Obeleženo 20 godina od zločina nad albanskim civilima na Kosovu

Obeleženo 20 godina od zločina nad albanskim civilima na Kosovu

Uličnim performansom i šetnjom gradskim ulicama, Inicijativa mladih za ljudska prava, Fond za humanitarno pravo i Žene u crnom obeležili su u Beogradu 20 godina od zločina počinjenim nad albanskim civilnima tokom 1999. godine na Kosovu, a čija su tela skrivana u beogradskom naselju Batajnica.
Aktivisti su izveli performans “Batajnica 744: Zakopana istina” i tom prilikom zemljom zatrpali natpis sa imenima 744 žrtave, nakon čega su krenuli u šetnju centralnim gradskim ulicama do platoa Skupštine Srbije.
Marko Milosavljević iz Inicijative mladih za ljudska prava izjavio je da u Srbiji poslednjih 20 godina postoji narativ kojim se prećutkuju masovne grobnice u Batajnici, Petrovom Selu, jezeru Perućac i Rudnici, kao i da se priznaju samo srpske žrtve.

Sjećanje na masakr u Suvoj Reci: Ubijeno 49 članova porodice Berisha

Srpske policijske snage 26. marta 1999. godine na Kosovu su likvidirale 49 članova albanske porodice Berisha u Suvoj Reci kod Prizrena.
Maskr, za koji su osuđena četiri policajca na suđenju u Beogradu, preživio je jedino Gramoz Berisha i o tome je govorio za Al Jazeeru.

Preuzeto sa portala Al Jazeera

Žanić: U Srbiji procesuiran mali broj zločina počinjenih na Kosovu

Srpske policijske snage 26. marta 1999. godine na Kosovu su likvidirale 49 članova albanske porodice Beriša u Suvoj Reci kod Prizrena. Maskr, za koji su osuđena četiri policajca na suđenju u Beogradu, preživio je Gramoz Beriša.

Naša gošća u Beogradu  je direktorica pravnog programa Fonda za humanitarno pravo Ivana Žanić.

Preuzeto sa portala Al Jazeera

Crvena linija: Mogu li presude za ratne zločine pomoći pomirenju u regionu

Mogu li sudske presude doprineti prihvatanju činjenica, boljem međusobnom razumevanju i pomirenju u regionu? Gosti Crvene Linije su Jelena Krstić iz Fonda za humanitarno pravo, Murat Tahirović iz Udruźenja žrtava i svedoka genocida BIH i Eugen Jakovčić iz Documenta.

20 godina u iščekivanju pravde i priznanja

U nedelju, 24. marta, navršava se 20 godina od početka sistematske akcije etničkog čišćenja i nasilja nad kosovskim Albancima, sprovedene od strane oružanih snaga srpske vojske i policije tokom NATO intervencije na Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ). Fond za humanitarno pravo (FHP) poziva institucije Republike Srbije da žrtvama zločina na Kosovu obezbede pravdu, procesuiranjem svih odgovornih bez obzira na njihovu poziciju u vreme izvršenja zločina ili unutar današnje hijerarhije vlasti, kao i javnim sećanjem na njihovo stradanje.

Prema podacima FHP-a i Fonda za humanitarno pravo Kosovo, u periodu od 20. marta do 14. juna 1999. godine, srpske snage su na Kosovu ubile 6.872 Albanska civila. Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) utvrdio je da je preko 800.000 albanskih civila deportovano, neutvrđen broj osoba bio je izložen torturi i seksualnom zlostavljanju, a uništen je i opljačkan značajan deo imovine i religijskih objekata kosovskih Albanaca.

Ugroženo pravo javnosti da zna o suđenjima za ratne zločine u Srbiji

Povodom učestalog uklanjanja sadržaja sa zvanične internet stranice Tužilaštva za ratne zločine (TRZ), Fond za humanitarno pravo (FHP) ukazuje na tendenciju ugrožavanja prava javnosti da zna o suđenjima za ratne zločine koja se odvijaju u Srbiji. Naime, u proteklih nekoliko nedelja, sa zvanične internet stranice TRZ-a uklonjen je sadržaj koji se odnosi na predmete ratnih zločina koji su do sada procesuirani ili se još uvek procesuiraju pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu.

Internet stranica TRZ-a je tokom ranijih godina bila redak primer dobro osmišljene i sadržajne stranice jednog državnog organa, pomoću koje je zainteresovana javnost mogla da se upozna sa dokumentacijom o predmetima koji su procesuirani, ili čije je procesuiranje u toku. Međutim, umesto da različite sekcije ove stranice budu blagovremeno ažurirane novim sadržajima, na ovoj internet stranici više nije moguće pronaći čak ni elementarne informacije, koje se odnose na dosadašnju statistiku, predmete, optužnice, završne reči ili žalbe koje su podnete. Uklanjanjem navedenog sadržaja narušeno je pravo javnosti da bude kontinuirano i pravovremeno informisana o podignutim optužnicama, kao i o fazama u kojima se nalaze pojedinačni postupci za ratne zločine.

