Manipulativne strategije održavaju princip nekažnjivosti ratnih zločina

Manipulativne strategije održavaju princip nekažnjivosti ratnih zločina
autonomija-logoObaveza Vlade Srbije je da prizna i po osnovu zakona obešteti žrtve ratnog zločina koje su njene bezbednosne snage počinile”

Istrage ratnih zločina, ali i suđenja njihovim vinovnicima u Srbiji se mahom sprovode zbog međunarodne zajednice, kako bi se prikazalo da se nominalno suočavamo sa ratnim prošlošću kroz krivično procesuiranje iako je realnost takva da tog suočavanja u suštini nema, kao što nema ni optužnica za brojne krivične prijave, a ako Tužilaštvo i počne da radi, pojedini procesi otežu se decenijama, upozorio je za Autonomiju Marko Milosavljević iz Inicijative mladih za ljudska prava (YIHR). Kako je naveo, praksa pokazuje da se, čim se dođe do visokih pozicija, komandanata koji su komandovali vojskom, policijom ili paravojnim jedinicama u ratu u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini ili na Kosovu, proces jednostavno staje, pa u brojnim slučajevima nikada nisu podignute čak ni krivične prijave.

„Recimo, neki od onih koji su se pominjali kao povezana lica sa operacijom skrivanja tela u Batajnici, kao što su Obrad Stevanović ili Petar Zeković, danas protiv njih nemamo čak ni krivičnih prijava ni optužnica, a oni su jako blizu članova današnje izvršne vlasti. Tako da to govori da se nominalno događaju ta suđenja, ali da se zapravo ona stave u stranu i da se društvu predstavi kao da uopšte to nije ni važno. Ali za međunarodnu javnost to postoji“, napominje naš sagovornik.


Share

Jelena Đureinović: Ne postoji recept za uspešno suočavanje sa prošlošću

Jelena Đureinović: Ne postoji recept za uspešno suočavanje sa prošlošću

danas_logoKrivica i odgovornost. Dve reči eksplozivnog značenja za svako društvo i za svakog pojedinca koji isključivo sebe smatraju žrtvom drugih, prenebregavajući moralnu obavezu da prvo sagledaju sopstvene pogrešne korake, pokliznuća i grehove učinjene prema drugima.

Priznanje sebi da je toga bilo u prošlosti, da se može ponoviti u sadašnjosti i, još pogubnije, u budućnosti predstavlja prve korake ka katarzi, neophodnoj za očekivani uspešni preobražaj i napredak. Koliko je to moguće ostvariti u novim državicama na Balkanu, izraslim iz građanskog rata u kojem se raspala SFR Jugoslavija, ako se samoviktimizacijom nekih od njih i politikom populizma svesno, i nažalost uspešno, podgrevaju netrpeljivost, pa i mržnja prema negdašnjim republičkim komšijama, dotada povezanim idejom bratstva i jedinstva?

Procesi korekcije takve populističke politike spori su, i zahtevaju široki front ne samo aktivista već i celoga društva. Vreme potrebno za to je jedno od ključnih elemenata kad su u pitanju strategija i modusi ispravljanja posledica perfidnih manipulacija kojima je to društvo usmeravano u sasvim suprotnom smeru, ka putu kojim vlada patološka ostrašćenost prema Drugome. Pesak tog vremena sve brže klizi ka dnu kad je u pitanju Srbija; mitomanija i megalomanija, u simbiozi prostote i neznanja iza kojih se krije pohlepa bahate vlasti, opasno prete da pravedno sećanje na ono što se dešavalo u bliskoj prošlosti – u ratovima 1990-ih godina – na ovim prostorima prekriju ksenofobija i ultradesničarenje.

Nedavno je Društvo psihologa Srbije izašlo u javnost saopštenjem u kojem se ukazuje na brojne društvene probleme koji se tiču i aktuelne vlasti i atmosfere koju je ona stvorila. „U društvu u kome je kritičko mišljenje obeshrabrivano, obrazovanje obezvređeno, gde se vrše pritisci zastrašivanjem, a konformizam ohrabruje, jačaju apatija, beznađe i anomija“, ukazuju psiholozi, podsećajući i na rađanje netolerancije prema drugačijem mišljenju od zvaničnog. Saopštenje nisu preneli svi mediji, što je fakat koji dovoljno svedoči koliko je stanje alarmantno; već sama po sebi je poražavajuća i zabrinjavajuća činjenica da se srpsko društvo našlo u takvoj situaciji da se o njegovoj iracionalnoj zastranjenosti izjašnjavaju psiholozi. Nije li ovo najozbiljnije upozorenje na preispitivanje pravca kojim se Srbija uputila?

Beogradski Fond za humanitarno pravo u oktobru prošle godine objavio je publikaciju pod nazivom Politika sećanja na ratove devedesetih u Srbiji: istorijski revizionizam i izazovi memorijalizacije čiji je autor istoričarka Jelena Đureinović. Reč je o analizi zvanične politike sećanja na ratove 1990-ih u Srbiji, sa posebnim fokusom na period od 2012. Nastala je u okviru memory programa FHP koji Đureinović i dalje koordinira, iako istovremeno radi na Univerzitetu u Beču. Ovaj program u FHP, kako za Danas naglašava autorka, kontinuirano analizira i prati politiku sećanja na ratove 1990-ih, i jedan je od stubova Fonda, pored dokumentacije i pravde.

