Izvor: Fond za humanitarno pravo i Fond za humanitarno pravo Kosovo
9. april 1999→ Dubrava →smrt usled srčanog udara
Idriz Zhutaj je doživeo srčani udar dok je prebacivao ugalj s jednog mesta na drugo.
16. maj 1999→Dubrava → nestanak
Ukshin Hoti, univerzitetski profesor, oslobođen je dan ranije od isteka zatvorske kazne za krivično delo ugrožavanje teritorijalnog integriteta SRJ i Srbije. Kroz kapiju je izašao u pratnji stražara i komandira. Od tada mu se gubi svaki trag.
Haki Dinaj je bez pravnog razloga privremeno oslobođen 16. ili 17.5.1999. godine. Od tada mu se gubi svaki trag.
17.maj 1999→ Zatvor Dubrava → ubistvo nakon oslobađanja
Shkëlzen Pepshi i Rasim Plava ubijeni su nakon izlaska iz zatvora. Pepshi je oslobođen jer je izdržao zatvorsku kaznu a Plava je imao dozvoljeno odsustvo u trajanju od tri dana.
19. i 21. maj 1999 → Zatvor Dubrava → NATO
U napadima NATO avijacije, poginula su 25 albanskih zatvorenika i zamenik upravnika zatvora, ranjeno je najmanje 100 zatvorenika.
Abdullah Tahiri, Afrim Krasniqi, Ahmet Hoxha;
Ali Kelmendi, Anton Maksuti, Artan Gjekaj;
Bahri Kryeziu, Besnik Kastrati,Blerim Hoda;
Enver Topalli; Fadil Bezera, Gazmend Gashi,
Gazmend Kolgeci, Gjokë Ndrecaj; Hasan Hoda,
Hasan Shala; Mejdi Dalloshi; Mujë Tafilaj,
Myhedin Guta; Naim Kurmehaj, Nexhmedin Kaliqanaj;
Nexhat Pllana, Nexhat Kokollari;
Shani Shala; Sylëjman Badallaj i Zejnullah Elshani.
20. i 21. maj 1999 → Zatvor Dubrava → Ubistva
Zatvorenik Osmon Rastoder [Bošnjak] ubijen je 20.5.1999. godine hicem iz vatrenog oružja koji je iz stražarnice ispalio stražar.
Posle drugog napada NATO avijacije 21. maja 1999. godine, stražari i naoružani srpski zatvorenici, dovedeni iz zatvora u Srbiji, ubili su devet albanskih zatvorenika koji su pokušali da se spasu izlazeći kroz rupe u zatvorskom zidu nastale usled bombardovanja.
Arsim Rrahimi, Bashkim Maloku, Krist Nokaj;
Ramiz Rexhepi, Sabit Thaçi, Shaban Qosa;
Qamil Thaçi, Valentin Nikollëbibaj i Xhevat Azemi.
22. maj 1999 → Zatvor Dubrava → Predaja zatvora Specijalnoj policiji
Neposredno nakon prebacivanja albanskih zatvorenika u Srbiju, osnivačica FHP-a Nataša Kandić [tadašnja direktorka FHP-a] i advokat Mustafa Radoniqi, koji je u ime FHP-a branio optužene Albance za pripadništvo OVK, sastali su se sa bivšim komandirom straže u zatvoru Dubrava Mikijem Vidićem, i od njega su dobili sledeće informacije:
prilikom ulaska u zatvor Dubrava, ujutru 22. maja 1999. godine, specijalna jedinica MUP-a pozvala se na odluku ministra pravde Republike Srbije o preuzimanju kontrole nad zatvorom;
tadašnji upravnik zatvora Aleksandar Rakočević i pomenuti komandir straže u neutvrđeno vreme 22. maja privatnim vozilom otišli su u Novi Pazar, pozvali Ministarstvo pravde i zamenik ministra pravde Zoran Stevanović im je potvrdio je da je specijalna jedinica MUP-a preuzela kontrolu nad zatvorom po naredbi ministra pravde, a na zahtev predsednika države.
Na suđenju pred Haškim tribunalom [2.6.2005], koristeći izveštaj SUP-a Peć, optuženi Slobodan Milošević nastojao je da dokaže da su svi zatvorenici u zatvoru Dubrava poginuli od NATO bombi. Miloševiću je tada tužilac predočio dokument koji je upravnik zatvora Aleksandar Rakočević uputio Ministarstvu pravde u Beogradu [bez datuma], u kojem, između ostalog, stoji sledeće:
„Dana 22. maja 1999. godine, oko 5.00, stigla je specijalna jedinica MUP-a koja je ušla u zatvoreni deo doma, a po njihovom naređenju radnici službe obezbeđenja povučeni su u širi prsten oko kružnog zida. Nije nam poznato šta su tamo radili, ali su se čule detonacije. Ta ista jedinica MUP-a ponovo je došla oko 17.00 i 23. maja oko 5.00.“
FHP smatra da je dopis Ministarstvu pravde Republike Srbije naknadno pisan, i to s ciljem zaštite ministra pravde Dragoljuba Jankovića, kako bi se pokazalo da specijalna policija nije ušla u zatvor na osnovu odluke ministra pravde, već da je on za to saznao tek posle 23. maja 1999. godine.
