Osnovno javno tužilaštvo u Staroj Pazovi podnelo je prekršajne prijave protiv devet aktivistkinja i aktivista Inicijative mladih za ljudska prava zbog incidenta u vojvođanskom selu Beška 17. januara 2017. godine. Oni su tada iz protesta prekinuli tribinu Srpske napredne stranke zbog toga što je jedan od govornika bio osuđeni ratni zločinac Veselin Šljivančanin, nakon čega su nasilno izbačeni iz sale, pretučeni i povređeni. Fond za humanitarno pravo smatra da je odluka Tužilaštva iz Stare Pazove da pokrene prekršajni postupak protiv napadnutih aktivista pokazatelj da se državne institucije stavljaju na stranu ratnih zločinaca i obračunavaju sa onima koji im se suprotstavljaju.
U ponedeljak, 18. decembra 2017. godine, na konferenciji koju su organizovali Fond za humanitarno pravo (FHP) i dnevni list „Danas“, predstavljeni su Prvi izveštaj o sprovođenju Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina i rezultati istraživanja javnog mnjenja „Obaveštenost građana Srbije o ratovima ’90-ih, ratnim zločinima i suđenjima optuženima za ratne zločine“.
Građani Srbije slabo su obavešteni o ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, ratnim zločinima i samim suđenjima. Njih 59 odsto je sopstvenu informisanost procenilo kao lošu, jedan je od pokazatelja istraživanja, koje su zajednički sproveli Fond za humanitarno pravo, Istraživačko – izdavački centar Demostat i dnevni list Danas.
Haški tribunal je ponudio činjenice koje bi mogle da budu osnov pomirenja u regionu, kaže u intervjuu za DW Nemanja Stjepanović, istraživač Fonda za humanitarno pravo. Pričali smo o uspesima i promašajima Tribunala.
DW: Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, poznat kao Haški tribunal, odlazi u istoriju samoubistvom u sudnici. Kako je to uopšte bilo moguće?
Nemanja Stjepanović: Ovo je jedna, ne i jedina stvar, koja pred Tribunalom nije smela da se dogodi a posledica je prekomerne brige za prava optuženih za ratne zločine. Da su ustanovljene neke rigorozne procedure usmerene na kontrolu ulaska optuženih u sudnicu, odbrana bi se sigurno žalila i bilo bi joj udovoljeno, to je problem koji postoji od početka rada suda. Istraga će bez sumnje biti sprovedena i izvesno je da će cilj biti utvrđivanje ko je, da tako kažem, saučesnik u Praljkovom samoubistvu. Ko mu je doturio otrov i da li je prekršena neka procedura pri ulasku u sudnicu. U iščekivanju rezultata te istrage, mislim da treba da govorimo o presudi koja je danas izrečena, da se setimo žrtava Prlića, Praljka i drugih koji su danas osuđeni i sagledamo kakav je rat vođen u Bosni i Hercegovini I kakva je uloga Srbije I Hrvatske bila u njemu.
Na čelu Vojske Srbije je čovek problematične ratne prošlosti; optuženi ili osumnjičeni za ratne zločine su poslanici u Parlamentu; ima ih u glavnim odborima vladajućih stranaka, a najviši predstavnici vlasti savetuju se i rukuju sa osuđenim ratnim zločincima od kojih su neki predavači na Vojnoj akademiji.To je slika Srbije danas, više od 20 godina od okončanja ratova u Hrvatskoj i BiH i skoro 20 godina od kraja sukoba na Kosovu.
Tokom rata na Kosovu general Ljubiša Diković bio je komandant 37. brigade Vojske Jugoslavije (VJ) u čijoj je zoni odgovornosti (oblast Drenice) od kraja marta do sredine juna 1999. godine, ubijeno oko 1.400 albanskih civila i proterane desetine hiljada ljudi. Ne, nisu ih ubijale i proterivale paravojne i odmetnute grupe koje Diković nije mogao da kontroliše. U zločinima su skoro isključivo učestvovale policijske i vojne jedinice. Vojne je kontrolisao Diković, a sa policijskim je sarađivao.
