Odeljenje za ratne zločine Apelacionog suda u Beogradu potvrdilo je 5. juna 2026. godine prvostepenu presudu u predmetu Vukovar-Proleterska, kojom je Jovan Radan, bivši pripadnik srpske Teritorijalne odbrane, osuđen na sedam godina zatvora zbog ratnog zločina protiv civilnog stanovništva – silovanja žene u Vukovaru tokom oktobra i novembra 1991. godine.
Apelacioni sud ocenio je da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenice i pravilno cenio izvedene dokaze, te da je iskaz oštećene, zajedno sa drugim izvedenim dokazima, pružio pouzdan osnov za zaključak da je okrivljeni izvršio krivično delo za koje je oglašen krivim.
Iako je pravnosnažnom presudom potvrđena odgovornost za seksualno nasilje, ovaj postupak pokazuje zabrinjavajući pristup domaćih sudova procesuiranju seksualnog nasilja u ratu.
Naime, prilikom ocene verodostojnosti iskaza oštećene, prvostepeni sud je kao okolnost koja dodatno potvrđuje njenu iskrenost naveo činjenicu da nije istakla imovinskopravni zahtev. Sud je zaključio da „njeno svedočenje nije pristrasno i motivisano željom za osvetom bez obzira prema kome ili nekakvom materijalnom, ili druge vrste, koristi, obzirom da je oštećena navela da što se tiče imovinskopravnog zahteva ne traži ništa“. Takav pristup oceni iskaza žrtve seksualnog nasilja je neprihvatljiv. Verodostojnost iskaza žrtve ne može se dovoditi u vezu sa tim da li koristi zakonom garantovano pravo da zahteva naknadu štete ili odluči da to pravo ne koristi.
Naročito zabrinjava činjenica da sud zauzima takav stav u predmetima seksualnog nasilja [videti i predmet Bratunac II], gde su žrtve već izložene predrasudama i negativnoj percepciji njihovog kredibiliteta u javnosti. Umesto da se negativni stereotipi o žrtvama seksualnog nasilja eliminišu iz sudske prakse, sud ih potvrđuje stavom da je iskaz žrtve verodostojniji ukoliko se odrekne prava na naknadu štete.
Fond za humanitarno pravo ostaje pri stavu da kazna zatvora od sedam godina ne odražava u dovoljnoj meri težinu zločina niti posledice koje silovanje ima po žrtvu. Posebno zabrinjava što su sudovi kao olakšavajuće okolnosti cenili porodične prilike okrivljenog i protek vremena, iako se radi o zločinu koji ne zastareva i koji ostavlja trajne psihološke posledice po žrtvu, dugotrajnu traumu i stigmu. Kazna bliža zakonskom minimumu ukazuje da posledice zločina i pretrpljeno nasilje nisu adekvatno vrednovani.
Okončanje ovog postupka u razumnom roku [suđenje je trajalo dve godine] predstavlja važan korak ka utvrđivanju odgovornosti za seksualno nasilje u ratu, ali obrazloženje presude pokazuje da domaće pravosuđe ne prati međunarodne standarde u procesuiranju seksualnog nasilja već ostaje pri praksi koja obeshrabruje žrtve da prijavljuju zločine i učestvuju u sudskim postupcima.
