Jovana Kolarić: U Srbiji se odomaćila nekažnjivost

Jovana Kolarić: U Srbiji se odomaćila nekažnjivost

aljazeera_logoPoricanje i relativizacija činjenica o genocidu govore o društvu u kojem živimo, dio tog društva ipak se ne miri sa počinjenim zločinima, kaže Jovana Kolarić, istraživačica Fonda za humanitarno pravo.

Fond za humanitarno pravo se u do sada objavljenim dosijeima bavio događajima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, ali i logorima u Srbiji, prisilnom mobilizacijom izbjeglica u Srbiji i njihovom deportacijom, ukazuje Jovana Kolarić

Fond za humanitarno pravo (FHP) radi na digitalizaciji 14 svezaka Dosijea, svedočanstava o pripremi i realizaciji ratnih zločina. Digitalizovana verzija printanog materijala pruža, između ostalog, mogućnost čitateljstvu da, uz opis dokumenata, pogleda i njihove faksimile, a prezentirani su i video snimci ključnih svedočenja koje izgovaraju svedoci i optuženi pred Haškim tribunalom. Kako ističe istraživačica Fonda Jovana Kolarić, u dosad objavljenim dosijeima FHP se bavio događajima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, ali i logorima u Srbiji, prisilnom mobilizacijom izbeglica u Srbiji i njihovom deportacijom. Kaže i to da je istraživanje usmereno na prikupljanje onih dokaza koji mogu da vode procesuiranju odgovornih.

  • Šta otkriva istraživanje Fonda čiji su rezultati u sveskama Dosijea i digitalnom narativu ove publikacije?

– Dosijei FHP-a se temelje na istraživanju ratnih zločina i mogućih počinilaca u ratovima devedesetih godina na području bivše Jugoslavije. Njihov cilj je da javnosti predstave dokaze zločinima i odgovornima koji do sada nisu procesuirani. Događaji, odnosno ratni zločini su uglavnom poznati javnosti, ali je u manjem broju slučajeva poznato ko je odgovoran, lanac komandovanja i odlučivanja, ili kako je nešto sprovedeno.

Dosijei se ne obraćaju samo javnosti, nego preko njih upućujemo zahtev za procesuranje odgovornih za zločine u svojstvu izvršioca, direktnog naredbodavca ili odgovornih po komandnoj odgovornosti, u cilju uspostavljanja vladavine prava i suočavanja s prošlošću u post-jugoslovenskim državama.

  • Da li je reč o novom čitanju novije istorije ili o sistematizovanim, manje poznatim dokumentima koji ovako, smešteni u kontekst svih događanja, ukazuju na vinovnike rastakanja zajedničke države i zločince iz poslednjih ratova?

– Svakako da je reč o sistematizaciji i analizi građe prikupljene tokom istraživanja. Sama širina konteksta zavisi od predmeta istraživanja i vremenskog okvira o kojem se radi. Na primer, jasno je da je dosije o Jugoslovenskoj narodnoj armiji u ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini neka vrsta okvira za neke druge dosijee, jer se tu govori o fazama učešća JNA na samom početku sukoba i odluci da se zajednička vojska naroda Jugoslavije pretvori u srpsku vojsku, što je imalo svoje posledice i u počinjenim zločinima.

Neki drugi dosijei imaju užu tematiku, bave se jednim događajem ili jednom jedinicom i onda je potrebno naći meru između konteksta i konkretnog događaja, oni kako se ne bi sveli na večno ponavljanje istog.

  • Šta je za istoričare nezaobilazno u dokumentima koje prezentujete?

– Istoričari u Srbiji mahom izbegavaju temu oružanih sukoba na prostoru Jugoslavije. Izuzev nekolicine, većina i dalje smatra da nije prošlo dovoljno vremena za bavljenje tom temom. Interesovanje za ove teme među istoričarima uglavnom postoji u inostranstvu, na evropskim institutima i univerzitetima, mada je poslednjih godina vidljivo da bivša Jugoslavija nije više glavna akademska tema.

