Kada je imala 14 godina, Milijana Kostić Bjegović radila je na farmi pilića. U nozdrve joj je prodirao miris živine, ispred nje bili su složeni pilići, bezbroj pilića koje je slagala na kamion. Nakon celonoćnog rada, bila je umorna ali zadovoljna, jer je znala da će zaraditi pet evra na sat i da će moći da kupi sveske za školu. Dok mi je pričala svoju priču, objasnila je da nije bilo toliko strašno raditi koliko su bile strašne posete Crvenom krstu. Sećanje je vodi tamo, ispred gomile odeće. Razmišlja da li da nešto od toga uzme. Onda bira, prebira i iznova se oseća poniženo. U toj odeći odlazi u školu, gde mora da se suoči s vršnjacima. Oni nose adidas i nike, a Milijana… „Zatvorim oči i vidim… Svi ručaju, a ja čekam u učionici ili idem kući… Ponekad imam prijatelje. Onda saznaju za brisanje, Srbiju, Kosovo… Postajem čefurka i onda više nemam prijatelje”, zapisao sam njene reči u knjizi To se ne može izbrisati (Goga, 2024).
Milijana kaže da su deca dušice, čiste dušice, ali roditelji im govore različite stvari. A roditelji su njenim školskim drugovima i drugaricama govorili ružno o njoj, o detetu na „-ić” koje je sa ocem i majkom išlo po kancelarijama pred kojima su im svaki put iznova zatvarali vrata, a da nisu znali zašto. Isto kao što nije znala zašto mora da se plaši policajca. Kasnije je saznala da je to zato što bi policajac nju, njenog brata, oca i majku mogao da odvede preko granice, možda i u rat. Cela porodica je 1992. bila izbrisana iz registra stalnih stanovnika Republike Slovenije i time je bačena u siromaštvo i strah od progona iz države.