Jelena Đureinović doktorirala je na modernoj i savremenoj istoriji na univerzitetu Justus Libig u Gisenu u Nemačkoj, na kojem je bila i predavač. Gostovala je i na Nacionalnom univerzitetu Irske u Galveju, u Centru za studije jugoistočne Evrope Univerziteta u Gracu, kao i na Slovenačkoj akademiji nauka i umetnosti. Istraživanja kojima se bavi usmerena su na proučavanje istorije Jugoslavije i postjugoslovenskog prostora, a akcenat je stavljen na problematiku nacionalizma. Pre par godina Đureinović je objavila knjigu The Politics of Memory of the Second World War in Contemporary Serbia: Collaboration, Resistance and Retribution (Politika sećanja na Drugi svetski rat u savremenoj Srbiji: kolaboracija, otpor i odmazda), u izdanju londonskog Rutledža, u kojoj piše o relativizovanju i prećutkivanju istorijske istine u Srbiji.

Trenutno je okupirana, kaže za Danas, malo pozitivnijim temama i istražuje popularizaciju Narodnooslobodilačke borbe u zemljama globalnog juga tokom druge polovine 20. veka, gde se posebno usredsređuje na aktivnosti boraca Jugoslavije i međunarodne razmene između boračkih organizacija.

Populistička politika sećanja u Srbiji vlada već trideset godina. Postoje, međutim, razlike između te politike u vreme Slobodana Miloševića, i sadašnjeg vremena u kojem je od 2012. na vlasti Srpska napredna stranka. U čemu? I koja je opasnija?

– Suštinska razlika je naravno to što su tada ratovi bili u toku, a danas oni predstavljaju prošlost. Stav državnih vlasti prema ratovima tokom 1990-ih godina i danas je sličan, s tim što Miloševićeve vlasti možda nisu bile toliko glasne u veličanju ratnih zločinaca koliko je to danas slučaj. Današnje dominantne narative o ratovima možemo veoma lako da zamislimo u službi ratne mobilizacije tokom 1990-ih godina. Koliko ove politike mogu da budu opasne videli smo već u ratovima na području bivše Jugoslavije.

* Od 2000. do 2012. demokratske vlasti su imale istorijsku šansu da revidiraju takvu pogubnu politiku sećanja. Kako su je, i zašto, propustile?

– U periodu nakon 2000. nije bilo stvarne političke volje da se raskine sa politikama koje su vodile ratove na teritoriji bivše Jugoslavije. Demokratskoj koaliciji koja je došla na vlast 2000. godine jeste bio glavni cilj smena Slobodana Miloševića i raskid sa periodom njegove vladavine. Međutim, on nije podrazumevao revidiranje pogleda na ratove 1990-ih, i priznanje uloge i odgovornosti Srbije i srpskih oružanih i paravojnih snaga u ratovima i ratnim zločinima tokom njih. Umesto toga, demokratske vlasti okrenule su se reviziji socijalističke Jugoslavije i Drugog svetskog rata kao njenog mesta rođenja i centralnog izvora legitimiteta, stvarajući od Miloševića poslednjeg komunističkog vladara Srbije čime su oni postali njeni oslobodioci.

Heterogena i kratkotrajna demokratska koalicija koja je 2000. godine došla na vlast okupila se oko antikomunizma kao zajedničkog činioca, ali im je i nevoljnost da se suoče sa ratovima devedesetih i njihovim nasleđima takođe bila zajednička. Često se iz perspektive današnjeg autoritarnog režima period od 2000. do 2012. godine sagledava pozitivnije, ali zapravo nije postojala nikakva stvarna spremnost za suočavanje sa prošlošću. Dok je bilo nekih koraka napred, kao kada je Boris Tadić otišao na Ovčaru kod Vukovara, oni se mogu smatrati incidentima u kontekstu jednog opšteg konsenzusa o nepriznavanju odgovornosti srpskih oružanih, policijskih i paravojnih snaga za ratne zločine i genocid.

* Koliko je Deklaracija o političkom pomirenju koju je 2008. potpisao DS sa SPS unazadila suočavanje sa istorijskom istinom o krivici Srbije za rat i razbijanje SFRJ?

Političko pomirenje Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije samo je dodatno ozvaničilo opšti stav prema (ne)odgovornosti Srbije u ratovima tokom 1990-ih godina i poziciju da nema potrebe za suočavanjem sa prošlošću. SPS je sve vreme od smene Miloševića bila prisutna u političkom životu. Takođe, osim haških optuženika, nijedan akter iz političkih i institucionalnih struktura koje su vodile ratove nije odgovarao niti mu je na bilo koji način onemogućen ili ograničen povratak u parlamentarnu politiku. Ovaj problem vidimo i danas, kad se ratni zločinci kandiduju na izborima dok u državnim institucijama sede pojedinci koji su tokom ratova devedesetih bili na najvišim pozicijama.

* Na koje sve načine sadašnja vlast razvija diskurs o nacionalnom ponosu?