Mislim da Dosijei FHP-a istoričarima mogu pre svega da koriste kao dobar primer korišćenja i analize dostupne građe o oružanim sukobima. Građa dostupna u bazi Haškog tribunala ne ukazuje samo na zločine, nego i na kontekst u kojem su se ti zločini dešavali i u tom smislu je ona neophodna istoričarima, a čini se da se ne koristi dovoljno. Pred Tribunalom je svedočilo više od 4.500 ljudi i svedočenja su dostupna, uz neverovatnu količinu dokumentarne građe – vojnih i policijskih dokumenata, dokumenata vlada i državnih organa, presretnutih razgovora i slično, što je zaista neverovatna arhiva dostupna na nekoliko klikova.

  • Ostaju li svedočanstva ljudi sa kojima ste razgovarali, u kombinaciji sa vojnim i policijskim dokumentima dostupnim u arhivama Haškog tribunala, građa koja se može relativizovati ili ignorisati, budući da je u Srbiji dosad bilo prećutkivanja ili falsifikata na kojima je utemeljena jedina dozvoljena istina – nevinost Srba?

– Ignorisati se može sve, to vidimo iz odnosa koji postoji prema sudski utvrđenim činjenicama. Genocid u Srebrenici je dokazan pred dva međunarodna suda i opet se suočavamo sa njegovim negiranjem i relativizacijom. To ne govori ništa o utvrđenim činjenicama, one ne mogu biti devalvirane time – poricanje i relativizacija tih činjenica govore o društvu u kojem danas živimo, ne o počinjenim zločinima. To je kratkoročna politika koja zahteva strahovito mnogo resursa da bi se održala. Jeste, ona je trenutno dominantna, ali svakako neće biti uvek, a kada ne bude poricanja i relativizacije vratićemo se činjenicama utvrđenim pred sudovima i kredibilnim istraživanjima.

  • Šta saznajemo o toj vladajućoj ‘nevinosti’? Istraživači Fonda došli su do nepobitnih dokaza o ulozi zvaničnog Beograda u kreiranju i realizaciji etničkog čišćenja; u sveskama Dosijea nalazimo i pisane tragove o osnivanju logora, deobi naoružanja JNA srpskoj strani u sukobima u Hrvatskoj i Bosni, etničkom čišćenju…?

– Svi dosijei FHP su, zapravo, usmereni na događaje za koje su odgovorni policijski i/ili vojni organi države Srbije, ili pojedinci koji žive u Srbiji, jer oni ovde i treba da budu procesuirani. U nekim od ovih istraživanja naglasak je bio na komandnoj odgovornosti, kao što je to u dosijeima u kojima su prezentovani dokazi o odgovornosti bivšeg komandanta 37. brigade i donedavnog načelnika Generalštaba Ljubiše Dikovića, dok je u dosijeima poput onog o prisilnoj mobilizaciji izbeglica ili ulozi JNA fokus na dokazima koji se tiču veze između političkih odluka i njihove izvedbe na terenu, kao i mehanizama koji su korišćeni da bi se odgovornost za učinjeno izbegla.

  • Koji su glavni problemi sa kojima ste se suočavali? Stiče se utisak da su dokumenti vojske i policije Srbije koji ukazuju na državni zločinački poduhvat i na angažman njegovih protagonista namah postajali tajna.

– U aprilu 2016. godine FHP je objavio izveštaj o pristupu dokumentima o zločinima protiv međunarodnog prava u posedu institucija Srbije i u njemu smo, kroz analizu postupanja institucija, pokazali da MUP i Ministarstvo odbrane često nezakonito opstruiraju pristup informacijama i dokumentima relevantnim za rekonstrukciju događaja iz prošlosti, uključujući i činjenice o počinjenim zločinima. MUP i MO odbijaju da dostave tražene informacije i dokumente, posebno kada se zahtevana dokumentacija odnosi na zločine u vezi sa kojima postoje ozbiljne indicije da su ih počinili pripadnici policije i vojske.