22. maj 1999 → Zatvor Dubrava → Samoubistvo vešanjem
U trenutku kada je policajac iz stražarnice pozvao zatvorenike da se postroje na sportskom terenu radi premeštanja u drugi zatvor, Rrahim Murseli, koji je u zatvor Dubravu doveden iz zatvora u Nišu, reagovao je uplašeno. Zatvorenici koji su bili pored njega kazao je da „živ neće u Niš“. Nakon prestanka pucnjave zatvorenici su ga našli obešenog.
22. maj 1999 → Zatvor Dubrava → Policijske egzekucije
Ujutru u 5.40h, policajac iz stražarnice, preko megafona, pozvao je zatvorenike, koji su noć proveli na sportskom terenu, da se postroje zbog premeštanja u druge zatvore. U 6h je ponovljen poziv, s tim što je isti policajac upozorio zatorenike da se u roku od 10 minuta postroje.
Zatvorenici, oko 800 njih, deo je noć proveo u objaktima zatvora, postrojilo se u desetak reda, a onda je usledila pucnjava iz kule stražarnice i sa zidova i rupa na zidovima od dejstva bombi kojima je NATO bombardovao zatvor. Posle pucnjave iz vatrenog oružja, usledio je napad na zatvorenike rućnim bombama, zoljama i minobacačima. Ubijeno je 59 zatvorenika i najmanje 100 je ranjeno.
Adem Jasiqi, Afrim Sahiti, Agim Elshani,
Ali Gashi, Arsim Zogjani, Avni Gashi,
Avni Thaçi, Avdylgafurr Luma;
Bajram Berisha, Bajram Kiqina, Besim Kabashi,
Besim Paçarizi; Dan Leku, Danush Kurtaj,
Dervish Sylaj; Enver Zogaj; Fadil Beqiraj,
Fazli Kabashi; Gazmend Imeri, Gjon Gjini;
Habib Mehani, Hamdi Ademaj, Hajdar Pepaj,
Halit Ademaj, Xhemajl Eminazeri, Xhevdet Bistrica,
Hysen Ademi; Ibër Gërgoci, Ibër Metaj,
Ilir Damonaga, Isuf Berisha, Ilir Luzha, Isuf Hoxha;
Kadri Morina, Krist Përvorfi; Man Karavidaj,
Muhamet Shala, Mehmet Qunaj, Metë Osmanaj,
Musa Morina; Naim Zahiti, Nazmi Shala,
Nasuf Bylykbashi, Napolon Guta; Ramë Ibrahimi,
Ramiz Bajrami, Ramiz Memia; Petrit Kiqina,
Sahit Krasniqi, Sahit Brahimi, Suad Brava,
Sefedin Hoti; Qaush Ahmetaj, Qemajl Bytyqi;
Valdet Sopi, Xhafer Gllareva, Tefik Raka,
Zahir Agushi i Zekë Hasanmetaj
23. maj 1999 → Zatvor Dubrava→ Bomabama na zatvorenike u šahtama
Maskirani pripadnici specijalne jedinice MUP-a RS ubacivali su bombe u šahte u kojima su se skrivali zatvorenici. Pucali su na zatvorenike koji su se skrivali iza vodovodnih cevi i bojlera u kotlarnici. Ubili su osam zatvorenika i ranili više od deset.
Arsim Krasniqi,Fejzë Spahiu, Gani Lekaj;
Januz Krasniqi, Lulzim Hajda Lush Përlazi;
Nikollë Kolaj i Zef Kqira.
24. maj 1999 → Zatvor u Lipljanu→ Premlaćivanje do smrti
Preživele zatvorenike je neka jedinica MUP-a RS autobusima24. 5. 1999. godine prebacila u zatvor u Lipljanu. Prilikom uvođenja u zatvor, stražari su udarali nogama i pendrecima zatvorenika Ganija Morinu koji je uveče ili sledećeg dana preminuo od zadobijenih povreda.
Jedan stražar, Zoran Kolić je identifikovan. Apelacioni sud Kosova osudio ga je na 14 godina zatvora.
10. juni 1999 → Zatvor Zabela → Premlaćivanje do smrti
Srbija je nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma, oko 2.500 albanskih zatvorenika iz svih zatvora na Kosovu prebacila u Srbiju.
Bujar Himaj bio je teško povređen 19.5.1999. godine kada je NATO bombardovao zatvor. Noge su mu bile u gipsu. Kada je autobus sa zatvorenicima stigao ispred zatvora u Zabeli, stražari su naredili da svi izađu. Bujar nije mogao. Jedan stražar ga je izvukao napolje, nakon čega su ga stražari udarali dok nije umro. Potom su dvojici Roma naredili da „sklone stoku“.
