Septembar 1991. godine, tenkovi zasuti cvećem po Novom Beogradu, beskrajni večernji dnevnici i njihovi dodaci, slike smrti, paleži, reči mržnje – i uvek na onoj drugoj strani krivci. Naši se bore herojski na svim frontovima.
Aktivistkinje organizacije Žene u Crnom obeležile su u centru Beograda Dan sećanja na žrtve u Vukovaru preformansom pod nazivom „Vukovar-ubijanje jednog grada“. Na današnji dan pre 27 godina posle tromesečne opsade grada pripadnici tadašnje Jugoslovenske narodne armije i srpskih paravojnih formacija ušle su u Vukovar.
Aktivistkinje Žena u crnom u 17 sati ispisali su na podu solju “Vukovar” i zapalile sveće.
Razvile su velike transparente sa natpisom “Nikada nećemo zaboraviti zločine u Vukovaru” i “Odgovornost”, kao i manji transparent na kojem je pisalo “Vukovar (1991-2018), JNA je držala pod opsadom Vukovar 87 dana, ubijeno je 1.000 civila, 25.000 ranjeno, a nesrpsko stanovništvo je proterano”.
U nedelju, 18. novembra 2018. godine, navršilo se tačno 27 godina od zločina koji su pripadnici Jugoslovenske narodne armije (JNA) i Teritorijalne odbrane (TO) Benkovac počinili nad hrvatskim civilima u selima Škabrnja i Nadin. Iako je Fond za humanitarno pravo (FHP) u novembru 2017. godine Tužilaštvu za ratne zločine (TRZ) podneo krivičnu prijavu za ove zločine, do danas FHP nema informacije da li je TRZ preuzelo bilo koju zakonsku radnju koja bi dovela do procesuiranja odgovornih za ovaj zločin.
Rano ujutru 18. novembra 1991. godine pripadnici JNA i TO Benkovac ušli su u Škabrnju iz pravca obližnjeg sela Smilčić, koje je bilo naseljeno pretežno Srbima. Odmah po ulasku u selo, srušili su Crkvu blažene djevice Marije, a nakon toga su na različitim mestima u Škabrnji ubili 41 hrvatskog civila. Sutradan, u obližnjem Nadinu ubili su još sedmoro civila. Većina ubijenih meštana su bile starije osobe, među kojima je bilo i 16 žena, od kojih je jedna bila nepokretna.
Ispostavi li se da premijerka Srbije Ana Brnabić o ekonomiji zna koliko o ratnim zločnima i da ekonomska pitanja promišlja kao ratne devedesete, teško toj ekonomiji, teško Srbiji. U prekjuče objavljenom intervjuu za Dojče vele (Tim Sebastijan, Zona konflikta) oslikala je sebe kao nadobudnu ignorantkinju nespremnu na reforme u koje se kune, skloniju šibicarenju nego istinskom ispunjavanju zahteve EU na putu ka priključenju, nadajući se da će evropski partneri poput pinkovima i informerima anesteziranog domaćeg biračkog tela vremenom početi da za istinu uzimaju stotinu puta izgovorenu laž.
Odgovarajući na pitanja u vezi sa odnosom vlasti Srbije prema nedavnoj ratnoj prošlosti, premijerkin pristup tokom intervjua bio je sledeći – pohvaliti se neverovatnom neistinom, zatim izbegavati odgovore koliko god je moguće i, kad se više nema kud, ponavljati iznova i iznova neistinu izrečenu na početku.
Viši sud u Beogradu je 30. jula 2018. godine primio tužbu hrvatskog državljanina Dragutina Guzovskog protiv Republike Srbije, zbog naknade štete u iznosu od 6.000.480 dinara (oko 50.500 evra), potvrđeno je za Radio Slobodna Evropa (RSE) u ovoj pravosudnoj instituciji.
Guzovski je podneo tužbu zbog toga što je tokom rata u Hrvatskoj 1991. godine bio odveden u logor na teritoriji Srbije.