U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome da li je namera vlasti u Srbiji da potpuno odustane od suđenja za ratne zločine koje su počinili Srbi. Sagovornici su bili Milica Kostić, direktorka Pravnog programa Fonda za humanitarno pravo, i Milan Antonijević, direktor Komiteta pravnika za ljudska prava.
Bilo je reči o tome kako viši sudovi u Srbiji poništavaju presude za ratne zločine kojima su osuđeni Srbi, o blagonaklonom odnosu sudija prema optuženima kada su u pitanju Srbi, da li je dolaskom Srpske napredne stranke na vlast u Srbiji promenjen odnos prema ratnim zločinima, o slučaju generala vojske Republike Srpske Novaka Đukića, koji je pobegao u Srbiju nakon što je u Bosni i Hercegovini pravosnažno osuđen za ratni zločin, a koga Srbija odbija da izruči, zašto nikada nije podignuta optužnica za ratne zločine ni protiv jednog visokog oficira vojske i policije, kao i o tome zašto Srbija odbija da sarađuje sa Haškim tribunalom.
Apelacioni sud u Beogradu odbacio je optužnicu protiv osmorice pripadnika Specijalne brigade MUP-a Republike Srpske koji su optuženi za ubistvo 1.313 civila iz Srebrenice u hangaru Kravice 14. jula 1995. godine (predmet Srebrenica-Kravica), uz obrazloženje da optužnicu nije podigao ovlašćeni tužilac. Fond za humanitarno pravo smatra da se radi o nedopustivom propustu domaćeg pravosuđa koji će dodatno ugroziti ionako usporen proces suđenja za ratne zločine.
Ukoliko Srbija i u budućnosti zadrži spori tempo procesuiranja ratnih zločina, onda će se u narednih 10 godina sa suđenjem suočiti manje od 10 odsto navodnih počinilaca, kaže se u novom izveštaju Fonda za humanitarno pravo (FHP).
Nedostatak političke volje za suočavanje s prošlošću, veličanje ratnih zločinaca i neefikasan rad Tužilaštva otežali su 2016. godine suđenja za ratne zločine u Srbiji, navodi se u novom izveštaju FHP, koji je predstavljen u četvrtak.
Dana 7. i 8. marta 2017. godine delegacija Srbije je pred Komitetom UN za ljudska prava u Ženevi predstavila Treći periodični izveštaj o primeni Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, u okviru kojeg su izneti podaci o procesuiranju ratnih zločina u Srbiji. Tokom diskusije sa ekspertima komiteta, delegacija je informacije o radu državnih organa nadležnih za procesuiranje ratnih zločina tendenciozno predstavila ili je iznosila potpuno netačne podatke, sve sa ciljem stvaranja lažne slike visoke efikasnosti. Fond za humanitarno pravo (FHP) smatra da takav postupak delegacije ilustruje odnos Republike Srbije prema njenim međunarodnim obavezama iz oblasti ljudskih prava, uključujući i one iz pristupnih pregovora sa Evropskom unijom – ispunjavaju se samo minimalni formalni zahtevi međunarodnih tela i stvara privid efikasnosti, bez ambicije da se obaveze suštinski ispune.
„Raj je tamo gde nema tašte i demokratije“. Tribina koja je otvorena takvom rečenicom nije mogla da se završi drugačije nego razbijenim glavama. Vrcavu misao o raju bez tašte i demokratije izrekao je u utorak 17. januara nešto iza 19 časova prvi govornik na tribini Srpske napredne stranke u Domu kulture „Branko Radičević“ u sremskom selu Beška – profesor porodičnog prava Pravnog fakulteta u Beogradu Slobodan Panov.
Posle njega reč je dobio ratni zločinac Veselin Šljivančanin. On je pred Tribunalom u Hagu osuđen na deset godina zatvora jer je u novembru 1991. godine sa vukovarske Ovčare povukao vojsku i tako zarobljenike mahom izvedene iz Gradske bolnice prepustio lokalnim teritorijalcima, šešeljevcima i drugim dobrovoljcima da sa njima rade šta hoće. Čim se vojska povukla, počela su iživljavanja nad zarobljenicima, premlaćivanja i mučenja, potom i ubistva. U masovnoj grobnici na Grabovu u blizini poljoprivrednog dobra Ovčara pronađeno je oko 200 tela.