Praksa MUP-a je da brojne zahteve odbija uz neubedljivo obrazloženje da tražene podatke ne poseduje, dok MO zahteve odbija uglavnom uz obrazloženje da je reč o tajnim podacima ili podacima o ličnosti. Ova praksa MO zasnovana je na proizvoljnom tumačenju relevantnih zakona i uključuje i odbijanje sprovođenja rešenja Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti kojim se nalaže dostavljanje dokumenata i informacija od javnog značaja. Situacija se do danas nije promenila.

  • Čemu danas istina do koje dolazite, može li se nešto postići u procesuiranju zločinaca, ili je rezultat uglavnom rasvetljavanje činjenice o tome da živimo pored zločinaca?

– Znanje o onome što nam se dogodilo nam je bitno zbog boljeg razumevanja društva u kojem danas živimo. Za shvatanje uzročno-posledičnih veza moramo da znamo koje su nam referentne tačke za posmatranje. Oružani sukobi u bivšoj Jugoslaviji su strahovito važna tačka za razumevanje današnjice. U tim sukobima je stradalo oko 130.000 ljudi, oko 10.000 ljudi se i dalje nalazi na listama nestalih, a više od dva miliona ljudi je raseljeno. Činjenica da je smrt velikog broja ljudi u tom sukobu posledica ratnog zločina ne može da se prenebregne i dobro dokumentovana istraživanja ratnih zločina nisu važna isključivo zbog procesuiranja, iako je, naravno, veoma bitno da to toga dođe. Dokumentovanje ratnih zločina doprinosi prihvatanju društvene i političke odgovornosti za počinjene zločine i stvaranju društva u kojem je empatija namenjena žrtvama, a ne počiniocima.

  • Koliko ima počinilaca, šta su rezultati vašeg istraživanja pokazali? Da li ste uspeli da ukažete na sve njih, ili da ih locirate?

– Naravno da nismo uspeli da ukažemo na sve njih, niti da ih sve lociramo u 14 dosijea, ali smo podnosili krivične prijave uvek kada bismo prikupili dovoljno dokaza koji ukazuju na moguće počinioce. Većina dosijea je praćena krivičnim prijavama, ali krivične prijave nisu vezane isključivo za dosijee, nego i za druga istraživanja u kojima dolazimo do podataka o mogućim počiniocima. Sem toga, rad na dosijeima je i dalje u toku.

  • Koliko vaši rezultati, u okolnostima divljanja negatorske propagande i autoviktimizacije, mogu da utiču na svest dolazećih generacija ili na promenu mišljenja starijih žrtava propagande koje uistinu nisu znale ništa o tome što se događalo nekoliko stotina kilometara daleko od njih?

– Svi izneti podaci u našim dosijeima su proverljivi, što je izuzetno važno za svako istraživanje, i to je ono što istraživanju daje kredibilitet. Zna se na čemu počiva svaka tvrdnja koja se nađe u Dosijeu. Vidimo da same činjenice nemaju tu vrstu moći da utiču na svest ili promenu mišljenja, te činjenice moraju da budu deo korpusa znanja o tome šta se desilo. Ukoliko se javni diskurs bazira na laži i obmani, onda je jasno da tu činjenicama nema mesta. Dominanti narativ u Srbiji danas se gradi na samoviktimizaciji i etničkom nacionalizmu i iz te pozicije je izuzetno teško objektivno sagledati činjenice koje percipirate kao nepovoljne po kolektiv sa kojim se identifikujete.

  • Da li se može primeniti neki drugi način prezentiranja istine?

– Naravno da može i naravno da treba. Konkretno naši dosijei su sada predstavljeni i u formi digitalnih narativa tako da su dokumenta i svedočenja korišćena u dosijeu sada dostupnija. Sve ono što se u dosijeu nalazi u fusnotama kroz digitalne narative postaje dostupno na jedan klik. Istina, ili preciznije, činjenice o onome što nam se desilo, i treba da budu prezentovane na najrazličitije moguće načine. Tako i postaju deo javnog diskursa. Imamo dosta uspešnih primera u filmskoj umetnosti – ovogodišnji kandidat za Oskara sa Kosova, film Košnica, govori o posledicama rata kroz ličnu priču koja je utemeljena na istinitom događaju. Prošle godine smo imali film Quo vadis, Aida?, pa Srbenku i Teret pre nekoliko godina. Imamo primere ličnog suočavanja kroz poeziju i prozu. To su sve izuzetno snažni alati za približavanje javnosti činjenica o sukobima.