– Osnovna tvrdnja na kojoj se gradi zvanična politika sećanja je da se ne smemo stideti svojih heroja i žrtava i da srpski narod danas konačno sme da ih se seća, dok mu je to bilo zabranjeno ranije kada je bio primoran da se stidi svoje prošlosti. Tu se naravno pre svega misli na heroje i žrtve ratova devedesetih, gde u heroje spadaju i ratni zločinci a jedine žrtve vredne sećanja i ponosa su srpske žrtve. Osnovni narativ o herojima, žrtvama i nacionalnom ponosu se provlači kroz sve komemorativne događaje i prakse kao i medijske proizvode državne politike sećanja poput filmova i publikacija. Diskurs o herojima utemeljen je na konceptu oslobodilačkih ratova Srbije od ustanaka protiv osmanske vladavine do ratova devedesetih, ideji koja od svih oružanih sukoba u prošlosti pravi oslobodilačke ratove. Ako su svi ratovi oslobodilački, to znači da je Srbija uvek bila na pravoj strani i da nikada nikoga nije napadala i da su svi njeni komandanti i vojnici heroji. Državne institucije i zvaničnici tako slave srpsku vojsku u Prvom svetskom ratu, Narodnooslobodilački pokret i oružane snage iz ratova devedesetih, amalgamirajući ih u temu srpskog herojstva i oslobodilačkog duha.

Druga polovina zvaničnog diskursa je fokus na srpske žrtve, posebno u Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata i devedesetih, gde se potpuno negira stradanje drugih. Neizostavan deo narativa o stradanju srpskog naroda je i to da je uvek postojala neka zavera da se to stradanje drži u tajnosti, pa tako često čujemo apsurdne tvrdnje da su komunisti zataškali Jasenovac i da deca do juče nisu čula za njega. Tu opet dolazimo do ideje povratka nacionalnog ponosa, gde su državni zvaničnici svojom politikom sećanja srpskom narodu omogućili ponosno sećanje na svoje žrtve. Populistička politika sećanja koja podilazi narodu služi svrhama političkog legitimiteta i učvršćivanja političke moći. Naravno, svaka politika sećanja je u svojoj osnovi takva i njen oblik u današnjoj Srbiji predstavlja samo jedan ekstremniji primer koji se dešava u kontekstu autoritarne demokratije.

* Povodom Dana pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu u maju 2021. održana je svečana akademija u organizaciji Vlade Srbije i Ministarstva za rad i boračka pitanja, na kojoj su se čuli stihovi koračnica Dimitrija LJotića. Šta je još potrebno da se uvidi da se antifašistička prošlost briše?

– Antifašistička prošlost se od početka 1990-ih ili brisala ili prisvajala za nacionalističke projekte, kao što je to danas slučaj. To je nemoguće ne uvideti ako se samo baci pogled na proslave poput Dana pobede. Postjugoslovenskim političkim elitama nikako nije odgovarao Narodnooslobodilački pokret kao multietnički pokret vođen Komunističkom partijom Jugoslavije čija je borba protiv okupatora i kolaboracionista istovremeno predstavljala i revoluciju. Zbog toga je partizanski pokret prekrajan i uklapan u savremene političke potrebe, počevši od Miloševićevog režima koji je sebe u kontekstu ratova predstavljao kao naslednika Narodnooslobodilačke borbe, preko kriminalizacije nakon 2000, pa sve do današnjeg ponovnog prisvajanja partizana kao srpske vojske. To što današnje političke elite prisvajaju i slave narodnooslobodilačku borbu i antifašizam takođe je jedan vid njenog brisanja jer se uklanjaju njeni najvažniji aspekti: revolucionarni, emancipatorni i jugoslovenski.

* U novembru prošle godine pak, na Dan borbe protiv fašizma, privedene su aktivistkinje Aida Ćorović, koja je jajima gađala mural osuđenom ratnom zločincu Ratku Mladiću u centru Beograda, i Jelena Jaćimović. Mural je očišćen, pa se od tada do danas čas farba, čas vraća u pređašnje stanje. Šta to pokazuje?

– Sve što se dešavalo oko murala Ratka Mladića pokazuje nam problematičan stav državnih institucija koje misle da uklanjanje murala jednom ratnom zločincu osuđenom za genocid nije njihov posao. Država je stala na Mladićevu stranu, kriminalizujući one koji su se njegovoj slici u centru Beograda usprotivili. Ovo nije jedini grafit posvećen Ratku Mladiću u javnom prostoru Beograda i Srbije. S druge strane, te murale i različite grafite ne slikaju državni zvaničnici, već nam njihova pojava pokazuje i koliko je Ratko Mladić kao srpski heroj popularan u društvu, posebno među mladima.

* Nije li Srbija sebe dovela u shizofrenu situaciju: priznaje Haški tribunal, a veliča ratne zločince i čak ih uključuje u društvenopolitički život?

– Jelena Subotić je u svojoj knjizi Otimanje pravde odlično opisala pristup tranzicionoj pravdi u političke svrhe. Upravo u odnosu prema tribunalu nakon 2000. godine vidimo tu nedoslednost i kontradiktornost, gde je saradnja sa tribunalom bila predstava bez ikakvog stvarnog ubeđenja i posvećenosti tranzicionoj pravdi i priznanju krivice. Tako su nakon smene Miloševića srpske vlasti istovremeno sarađivale sa MKSJ, ali i finansirale odbranu ratnih zločinaca pred tribunalom i pravile svečane dočeke osuđenim ratnim zločincima. Današnja aktivnost haških osuđenika u javnom i političkom životu Srbije je logičan nastavak njihovog pozitivnog tretmana u prvoj deceniji nakon Miloševićeve smene.

* Srpsko društvo zdušno istrajava na viktimološkom diskursu, ali u smislu načela „tu quoque“. Takvo načelo, zapravo, drži nacionalnu s(a)vest ukopanu u jednom mestu?

