže Bitići.
Slučaj Bitići: Izvršioci i nalogodavci na slobodi
Piše: Senka Vlatković Odavić, Insajder