ODRASTANJU U SVIJETU KOJI JE STVORIO RADOVAN KARADŽIĆ

Neću pisati o činjenicama zločina u Prijedoru i Bosni i Hercegovini. Činjenice su dostupne, kao i svedočanstva, presude. Dostupna su imena žrtava i zločinaca. Znamo za lokacije, znamo za masovne grobnice, znamo za procese. Ukratko: znamo za užase prve polovine devedesetih godina u Bosni i Hercegovini.

Ne znati ove stvari je izbor koji predstavlja biranje ignorisanja vrlo važne karike u razvoju društva u kojem sada živimo, birali/e to ili ne.

Drugostepena presuda Radovanu Karadžiću još jednom u centar javnog diskursa vraća teme ratnih zločina, ubijana, progona, silovanja, etničkog čišćenja i genocida. Ove teme nikada nisu stvarno napustile javni prostor i svako je uzimao učešće u tumačenju i iznošenju stavova o istim. Često bez elementarnog poznavanja prava, vojnih strategija, sociologije i etike.

Koga obavezuje presuda Karadžiću?

Zvanični Beograd do ovog trenutka je bez reakcija na pravosnažnu presudu Međunarodnog suda u Hagu kojom je bivši predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić osuđen na doživotni zatvor zbog genocida i zločina protiv čovečnosti u Bosni i Hercegovini.

Za Natašu Kandić, koordinatorku REKOM-a, presuda je očekivana. Ostala je na nivou utvrđenih činjenica u ranijim suđenjima za genocid i zločine protiv čovečnosti u Bosni i Hercegovini, kaže Kandić za Radio Slobodna Evropa (RSE).

“U vezi sa ovim suđenjem ostaće upamćeno da Ratko Mladić nije prihvatio da svedoči protiv Karadžića, da je Radovan Karadžić insistirao, smatrao je da bi to doprinelo i razjašnjenju njegove odgovornosti. Pokazana je jedna netrpeljivost i pokušaj Radovana Karadžića da pokaže da je njegova odgovornost manja nego odgovornost Ratka Mladića”, kaže Kandić nakon izricanja pravosnažne presude Karadžiću.

Ona ocenjuje značajnim što je žalbeno veće „posebnu pažnju posvetilo direktivi sedam“.

“To je ona direktiva kojom je naloženo vojsci da stvori nepodnošljive uslove bez nade u život i opstanak u enklavi. Neprihvatljiva je odbrana Karadžića da on, iako je tu direktivu potpisao, nije ni čitao, da nije obratio pažnju. Mislim da je jako važno što je ta direktiva akcentovana sada u izricanju presude i to pokazuje karakter nekoga kao što je Karadžić”, ocenjuje Kandić.

ŽALBENO VIJEĆE MEĐUNARODNOG REZIDUALNOG MEHANIZMA ZA KRIVIČNE SUDOVE DONIJELO PRESUDU U PREDMETU KARADŽIĆ

Žalbeno vijeće Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove u sastavu sudija Vagn Prüsse Joensen, predsjedavajući sudija, sudija William Hussein Sekule, sudija José Ricardo de Prada Solaesa, sudija Graciela Susana Gatti Santana i sudija Ivo Nelson de Caires Batista Rosa danas je donijelo presudu po žalbama koje su Radovan Karadžić i Tužilaštvo 24. marta 2016. podnijeli na presudu Pretresnog vijeća Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ).

Gospodina Karadžića, jednog od osnivača Srpske demokratske stranke, koji je od 17. decembra 1992. bio predsjednik Republike Srpske i vrhovni komandant njezinih oružanih snaga, Pretresno vijeće je proglasilo krivim za genocid, zločine protiv čovječnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja, i osudilo na 40 godina zatvora.

Ribić: Pravda za Rome je nedostižna i nevažna za domaće sudove

Za zločin u Skočiću koji je u fokus stavio ubijanje 27 romskih civila i rušenje džamije, šest pripadnika „Siminih četnika“ je bilo osuđeno na 72 godine. Uslijedila je oslobađajuća presuda, pa su samo Gavrić, Durđević i Alić proglašeni krivima, skromnim kaznama, sa tendencijom smanjivanja istih.

U julu 2018. godine, Apelacioni sud u Beogradu je preinačio presudu i osudio Zorana Alića, Zorana Đurđevića i Tomislava Gavrića zbog nečovječnog postupanja, narušavanja tjelesnog integriteta, seksualnog ponižavanja i silovanja zaštićenih svjedokinja romske nacionalnosti u selu Skočić kod Zvornika 1992. Tada su oni osuđeni na po 10 godina (Gavrić i Đurđević) odnosno šest godina (Alić).