– Tu quoque argument nije karakterističan samo za Srbiju i srpski narod, već se njime vode sve političke elite na prostoru bivše Jugoslavije, koje profitiraju na ratnim narativima i podeljenim društvima. Među nacionalističkim elitama u celom regionu, krivicu i odgovornost niko ne voli da priznaje ako ne mora, a zajedničko im je i to što ih uopšte ne zanima izgradnja i poboljšanje suživota naroda koji je već decenijama zatočenik etnonacionalističkih politika.

* Kritičko mnjenje je potpuno namerno marginalizovano; zavladala je anahrona interpretacija prošlosti, u koju se uključuje i Crkva. Kuda to vodi? Koliko vremena treba da prođe da bi se jedno društvo suočilo sa istinom o sebi?

– Kritičko mišljenje o ratovima 1990-ih je marginalizovano sve vreme od samog početka oružanih sukoba i svaka politička promena je donela nove izazove. Danas je izazov to što stojimo nasuprot jedne industrije sećanja sa kojom je se veoma teško takmičiti u resursima, dometu u društvu i populizmu.

Ne postoji recept za uspešno suočavanje sa prošlošću i protok vremena ne mora nužno da omogući suočavanje. Svakako je potrebna volja u širem društvu koja u Srbiji ne postoji.

* Jaspersove reči upućene Nemcima posle Drugog svetskog rata da „danas moramo preispitati sebe oštrije nego ikad“, mogu se primeniti i na Srbiju. Koliko mirovni aktivisti mogu da budu „Jaspersi“? Koje su snage koje mogu da preokrenu smer kojim idemo?

– Kao što sam ranije rekla, u širem društvu u Srbiji ne postoji volja za suočavanjem sa prošlošću. Istovremeno je jedan veliki deo društva direktno iskusio ratove 1990-ih, da li kroz izbeglištvo, gubitak roditelja, članova porodice i prijatelja, socioekonomsku krizu, učestvovanje u oružanim sukobima u različitim oblicima itd. Postojanje tog individualnog ratnog iskustva je ključno. Bilo kakvo preokretanje smera moralo bi da ode dalje od prevaspitavanja i reedukacije tih ljudi i da na neki način integriše njihova različita iskustva ratova i da ih poveže sa iskustvima drugih. Međutim, ozbiljnijeg institucionalnog procesa suočavanja sa prošlošću nema bez posvećenosti državnih vlasti, jer su one te koje će omogućiti novu kulturu sećanja kroz nove zakone, muzeje, spomenike, kurikulume.

Preuzeto sa portala Danas

Share

Jovana Kolarić: U Srbiji se odomaćila nekažnjivost

Jovana Kolarić: U Srbiji se odomaćila nekažnjivost

aljazeera_logoPoricanje i relativizacija činjenica o genocidu govore o društvu u kojem živimo, dio tog društva ipak se ne miri sa počinjenim zločinima, kaže Jovana Kolarić, istraživačica Fonda za humanitarno pravo.

Fond za humanitarno pravo se u do sada objavljenim dosijeima bavio događajima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, ali i logorima u Srbiji, prisilnom mobilizacijom izbjeglica u Srbiji i njihovom deportacijom, ukazuje Jovana Kolarić

Fond za humanitarno pravo (FHP) radi na digitalizaciji 14 svezaka Dosijea, svedočanstava o pripremi i realizaciji ratnih zločina. Digitalizovana verzija printanog materijala pruža, između ostalog, mogućnost čitateljstvu da, uz opis dokumenata, pogleda i njihove faksimile, a prezentirani su i video snimci ključnih svedočenja koje izgovaraju svedoci i optuženi pred Haškim tribunalom. Kako ističe istraživačica Fonda Jovana Kolarić, u dosad objavljenim dosijeima FHP se bavio događajima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, ali i logorima u Srbiji, prisilnom mobilizacijom izbeglica u Srbiji i njihovom deportacijom. Kaže i to da je istraživanje usmereno na prikupljanje onih dokaza koji mogu da vode procesuiranju odgovornih.

  • Šta otkriva istraživanje Fonda čiji su rezultati u sveskama Dosijea i digitalnom narativu ove publikacije?

– Dosijei FHP-a se temelje na istraživanju ratnih zločina i mogućih počinilaca u ratovima devedesetih godina na području bivše Jugoslavije. Njihov cilj je da javnosti predstave dokaze zločinima i odgovornima koji do sada nisu procesuirani. Događaji, odnosno ratni zločini su uglavnom poznati javnosti, ali je u manjem broju slučajeva poznato ko je odgovoran, lanac komandovanja i odlučivanja, ili kako je nešto sprovedeno.

Dosijei se ne obraćaju samo javnosti, nego preko njih upućujemo zahtev za procesuranje odgovornih za zločine u svojstvu izvršioca, direktnog naredbodavca ili odgovornih po komandnoj odgovornosti, u cilju uspostavljanja vladavine prava i suočavanja s prošlošću u post-jugoslovenskim državama.

  • Da li je reč o novom čitanju novije istorije ili o sistematizovanim, manje poznatim dokumentima koji ovako, smešteni u kontekst svih događanja, ukazuju na vinovnike rastakanja zajedničke države i zločince iz poslednjih ratova?

