Nova strategija Srbije za ratne zločine: Put do pravde ili slepa ulica?

Srbija, često kritikovana zbog svog stava prema ratnim zločinima, tvrdi da želi da pokrene veći broj sudskih procesa, da zaštiti žrtve i bolje sarađuje sa drugim državama bivše Jugoslavije u ostvarivanju pravde – ali u njenoj novoj petogodišnjoj strategiji, ključni problemi ostaju nerešeni.

Moguća politizacija ratnih zločina

Arhiva FHP-a o otmicama meštana Sjeverina

Činjenice

Dana 22. oktobra 1992. godine, u mestu Mioče (BiH), pripadnici jedinice „Osvetnici” zaustavili su autobus užičkog preduzeća „Raketa”, koji je saobraćao na redovnoj liniji od mesta Rudo (BiH) ka Priboju (Srbija). „Osvetnici”, koji su delovali u okviru Vojske Republike Srpske, legitimisali su sve putnike i zatim iz autobusa izveli 16 civila bošnjačke nacionalnosti. Oteti civili su vojnim kamionom odvezeni u motel „Vilina vlas” u Višegradu. Pripadnici „Osvetnika“ su ih tamo fizički zlostavljali, a potom ubili na obali Drine.

Ubijeni su: Melvida Koldžić, Mehmed Šebo, Zafer Hadžić, Medo Hodžić, Medredin Hodžić, Ramiz Begović, Derviš Softić, Mithad Softić, Mujo Alihodžić, Alija Mandal, Sead Pecikoza, Mustafa Bajramović, Hajrudin Sajtarević, Esad Džihić, Idriz Gibović i Ramahudin Ćatović.

Veče pred otmicu civila iz autobusa, 21. oktobra 1992. godine, nekoliko nepoznatih lica kidnapovalo je Sabahudina Ćatovića ispred njegove kuće u Sjeverinu. Nekoliko meseci kasnije, 6. aprila 1993. godine, četiri naoružane osobe u maskirnim uniformama i sa maskama na licu napale su i odvele još jednog meštanina Sjeverina, Hasana Mujovića.

PAMTIMO: 29 godina od zločina nad meštanima Sjeverina

Danas se navršava 29 godina od otmice i ubistva 17 građana Srbije bošnjačke nacionalnosti iz mesta Sjeverin kod Priboja, koje su počinili pripadnici snaga Vojske Republike Srpske (VRS) tokom rata u Bosni i Hercegovini (BiH). Fond za humanitarno pravo (FHP), Žene u crnom i Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda (Sandžački odbor) podsećaju da višegodišnja potraga porodica za posmrtnim ostacima žrtava još uvek nije okončana i da je neprihvatljivo da institucije Srbije punih 29 godina odbijaju da porodicama žrtava pruže obeštećenje, podršku i priznanje.

Dana 22. oktobra 1992. godine, u mestu Mioče (BiH), pripadnici jedinice „Osvetnici” zaustavili su autobus užičkog preduzeća „Raketa”, koji je saobraćao na redovnoj liniji od mesta Rudo (BiH) ka Priboju (Srbija). „Osvetnici”, koji su delovali u okviru VRS, legitimisali su sve putnike i zatim iz autobusa izveli 16 civila bošnjačke nacionalnosti. Oteti civili su vojnim kamionom odvezeni u motel „Vilina vlas” u Višegradu. Pripadnici „Osvetnika“ su ih tamo fizički zlostavljali, a potom ubili na obali Drine.

Ubijeni su: Melvida Koldžić, Mehmed Šebo, Zafer Hadžić, Medo Hodžić, Medredin Hodžić, Ramiz Begović, Derviš Softić, Mithad Softić, Mujo Alihodžić, Alija Mandal, Sead Pecikoza, Mustafa Bajramović, Hajrudin Sajtarević, Esad Džihić, Idriz Gibović i Ramahudin Ćatović. Veče uoči ovog događaja, ispred porodične kuće u Sjeverinu otet je Sabahudin Ćatović, kojem se od tada gubi svaki trag.

