Suđenje Bošku Soldatoviću, koga Tužilaštvo za ratne zločine tereti za ubistvo devet civila nesrpske nacionalnosti 1991. godine, održano je danas pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu ispitivanjem dva svedoka – Dušana Vukajlovića i Lazara Aleksića.
U 2020. godini nije iznenađujuće da u Srbiji za naredne izbore budu kandidovani oni koji su osuđeni za ratne zločine, rekla je za Hayat.ba iz Beograda Jovana Kolarić, istraživačica Fonda za humanitarno pravo.
Preuzeto sa portala Hayat.ba
Dvojica osuđenih ratnih zločinaca nadaju se da će biti izabrani za poslanike na izborima koji će se narednog meseca održati u Srbiji, dok se još nekoliko njih koje traži sud UN-a ili koji su optuženi za ratne zločine, spremaju za trku za ulazak u Skupštinu.
Srbija bezuspešno, uprkos novcu iz budžeta, ne uspeva da dokaže državnu nevinost tokom rata u Bosni i Hercegovini, pa i sumanuti masakr tuzlanskih civila, a artiljerac osuđen za smrt 71 osobe, prosečne starosti 23 godine, uživa na slobodi u Beogradu. Nakon što je pobegao iz Sarajeva u Beograd, ima, kaže njegova odbrana, psihičkih problema. Nije reč o nemirnoj savesti.
Usmeno izlaganje žalbi u slučaju nekadašnjeg komandanta Vojske Republike Srpske Ratka Mladića, koji je osuđen na doživotnu kaznu zatvora, zakazano je za 16. i 17. jun pred Žalbenim većem Mehanizma za međunarodne krivične sudove u Hagu.
Kašnjenja optužnica, kritike lidera, kao i glasine o amnestiji dovele su do toga da građani Kosova budu sve skeptičniji kada je u pitanju Specijalni sud sa sedištem u Hagu, pred kojim bi trebalo da se sudi bivšim pripadnicima Oslobodilačke vojske Kosova (OVK).
U Srbiji je nekažnjivost ratnih zločina ohrabrena nedostatkom političke volje da se procesuiraju visokorangirana lica i uz negiranje genocida u Srebrenici, glavni je zaključak izveštaja Amnesti internešenela o kršenju ljudskih prava u 2019. godini.
Iskustvo južnoafričke Komisije za istinu i pomirenje pokazuje da je potrebno razjasniti mnogo toga kako bi se sličan princip primenio na suočavanje sa gorkim nasleđem rata na Kosovu.
U okviru sesije „Javna svedočenja žrtava“ na Desetom forumu za tranzicionu pravdu, održanom u Beogradu 2014. godine, iz publike se za reč javila Desanka Pejčinović, raseljeno lice sa Kosova, koja je poslednji put videla svog devetnaestogodišnjeg sina Slobodana 26. marta 1999. kada je posle doručka izašao u grad Peć.
Kada je reč o ratovima iz devedesetih godina prošlog veka, kultura sećanja kao kolektivni odnos prema prošlosti i odgovornosti za mnoge zločine počinjene na teritoriji nekadašnje Jugoslavije zasniva se na nacionalističkom narativu koji u potpunosti negira učešće Srbije u ratovima iz devedesetih, a samim tim i njenu odgovornost za zločine koje je činila nacionalistička mašinerija Slobodana Miloševića, saglasnici su sagovornici VOICE-a. Prema njihovim rečima, politizacijom sećanja stvara se iskrivljena slika o prošlosti koja počiva na ideologiji viktimizacije srpskog naroda.