– Svakako da je reč o sistematizaciji i analizi građe prikupljene tokom istraživanja. Sama širina konteksta zavisi od predmeta istraživanja i vremenskog okvira o kojem se radi. Na primer, jasno je da je dosije o Jugoslovenskoj narodnoj armiji u ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini neka vrsta okvira za neke druge dosijee, jer se tu govori o fazama učešća JNA na samom početku sukoba i odluci da se zajednička vojska naroda Jugoslavije pretvori u srpsku vojsku, što je imalo svoje posledice i u počinjenim zločinima.

Neki drugi dosijei imaju užu tematiku, bave se jednim događajem ili jednom jedinicom i onda je potrebno naći meru između konteksta i konkretnog događaja, oni kako se ne bi sveli na večno ponavljanje istog.

  • Šta je za istoričare nezaobilazno u dokumentima koje prezentujete?

– Istoričari u Srbiji mahom izbegavaju temu oružanih sukoba na prostoru Jugoslavije. Izuzev nekolicine, većina i dalje smatra da nije prošlo dovoljno vremena za bavljenje tom temom. Interesovanje za ove teme među istoričarima uglavnom postoji u inostranstvu, na evropskim institutima i univerzitetima, mada je poslednjih godina vidljivo da bivša Jugoslavija nije više glavna akademska tema.

Mislim da Dosijei FHP-a istoričarima mogu pre svega da koriste kao dobar primer korišćenja i analize dostupne građe o oružanim sukobima. Građa dostupna u bazi Haškog tribunala ne ukazuje samo na zločine, nego i na kontekst u kojem su se ti zločini dešavali i u tom smislu je ona neophodna istoričarima, a čini se da se ne koristi dovoljno. Pred Tribunalom je svedočilo više od 4.500 ljudi i svedočenja su dostupna, uz neverovatnu količinu dokumentarne građe – vojnih i policijskih dokumenata, dokumenata vlada i državnih organa, presretnutih razgovora i slično, što je zaista neverovatna arhiva dostupna na nekoliko klikova.

  • Ostaju li svedočanstva ljudi sa kojima ste razgovarali, u kombinaciji sa vojnim i policijskim dokumentima dostupnim u arhivama Haškog tribunala, građa koja se može relativizovati ili ignorisati, budući da je u Srbiji dosad bilo prećutkivanja ili falsifikata na kojima je utemeljena jedina dozvoljena istina – nevinost Srba?

– Ignorisati se može sve, to vidimo iz odnosa koji postoji prema sudski utvrđenim činjenicama. Genocid u Srebrenici je dokazan pred dva međunarodna suda i opet se suočavamo sa njegovim negiranjem i relativizacijom. To ne govori ništa o utvrđenim činjenicama, one ne mogu biti devalvirane time – poricanje i relativizacija tih činjenica govore o društvu u kojem danas živimo, ne o počinjenim zločinima. To je kratkoročna politika koja zahteva strahovito mnogo resursa da bi se održala. Jeste, ona je trenutno dominantna, ali svakako neće biti uvek, a kada ne bude poricanja i relativizacije vratićemo se činjenicama utvrđenim pred sudovima i kredibilnim istraživanjima.

  • Šta saznajemo o toj vladajućoj ‘nevinosti’? Istraživači Fonda došli su do nepobitnih dokaza o ulozi zvaničnog Beograda u kreiranju i realizaciji etničkog čišćenja; u sveskama Dosijea nalazimo i pisane tragove o osnivanju logora, deobi naoružanja JNA srpskoj strani u sukobima u Hrvatskoj i Bosni, etničkom čišćenju…?

– Svi dosijei FHP su, zapravo, usmereni na događaje za koje su odgovorni policijski i/ili vojni organi države Srbije, ili pojedinci koji žive u Srbiji, jer oni ovde i treba da budu procesuirani. U nekim od ovih istraživanja naglasak je bio na komandnoj odgovornosti, kao što je to u dosijeima u kojima su prezentovani dokazi o odgovornosti bivšeg komandanta 37. brigade i donedavnog načelnika Generalštaba Ljubiše Dikovića, dok je u dosijeima poput onog o prisilnoj mobilizaciji izbeglica ili ulozi JNA fokus na dokazima koji se tiču veze između političkih odluka i njihove izvedbe na terenu, kao i mehanizama koji su korišćeni da bi se odgovornost za učinjeno izbegla.

  • Koji su glavni problemi sa kojima ste se suočavali? Stiče se utisak da su dokumenti vojske i policije Srbije koji ukazuju na državni zločinački poduhvat i na angažman njegovih protagonista namah postajali tajna.

– U aprilu 2016. godine FHP je objavio izveštaj o pristupu dokumentima o zločinima protiv međunarodnog prava u posedu institucija Srbije i u njemu smo, kroz analizu postupanja institucija, pokazali da MUP i Ministarstvo odbrane često nezakonito opstruiraju pristup informacijama i dokumentima relevantnim za rekonstrukciju događaja iz prošlosti, uključujući i činjenice o počinjenim zločinima. MUP i MO odbijaju da dostave tražene informacije i dokumente, posebno kada se zahtevana dokumentacija odnosi na zločine u vezi sa kojima postoje ozbiljne indicije da su ih počinili pripadnici policije i vojske.