Poziv na diskusiju „Politika sećanja na ratove devedesetih u Srbiji: istorijski revizionizam i izazovi memorijalizacije”

Fond za humanitarno pravo vas poziva da prisustvujete diskusiji „Politika sećanja na ratove devedesetih u Srbiji: istorijski revizionizam i izazovi memorijalizacije”, koja će se održati povodom izlaska istoimene publikacije u izdanju FHP-a. Diskusija će se održati u utorak, 26. oktobra 2021. godine sa početkom u 18 časova u Velikoj sali Medija centra u Beogradu (Terazije 3, II sprat), uz direktni prenos na našoj Facebook stranici.

Od 2012. godine, kada je Srpska napredna stranka došla na vlast, ratovi devedesetih postali su centralna tema državne politike sećanja i ključni za politički legitimitet državnih vlasti. Državni rad na sećanju zasniva se na populističkom diskursu o povratku nacionalnog ponosa po kojem su sve prethodne vlasti i međunarodna zajednica naterali srpski narod da se stidi svojih heroja i žrtava ratova devedesetih. Sadašnji režim koristi činjenicu da za vreme njihovih prethodnika nije bilo fokusa na devedesete kao izvor legitimiteta. Prema dominantnom narativu, srpski narod konačno može i sme da se sa ponosom seća svojih heroja i žrtava. Legitimitet državnih vlasti se gradi na njihovoj posvećenosti izgradnji industrije sećanja koja obuhvata komemoracije velikih razmera, upotrebu medijskih tehnologija, kulturnu proizvodnju i nove načine diseminacije dominantnih narativa.

Da li će bivši borci Armije BiH bez straha ići u Srbiju?

Tema Mosta Radija Slobodna Evropa (RSE) bile su tajne optužnice za ratne zločine na osnovu kojih Srbija hapsi bivše borce Armije Bosne i Hercegovine kada uđu u Srbiju. Sagovornici su bili su Ivana Žanić, izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo iz Beograda, i Denis Džidić, izvršni direktor Balkanske istraživačke mreže Bosne i Hercegovine.

Bilo je reči o tome po kom zakonu Srbija hapsi te ljude, da li pravosuđe Srbije nema poverenje u pravosuđe Bosne i Hercegovine, kako su optuženi za ratne zločine, koje goni Tužilaštvo Bosne i Hercegovine, našli utočiste u Srbiji i kako bivši general Vojske Republike Srpske Novak Đukić, koji je u Bosni i Hercegovini pravosnažno osuđen na 20 godina zbog ratnog zločina, izbegava odlazak u zatvor.

Porodice ubijenih na Ovčari ostvarile pravo na naknadu štete

Apelacioni sud u Beogradu je potvrdio tri presude Prvog osnovnog suda u Beogradu kojima je dosuđena naknada štete članovima porodica ubijenih na poljoprivrednom dobru Ovčara 1991. godine i obavezao Ministarstvo odbrane Republike Srbije da isplati novčane iznose na ime naknade štete zbog smrti bliskog lica. Fond za humanitarno pravo (FHP) smatra da su ovi postupci retki primeri efikasnog suđenja u postupcima za naknadu štete, ali da su dosuđeni iznosi žrtvama neprimereno niski i da ne odgovaraju standardima koje je uspostavio Evropski sud za ljudska prava (ESLJP).

Presudom Okružnog suda u Beogradu iz 2009. godine osuđeni su pripadnici Teritorijalne odbrane Vukovar i dobrovoljačke jedinice „Leva supoderica“ (obe u sastavu Jugoslovenske narodne armije) – Miroljub Vujović, Stanko Vujanović, Predrag Milojević, Goran Mugoša, Miroslav Đanković, Ivan Atanasijević, Saša Radak i Nada Kalaba – na višegodišnje kazne zatvora za ubistvo najmanje 200 ratnih zarobljenika na poljoprivrednom dobru Ovčara, od kojih je identifikovano 193 lica koja su po imenu i prezimenu navedena u ovoj krivičnoj presudi. Prvostepena presuda je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu 2017. godine.

Na osnovu krivične presude, porodice ubijenih su pokrenule parnične postupke za naknadu štete zbog smrti bliskog lica protiv Ministarstva odbrane Srbije, tražeći naknade od po 2.000.000 dinara. Nacionalni sudovi su u tri dosadašnje parnice dosudili iznose u rasponu od 700.000 do 900.000 dinara za svakog tužioca pojedinačno, smatrajući dosuđene iznose adekvatnim za naknadu nematerijalne štete po ovom osnovu.