  • Kako se društvo pomirilo sa činjenicom da ne vidi, ili čak slavi, ratne zločince? Da li je to posledica milionske armije saučesnika (neki su možda samo glasači ratnih opcija)?

– To je posledica pre svega političke odluke da oni koji su osuđeni za ratne zločine mogu i treba da budu deo javnog diskursa kao “zaslužni” građani. Naravno u velikoj meri takva odluka nailazi na odobravanje kod građana, naročito kada se ona predstavlja kao nacionalni interes spram odgovornosti koju je teško prihvatiti. Međutim, ne bih tvrdila da u našem društvu postoji apsolutni konsenzus oko toga. Upravo nam događaji oko spomen-murala Ratku Mladiću to pokazuju. Taj crtež aktivisti svakodnevno uništavaju na različite načine, uprkos državnoj odluci da lik ratnog zločinca ostane na fasadi. Konsenzus na kojem se ovde insistira se vrlo često postiže silom ili nekom vrstom ucene. To svakako ne znači da je sve to manje opasno, naravno, ali znači da nije sve izgubljeno i da postoji deo društva koji ne pristaje i ne miri se sa počinjenim zločinima, niti želi da živi u društvu u kom se ratni zločinci proglašavaju za heroje.

  • U tom kontekstu, postoji li nepisani dogovor o prikrivanju zločina, nekakav društveni ugovor o zaveri ćutanja?

– Mislim da se ovde ne ćuti toliko o zločinima koliko se oni ne vide kao problematični. Rekla bih da im se češće nalazi opravdanje nego što se ćuti, bilo da kreće od banalnog “a šta su oni nama radili” do toga da se osporava pravna kvalifikacija genocida, nazivajući ga strašnim zločinom. Poslednjih nekoliko godina je zapravo rasprava o ratu i onome što se dogodilo izuzetno prisutna. Ne možemo da govorimo o ćutanju ako Ministarstvo odbrane objavljuje dnevnik Nebojše Pavkovića (bivši načelnik Generalštaba, haški osuđenik, prim. aut.). Možemo da govorimo o relativizaciji i negiranju zločina i prikrivanju odgovornosti za zločine.

  • Koja su saznanja do kojih ste došli tokom istraživanja bila uistinu iznenađujuća?

– Svako istraživanje donese neki novi ugao. Čak i kada su vam sami događaji i akteri poznati pre istraživanja ne znate svaki dokument koji se tiče toga, ne znate priču svakog svedoka. Retka su neka neverovatna iznenađenja, jer kada birate temu za naredno istraživanje to radite imajući već neka znanja o tome i imajući u vidu to zašto je baš ta tema bitna. Ali, iznenadi vas postojanje dokumenata za koje niste znali. Recimo, radeći istraživanje o logorima za Hrvate u Srbiji uspeli smo da dođemo do podatka da postoji naređenje Personalne uprave Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu (SSNO) koji upućuje na to da je major Miroslav Živanović iz Uprave bezbednosti u januaru 1992. godine poslat u “centar za ratne zarobljenike” u Sremskoj Mitrovici. FHP je tražio ovaj dokument od Ministarstva odbrane, međutim MO je odbilo naš zahtev navodeći da se njim ne traži informacija nego “nosač informacije” što je, naravno, smešno. Imali smo svedoke koji su Živanovića povezivali i sa zatvorom u Sremskoj Mitrovici, koji su neki zatvorenici, kao Sulejman Tihić, nazivali najstrašnijim logorom, ali ovo je prvi trag prema odluci SSNO o raspoređivanju Živanovića u Sremsku Mitrovicu. To je samo jedan primer. Svaki dosije donese nova saznanja koja upotpunjuju sliku o odgovornim za ratne zločine. Problem je u tome što vreme prolazi, a nekažnjivost se odomaćila u Srbiji.



Preuzeto sa portala  AL JAZEERA

Share