Praksa MUP-a je da brojne zahteve odbija uz neubedljivo obrazloženje da tražene podatke ne poseduje, dok MO zahteve odbija uglavnom uz obrazloženje da je reč o tajnim podacima ili podacima o ličnosti. Ova praksa MO zasnovana je na proizvoljnom tumačenju relevantnih zakona i uključuje i odbijanje sprovođenja rešenja Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti kojim se nalaže dostavljanje dokumenata i informacija od javnog značaja. Situacija se do danas nije promenila.

  • Čemu danas istina do koje dolazite, može li se nešto postići u procesuiranju zločinaca, ili je rezultat uglavnom rasvetljavanje činjenice o tome da živimo pored zločinaca?

– Znanje o onome što nam se dogodilo nam je bitno zbog boljeg razumevanja društva u kojem danas živimo. Za shvatanje uzročno-posledičnih veza moramo da znamo koje su nam referentne tačke za posmatranje. Oružani sukobi u bivšoj Jugoslaviji su strahovito važna tačka za razumevanje današnjice. U tim sukobima je stradalo oko 130.000 ljudi, oko 10.000 ljudi se i dalje nalazi na listama nestalih, a više od dva miliona ljudi je raseljeno. Činjenica da je smrt velikog broja ljudi u tom sukobu posledica ratnog zločina ne može da se prenebregne i dobro dokumentovana istraživanja ratnih zločina nisu važna isključivo zbog procesuiranja, iako je, naravno, veoma bitno da to toga dođe. Dokumentovanje ratnih zločina doprinosi prihvatanju društvene i političke odgovornosti za počinjene zločine i stvaranju društva u kojem je empatija namenjena žrtvama, a ne počiniocima.

  • Koliko ima počinilaca, šta su rezultati vašeg istraživanja pokazali? Da li ste uspeli da ukažete na sve njih, ili da ih locirate?

– Naravno da nismo uspeli da ukažemo na sve njih, niti da ih sve lociramo u 14 dosijea, ali smo podnosili krivične prijave uvek kada bismo prikupili dovoljno dokaza koji ukazuju na moguće počinioce. Većina dosijea je praćena krivičnim prijavama, ali krivične prijave nisu vezane isključivo za dosijee, nego i za druga istraživanja u kojima dolazimo do podataka o mogućim počiniocima. Sem toga, rad na dosijeima je i dalje u toku.

  • Koliko vaši rezultati, u okolnostima divljanja negatorske propagande i autoviktimizacije, mogu da utiču na svest dolazećih generacija ili na promenu mišljenja starijih žrtava propagande koje uistinu nisu znale ništa o tome što se događalo nekoliko stotina kilometara daleko od njih?

– Svi izneti podaci u našim dosijeima su proverljivi, što je izuzetno važno za svako istraživanje, i to je ono što istraživanju daje kredibilitet. Zna se na čemu počiva svaka tvrdnja koja se nađe u Dosijeu. Vidimo da same činjenice nemaju tu vrstu moći da utiču na svest ili promenu mišljenja, te činjenice moraju da budu deo korpusa znanja o tome šta se desilo. Ukoliko se javni diskurs bazira na laži i obmani, onda je jasno da tu činjenicama nema mesta. Dominanti narativ u Srbiji danas se gradi na samoviktimizaciji i etničkom nacionalizmu i iz te pozicije je izuzetno teško objektivno sagledati činjenice koje percipirate kao nepovoljne po kolektiv sa kojim se identifikujete.

  • Da li se može primeniti neki drugi način prezentiranja istine?

– Naravno da može i naravno da treba. Konkretno naši dosijei su sada predstavljeni i u formi digitalnih narativa tako da su dokumenta i svedočenja korišćena u dosijeu sada dostupnija. Sve ono što se u dosijeu nalazi u fusnotama kroz digitalne narative postaje dostupno na jedan klik. Istina, ili preciznije, činjenice o onome što nam se desilo, i treba da budu prezentovane na najrazličitije moguće načine. Tako i postaju deo javnog diskursa. Imamo dosta uspešnih primera u filmskoj umetnosti – ovogodišnji kandidat za Oskara sa Kosova, film Košnica, govori o posledicama rata kroz ličnu priču koja je utemeljena na istinitom događaju. Prošle godine smo imali film Quo vadis, Aida?, pa Srbenku i Teret pre nekoliko godina. Imamo primere ličnog suočavanja kroz poeziju i prozu. To su sve izuzetno snažni alati za približavanje javnosti činjenica o sukobima.

  • Kako se društvo pomirilo sa činjenicom da ne vidi, ili čak slavi, ratne zločince? Da li je to posledica milionske armije saučesnika (neki su možda samo glasači ratnih opcija)?

– To je posledica pre svega političke odluke da oni koji su osuđeni za ratne zločine mogu i treba da budu deo javnog diskursa kao “zaslužni” građani. Naravno u velikoj meri takva odluka nailazi na odobravanje kod građana, naročito kada se ona predstavlja kao nacionalni interes spram odgovornosti koju je teško prihvatiti. Međutim, ne bih tvrdila da u našem društvu postoji apsolutni konsenzus oko toga. Upravo nam događaji oko spomen-murala Ratku Mladiću to pokazuju. Taj crtež aktivisti svakodnevno uništavaju na različite načine, uprkos državnoj odluci da lik ratnog zločinca ostane na fasadi. Konsenzus na kojem se ovde insistira se vrlo često postiže silom ili nekom vrstom ucene. To svakako ne znači da je sve to manje opasno, naravno, ali znači da nije sve izgubljeno i da postoji deo društva koji ne pristaje i ne miri se sa počinjenim zločinima, niti želi da živi u društvu u kom se ratni zločinci proglašavaju za heroje.