Осуђени ратни злочинци све су активнији у јавном животу Србије, али и других земаља Балкана – Хрватске, Косова и Босне.
Ратни дневник генерала Небојше Павковића, који је пред Хашким трибуналом осуђен за злочине на Косову и тренутно је на издржавању казне, објавио је и промовисао медија центар српског Министарства одбране прошлог месеца.
Још један осуђеник за ратне злочине Веселин Шљинанчанин је пре годину дана говорио на трибини Српске напредне странке у Бешкој, а пре само недељу дана у једном српском таблоиду на насловној страни коментарисао је: „Морамо бити спремни за нови рат”, као и „Албанци и Хрвати спремају удар на Србе”.
Pojavljivanje osuđenih za ratne zločine i promocija njihovih knjiga iza kojih stoji država je, prema ocenama bivšeg tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića, falsifikovanje činjenica. On je, gostujući u Insajder debati u kojoj je tema bila odnos društva prema ratnim zločinima, naveo da su pred Haškim tribunalom utvrđene činjenice i da je sve što se danas događa korak unazad.
“Ne možete vi da promovišete ljude koji su osuđeni, kojima je udaren pečat da su ratni zločinci. Niko ne može da im zabrani da pišu šta hoće, ali dajući im takav medijski prostor, vi stajete iza njih”, kaže Vukčević.
Bekim Gaši (Gashi) je izgubio majku i četiri sestre tokom rata 1999. godine i nikada nije pronašao njihova tela, i od 2013. godine redovno odlazi u Beograd kako bi svedočio protiv komandanata srpske vojske koji su optuženi za ubistva 22 Albanca, uključujući i Bekimove rođake u selu Trnje na jugu Kosova.
“Tokom rata izgubio sam majku i četiri sestre. Još njih 17 sa stričeve strane, ukupno 22 člana porodice. Ubijeni su 25. marta 1999., negde oko 6 ujutru u noći kada je počelo bombardovanje Srbije. Mama Hira (Hyra) imala je 57 godina, sestre Ljuljeta(Luljeta) 31, Seljveta (Selveta) 27, Ljumturia (Lumturia) 17 i Bljerta (Blerta) 15 godina”, ispričao je za Radio Slobodna Evropa.
Bekim redovno u Beogradu svedoči u sudskim procesima protiv vojnih lica Pavla Gavrilovića i Rajka Kozlina optuženih za ubistvo najmanje 27 civila u selu Trnje kod Suve Reke.
Danas se navršava tačno dve godine od kada je Fond za humanitarno pravo (FHP) Tužilaštvu za ratne zločine (TRZ) podneo krivičnu prijavu protiv bivšeg komandanta Druge proleterske gardijske motorizovane brigade Jugoslovenske narodne armije (2. pgmbr JNA) Dušana Lončara zbog zločina koji je počinjen u selu Lovas (Hrvatska) u oktobru 1991. godine. FHP obaveštava javnost da, od podnošenja krivične prijave, TRZ nije uradilo ništa da ovaj zločin istraži i odgovornog procesuira.
Fond za humanitarno pravo (FHP), uz podršku organizacije Branitelji ljudskih prava (Civil Rights Defenders), sprovodi projekat „Mladi grade mir na Zapadnom Balkanu“, koji ima za cilj da omogući aktivno i kreativno angažovanje mladih u procesima suočavanja sa prošlošću.
Uprkos obilju sudski utvrđenih činjenica o ratnim zločinima počinjenim tokom rata u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, 20 godina kasnije trajni mir još uvek izmiče. Onemogućavaju ga rasprostranjena nekažnjivost, ignorisanje žrtava, javno veličanje odgovornih za kršenja ljudskih prava i međunarodnog humanitarnog prava, kao i postojanje etnički pristrasnih i međusobno suprotstavljenih narativa o događajima, žrtvama i odgovornim akterima. Nedostatak konstruktivnih i inkluzivnih dijaloga o nasleđu ovih ratova dodatno otežava prihvatanje odgovornosti za zločine i suočavanje sa njihovim posledicama.