11. juli 1999 → Zatvor u Nišu→smrt zbog bolesti
Ali Musa je umro u zatvoru u Nišu. MKCK je obavestio porodicu da je umro od bolesti.
4. avgust 1999 → Zatvor u Sremskoj Mitrovici →smrt usled odbijanja lečenja
Ali Kajtazi je imao psihičkih problema. Ranjen 22. maja 1999. godine kada su policajci pucali u zatvorenike i na njih bacali bombe. Odbio je da ga leče srpski lekari. Preminuo je u zatvoru.
8. avgust 1999 → Bolnica Centralnog zatvora u Beogradu → smrt od bolesti
Tefik Salihu je ranjen 22. maja 1999. godine. Od premeštanja u Srbiju, nalazio se u bolnici Centralnog zatvora u Beogradu. MKCK je obavestio porodicu da je umro usled srčanog udara.
Presude posle smrti
Zahir Agushi i Agim Elshani poginuli su 21. maja 1999. godine, kada je NATO po drugi put bombardovao zatvor Dubrava.
Devet meseci posle njihove smrti, 1. februara 2000. godine, Veće Okružnog suda u Leskovcu, kojim je predsedavao sudija Goran Petronijević, donelo je presudu protiv Zahira Agushija i Agima Elshanija za krivična dela terorizma i pomaganja učiniocima posle izvršenog krivičnog dela.
Prema presudi, Zahir Agushi i Agim Elshani su 11. septembra 1997. godine učestvovali u pripremi i izvršenju minobacačkog napada na policijsku stanicu u Klini/Klinë, tokom kojeg su na zgradu policije ispaljena dva projektila. U napadu je poginuo pripadnik OVK-a Adrijan Krasniqi, dok su policajci uzvratili vatru.
Prema presudi, Agim Elshani je učestvovao u dogovoru za napad, bio prisutan tokom priprema, proveravao da li na putu ka selu Janošica postoji policijski punkt i pomagao u popravci mitraljeza. Osuđen je na 15 godina zatvora.
Zahir Agushi je, prema nalazima suda, posle izvršenog napada pomagao učiniocima tako što je svoje vozilo „Ford Taunus“ stavio na raspolaganje Alushu Agushiju radi prebacivanja tela poginulog Adrijana Krasniqija i prikrivanja izvršilaca napada. Takođe je proveravao policijske punktove i pomagao u skrivanju učinilaca. Sud ga je proglasio krivim za pružanje pomoći učiniocima posle izvršenog krivičnog dela i osudio ga na pet godina zatvora.
Vrhovni sud Srbije potvrdio je 8. juna 2000. godine presudu prvostepenog suda.
Hysen Ademi ubijen je 22. maja 1999. godine kada su pripadnici Specijalne policije, koji su tog jutra ušli u zatvor, pucali na zatvorenike na sportskom terenu zatvorskog dvorišta, kojima je prethodno naređeno da se postroje radi premeštanja u druge zatvore.
Osam meseci posle njegove smrti, Veće Okružnog suda u Leskovcu, kojim je predsedavao sudija Goran Petronijević, osudilo je 10. januara 2000. godine Hysena Ademija na 15 godina zatvora za krivično delo terorizma, „zato što je iz svoje kuće u Moliću/Mulliq otvorio vatru na pripadnike VJ koji su vršili redovno snabdevanje karaule ‘Košare’ i tom prilikom ugrozio život pripadnika ove granične jedinice“.
Metë Osmanaj takođe je ubijen 22. maja 1999. godine na sportskom terenu zatvorskog dvorišta, kada su pripadnici Specijalne policije, koji su tog jutra ušli u zatvor, iz stražarnica i sa zidova pucali na postrojene zatvorenike.
Veće Okružnog suda u Leskovcu, kojim je predsedavala sudija Brankica Dašić, osudilo je 20.januara 2000. godine Metë Osmanaja na četiri godine zatvora za krivično delo udruživanja radi neprijateljske delatnosti u vezi sa krivičnim delom terorizma, zato što je učestvovao u stvaranju grupe „terorističke organizacije zvane OVK koja vrši napade na pripadnike MUP-a RS, VJ i građane srpske i crnogorske nacionalnosti, kao i na pripadnike albanske nacionalne manjine koji pokazuju lojalnost prema Srbiji, čime je stvoreno osećanje nesigurnosti kod građana“.
U obrazloženju presude navedeno je da je dokazano da je učestvovao u stvaranju grupe OVK za selo Istinić/Isniq, da je zadužio automatsku pušku, dva okvira i 100 metaka, da je na izlazu iz sela obavljao stražu i da nije učestvovao u napadima na pripadnike MUP-a RS.
Zaključak
Dokumentovane činjenice pokazuju da zločin u Dubravi nije bio posledica ratnog haosa, već organizovanog delovanja državnih organa Republike Srbije. Ubistva zatvorenika nisu okončana u Dubravi, već su nastavljena i nakon prebacivanja preživelih u druge zatvore.