  • U tom kontekstu, postoji li nepisani dogovor o prikrivanju zločina, nekakav društveni ugovor o zaveri ćutanja?

– Mislim da se ovde ne ćuti toliko o zločinima koliko se oni ne vide kao problematični. Rekla bih da im se češće nalazi opravdanje nego što se ćuti, bilo da kreće od banalnog “a šta su oni nama radili” do toga da se osporava pravna kvalifikacija genocida, nazivajući ga strašnim zločinom. Poslednjih nekoliko godina je zapravo rasprava o ratu i onome što se dogodilo izuzetno prisutna. Ne možemo da govorimo o ćutanju ako Ministarstvo odbrane objavljuje dnevnik Nebojše Pavkovića (bivši načelnik Generalštaba, haški osuđenik, prim. aut.). Možemo da govorimo o relativizaciji i negiranju zločina i prikrivanju odgovornosti za zločine.

  • Koja su saznanja do kojih ste došli tokom istraživanja bila uistinu iznenađujuća?

– Svako istraživanje donese neki novi ugao. Čak i kada su vam sami događaji i akteri poznati pre istraživanja ne znate svaki dokument koji se tiče toga, ne znate priču svakog svedoka. Retka su neka neverovatna iznenađenja, jer kada birate temu za naredno istraživanje to radite imajući već neka znanja o tome i imajući u vidu to zašto je baš ta tema bitna. Ali, iznenadi vas postojanje dokumenata za koje niste znali. Recimo, radeći istraživanje o logorima za Hrvate u Srbiji uspeli smo da dođemo do podatka da postoji naređenje Personalne uprave Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu (SSNO) koji upućuje na to da je major Miroslav Živanović iz Uprave bezbednosti u januaru 1992. godine poslat u “centar za ratne zarobljenike” u Sremskoj Mitrovici. FHP je tražio ovaj dokument od Ministarstva odbrane, međutim MO je odbilo naš zahtev navodeći da se njim ne traži informacija nego “nosač informacije” što je, naravno, smešno. Imali smo svedoke koji su Živanovića povezivali i sa zatvorom u Sremskoj Mitrovici, koji su neki zatvorenici, kao Sulejman Tihić, nazivali najstrašnijim logorom, ali ovo je prvi trag prema odluci SSNO o raspoređivanju Živanovića u Sremsku Mitrovicu. To je samo jedan primer. Svaki dosije donese nova saznanja koja upotpunjuju sliku o odgovornim za ratne zločine. Problem je u tome što vreme prolazi, a nekažnjivost se odomaćila u Srbiji.



Preuzeto sa portala  AL JAZEERA

Share

Nema napretka uz slavljenje zločinaca

Nema napretka uz slavljenje zločinaca

VijestiOnline-logoSuočavanje s prošlošću definitivno nije prioritet vlasti u Srbiji, ozbiljna država vodi veći broj istraga i podiže veći broj optužnica za ratne zločine, a ne donosi strateške dokumente koje predstavlja kao rezultat u unapređenju procesuiranja

Izvršna direktorica Fonda za humanitarno pravo (FHP) iz Srbije, Ivana Žanić, ocijenila je da se slavljenju ratnih zločina i zločinaca mora stati na put, ukoliko “želimo da živimo u normalnom društvu u kojem zločinci idu u zatvor, a žrtve imaju poštovanje koje zaslužuju”.

”Čini se da mi ne želimo da živimo u takvom društvu”, poručila je Žanić u intervjuu “Vijestima”.


Share

Fond za humanitarno pravo dobitnik Priznanja „Ban Josip Jelačić“ za 2021. godinu

Fond za humanitarno pravo dobitnik Priznanja „Ban Josip Jelačić“ za 2021. godinu

hnvurs-thumbU okviru proslave Dana izbora I. saziva Hrvatskog nacionalnog vijeća u Republici Srbiji HNV tradicionalno, od 2013. godine, dodjeljuje priznanja pojedincima odnosno skupinama za njihov doprinos hrvatskoj zajednici u Republici Srbiji. Prvo među njima – Priznanje „Ban Josip Jelačić“ za društveni rad u hrvatskoj zajednici – za 2021. godinu dodijeljeno je Fondu za humanitarno pravo iz Beograda. U ovom tekstu predstavljamo njihovo djelovanje i doprinos.

Fond za humanitarno pravo je nevladina udruga iz Beograda koja od osnutka (1992. godine) radi na dokumentiranju kršenja ljudskih prava masovno činjenih na prostoru bivše Jugoslavije. Ideja utemeljiteljice Nataše Kandić bila je utvrđivanje kaznene odgovornosti počinitelja, zadovoljenje pravde i onemogućavanje ponavljanja zločina s ciljem davanja doprinosa ostvarenju tranzicijske pravde. Takvo djelovanje, kako sami navode, podrazumijeva najprije da žrtve ratnih zločina zadobiju pravo na pravdu, istinu i reparacije, zatim „otkrivanje institucionalnih i državnih struktura i aktera ključnih za sustavna kršenja ljudskih prava tijekom ratova devedesetih godina i njihovo uklanjanje iz postojećih institucija“. Na koncu, radi se i o razvijanju svijesti o počinjenim zločinima što onda pretpostavlja i odavanje priznanja žrtvama u širem društvu kako se takvi zločini ne bi ponovili u budućnosti.