FHP smatra da, uprkos tome što su sudovi usvojili tužbene zahteve i što su postupci pravnosnažno okončani u roku od dve godine, što su retki pozitivni primeri efikasnog postupanja, dosuđeni iznosi ne zadovoljavaju standard pravične naknade zbog smrti bliskog lica, odnosno navedeni iznosi su neprimereno niski i nisu u skladu sa standardima Evropskog suda za ljudska prava. Naime, u slučaju Brdar protiv Hrvatske ESLJP je dosudio naknadu od preko 23.000 EUR za nestanak člana porodice aplikanta tokom vojne akcije u Hrvatskoj u avgustu 1995. godine. Iz tog razloga FHP smatra da dosuđeni iznosi pred sudovima Srbije u ovim postupcima ni približno ne odgovaraju sumi koju je ESLJP smatrao pravičnom u istovetnoj situaciji zbog čega su se članovi porodica ubijenih obratili Ustavnom sudu Srbije kako bi ostvarili pun iznos naknade koji im pripada.

Obaveza sudova u Srbiji je da budu upoznati sa najnovijom praksom ESLJP i da postupaju u skladu sa njom. ESLJP je u pomenutoj presudi još 2018. godine dosudio nočani iznos koji je smatrao pravičnim u toj situaciji. Odluka sudova u Srbiji da dosuđuju trostruko manji iznos tužiocima u ovim postupcima govori o nespremnosti domaćih sudova da primenjuju praksu ESLJP i time obavežu Srbiju na isplatu naknade štete koja je u skladu sa međunarodnim standardima, čime bi osigurali pravične reparacije žrtvama ratnih zločina.

Izvor N1

Domovi kulture – mesta u kojem se neguje kultura poricanja ratnih zločina

Za 9. septembar 2021. godine na dečijem odeljenju biblioteke „Dositej Novaković“ u Negotinu bila je zakazana promocija knjige Veselina Šljivančanina „Ovo je moja zemlja ovde ja komandujem“. Iako biblioteka na kraju  nije dozvolila promovisanje Šljivančaninove knjige u svojim prostorijama, i dalje ostaje pitanje da li je ratnim zločincima mesto u javnom prostoru, odnosno u ustanovama kulture u kojima pred mnogobrojnom publikom predstavljaju svoja dela u kojima se, u većini slučajeva, negiraju utvrđene činjenice o događajima iz ratova 90-tih.

Da bismo odgovorili na ovo pitanje prvo je potrebno da se podsetimo ko je Veselin Šljivančanin. Šljivančanin je tokom rata u Hrvatskoj bio major Jugoslovenske narodne armije i oficir za bezbednost 1. gardijske motorizovane brigade i Operativne grupe Jug. U predmetu koji je poznat kao „Vukovarska bolnica“ Šljivančanin je zajedno sa Miletom Mrkšićem i Miroslavom Radićem pred Haškim tribunalom optužen za učestvovanje u udruženom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bio progon Hrvata i drugih nesrba koji su se, nakon pada Vukovara, nalazili u vukovarskoj bolnici. Šljivačanin je 2003. godine uhapšen u svom stanu u Beogradu i isporučen Haškom tribunalu, a pravosnažna presuda je doneta 2009. godine. Nakon preispitivanja presude 2010. godine mu je izrečena kazna zatvora od 10 godina za pomaganje i podržavanje ubistva 194 ratna zarobljenika na poljoprivrednom dobru Ovčara. U presudi se navodi da je Šljivančanin povukao JNA sa Ovčare, a zarobljenike prepustio teritorijalnoj odbrani i paravojnim formacijama, iako je mogao da predvidi da će oni biti ubijeni.

Ne zna se ko krije važne ratne dokumente Kosova i Srbije

Odnos prema ratnim zločinima važan za pristupanje Srbije Evropskoj uniji

Srbija je i dalje daleko od stvarnog napretka u kontekstu suđenja za ratne zločine, iako se pitanje ratnih zločina nalazi u pregovaračkom Poglavlju 23, jednom od ključnih za pristupanje Srbije Evropskoj uniji.

Standardi propisani u Poglavlju 23 podrazumevaju uspostavljanje efikasnog pravnog sistema, koji će se počivati na vladavini prava, eliminisati spoljne pritiske na pravosudni sistem i raditi na prevenciji korupcije. Takođe, naglašava se poštovanje osnovnih prava, kao i prava građana Evropske unije.