Viši sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, doneo je 5. novembra 2026. godine presudu kojom se Behar Prenići/Preniqi oslobađa optužbe da je od prve polovine juna 1999. godine do kraja avgusta 1999. godine, prinudno raseljavao civilno stanovništvo srpske nacionalnosti iz mesta Obilić/Obiliq, na taj način što je podmetanjem požara uništio najmanje četiri porodične kuće u vlasništvu Srba. Prenići/Preniqi je u pritvoru proveo više od godinu dana, a pritvor mu je ukinut nakon objavljivanja oslobađajuće presude.
Sud je kao nesporne utvrdio činjenice o postojanju ratnog stanja na Kosovu za vreme predmetnog događaja, i raseljavanju srpskog stanovništva iz Obilića. Međutim, zaključio je da izvedeni dokazi ne potvrđuju da je okrivljeni odgovoran za prinudno raseljavanje stanovništva.
Prilikom obrazlaganja presude, sud je posebno ukazao na protivrečnosti u iskazima dvojice svedoka optužbe, Srđana Denića i Srđana Dimića, kao i na nedoslednosti u Dimićevom iskazu tokom istrage i glavnog pretresa. Posebno je značajno da se Srđan Dimić, uprkos višestrukom pozivanju, nije odazivao pozivima suda. Zbog toga je predsednica veća, nakon završetka dokaznog postupka, ponovo otvorila dokazni postupak i naložila da se Srđan Dimić još jednom pozove na svedočenje. Njegov iskaz je na kraju ocenjen kao neverodostojan, između ostalog i zbog toga što se na glavnom pretresu nije sećao pojedinih okolnosti o kojima je govorio tokom istrage. Dodatno, jedan od svedoka optužbe izjavio je da je bio pozvan radi utvrđivanja ratne štete, kao i da nije znao da se protiv Prenićija vodi postupak zbog ratnog zločina. I ova okolnost ukazuje na nedovoljnu pripremljenost svedoka i površnost u pripremi dokaznog postupka od strane Tužilaštva za ratne zločine. Ovakav ishod postupka ukazuje na ozbiljne nedostatke u dokazivanju optužbe. Tužilaštvo za ratne zločine nije uspelo da obezbedi dovoljno pouzdane i međusobno potkrepljene dokaze kojima bi dokazalo navode optužnice.
Fond za humanitarno pravo ukazuje da je odgovornost Tužilaštva za ratne zločine da optužnice zasniva na kvalitetnim, pouzdanim i međusobno potkrepljenim dokazima, a ne da se u odlučujućoj meri oslanja na iskaz svedoka koji se uprkos višestrukom pozivanju ne odaziva sudu, okrivljenog više puta naziva pogrešnim prezimenom i ne može da utvrdi jasno i precizno period svog boravka u Obiliću, uprkos tome što je, kako sam ističe, neposredni očevidac događaja. Podizanje optužnice ne sme da bude cilj samo po sebi, već Tužilaštvo mora da obezbedi dokaze na osnovu kojih je moguće pouzdano utvrditi navode optužnice i individualnu krivičnu odgovornost.
Ovaj predmet pokazuje koliko je važno da se optužbe za ratne zločine pažljivo i temeljno istraže pre podizanja optužnice, kako bi se obezbedili uslovi za njihovo uspešno dokazivanje pred sudom. Neuspešno dokazivanje optužbi dodatno produbljuje problem nedovoljne efikasnosti procesuiranja ratnih zločina pred domaćim sudovima i narušava poverenje javnosti u sposobnost pravosuđa da obezbedi odgovornost za počinjene zločine.