Share

Institucije ohrabruju zastrašivanje i širenje nacionalne mržnje u javnom prostoru

Institucije ohrabruju zastrašivanje i širenje nacionalne mržnje u javnom prostoru

saopstenje-srPovodom sve učestalijeg ispoljavanja nacionalne mržnje u javnom prostoru i zastrašivanja manjina, Fond za humanitarno pravo (FHP) osuđuje odnos državnih institucija prema ovim incidentima, koji se sastoji u njihovom prećutnom ili eksplicitnom odobravanju i ohrabrivanju. Republika Srbija nastavlja sa zvaničnom politikom negiranja ratnih zločina, slavljenja zločinaca i samoviktimizacije, čime doprinosi eskalaciji nacionalne i verske mržnje kojoj svedočimo u poslednje vreme.

FHP podseća da su tokom devedesetih godina pripadnici srpskih snaga počinili teške zločine nad stanovništvom Sandžaka, uključujući otmice, ubistva, policijsku torturu i druga sistemska kršenja ljudskih prava, koje je FHP dokumentovao i predstavio u izveštajima „Pod lupom“. Neke od najstrašnijih zločina nad sandžačkim Muslimanima – poput otmice i ubistva putnika iz autobusa iz Sjeverina i putnika iz voza u Štrpcima – počinili su pripadnici Vojske Republike Srpske (VRS).

Trideset godina kasnije, većina porodica žrtava ova dva zločina nije pronašla posmrtne ostatke svojih najbližih, a zbog diskriminatornih zakona Republike Srbije, ne uspevaju ni da dobiju status članova porodica civilnih žrtava rata, koji bi im omogućio priznanje zločina i skromnu materijalnu naknadu. Pored toga, stanovnici Sandžaka suočeni su sa zastrašivanjem i govorom mržnje u javnom prostoru, koji po mnogo čemu podseća na atmosferu od pre 30 godina.


Share

Tokom 2021. godine Srbija nastavila sa revizionizmom ratova devedesetih

Tokom 2021. godine Srbija nastavila sa revizionizmom ratova devedesetih

rratova-srPovodom odlikovanja generala u penziji Vinka Pandurevića vojnom spomenicom, koju mu je uručio načelnik Generalštaba Vojske Srbije, general Milan Mojsilović, Fond za humanitarno pravo (FHP) podseća da je Pandurević pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) pravosnažno osuđen za zločine protiv čovečnosti i ratne zločine počinjene u julu 1995. u Srebrenici, uključujući ubistva, progon i prisilno premeštanje. Ovo odlikovanje je samo jedan od primera već ustaljene prakse glorifikacije osuđenih za ratne zločine, koju državne institucije Srbije dosledno sprovode.

Tokom 2021. godine, Republika Srbija je nastavila da podržava revizionizam ratova devedesetih. Gradeći narativ o oslobodilačkim ratovima Srbije – koji svim ratovima u kojima je Srbija učestvovala tokom istorije pripisuje oslobodilački karakter – državne institucije ignorišu i minimiziraju sudski utvrđene činjenice i brojne dokaze o počinjenim zločinima u ratovima devedesetih.


Share

Digitalni narativ: Operacija skrivanja tela

Digitalni narativ: Operacija skrivanja tela

Digitalni_narativ_Operacija_skrivanja_tela-srFond za humanitarno pravo (FHP) objavio je svoj šesti digitalni narativ „Operacija skrivanja tela“, koji je nastao na osnovu FHP Dosijea “Uklanjanje dokaza o zločinima tokom rata na Kosovu: OPERACIJA SKRIVANJA TELA” iz 2017. godine.


Share

Završena peta Regionalna škola tranzicione pravde

Završena peta Regionalna škola tranzicione pravde

TJS-2021-bhsOd 6. do 10. decembra 2021. godine održana je peta Regionalna škola tranzicione pravde u organizaciji Fonda za humanitarno pravo (FHP). Škola je ove godine održana u onlajn formatu.

Ovogodišnju Školu pohađalo je 19 polaznica i polaznika iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i sa Kosova. Tokom 18 interaktivnih sesija učesnici su imali prilike da slušaju predavanja o različitim aspektima tranzicione pravde, kao i da diskutuju sa predavačima.

Prvi dan Škole bio je posvećen upoznavanju učesnika sa konceptom i istorijom tranzicione pravde, međunarodnim sistemom krivične pravde, kao i ideološkom pripremom za ratove 1990-ih godina na prostoru bivše Jugoslavije – o čemu su govorili prof. dr Denisa Kostovicova, Olga Kavran, dr Ivan Jovanović i prof. dr Dubravka Stojanović.


Share

Prava nestalih na Kosovu i njihovih porodica krše se već treću deceniju

Prava nestalih na Kosovu i njihovih porodica krše se već treću deceniju

danas_logoDržavne institucije u Beogradu i Prištini da prestanu da ignorišu probleme nestalih na Kosovu, jedna je od poruka konferencije Udruženja porodica kosmetskih stradalnika, koja je održana danas u Medija centru u saradnji sa Resursnim centrom za nestala lica u Prištini.

Kako je ukazano, već treću deceniju se krše najelementarnija prava nestalih pre, tokom i nakon oružanih sukoba na Kosovu, ali i prava članova njihovih porodica.


Share
1234567»