Postupak za nadoknadu štete meštanima sela Kukurović nastavljeno svedočenjem dvojice očevidaca
Beograd, 9. februar – Pred Višim sudom u Beogradu održano je ročište u postupku za naknadu materijalne štete bivšim meštanima sela Kukurovići kod Priboja. Tužbu je u ime 12 tužilaca podneo Fond za humanitarno pravo 2007.godine, zbog odgovornosti države za uništenje njihove imovine prilikom napada pripadnika Užičkog korpusa Vojske Jugoslavije (VJ) 18. februara i 11. aprila 1993. godine na selo Kukuroviće.
Tada su ubijeni Uzeir Bulatović, Mušan Husović i Fatima Sarač. Njihova imovina je spaljena kao i imovina većeg broja stanovnika koji su proterani iz sela.
Svedoci ovih događaja Juso Kaltak i Meho Džanović koji danas žive u Sarajevu, svedočili su pred sudom o događajima u Kukurovićima.
Juso Kaltak je ispričao da je živeo u kući na dva sprata, gajio krave i ovce i da je vodio normalan život sa komšijama, kao sa braćom. Nekoliko meseci pre napada primetio je da su se pripadnici VJ smestili na pojedina mesta u selu. Svaki dan je viđao vojnike u uniformi VJ sa oružjem kao i vojne kamione. Vojnici su meštane sela svaki dan psovali, govorili da ih treba pobiti i likvidirati, nisu im dali da pale svetla, a nekoliko puta su njemu opsovali „majku balijsku“.
Jedne noći dok je večerao granata je pogodila njegovu kuću. On je ranjen u nogu a njegova žena je pala i povredila se zbog čega je kasnije preminula. Nakon napada otišli su u susedno selo kod prijatelja, gde su prenoćili. Kada se vratio u Kukuroviće Juso je video spaljene kuće, a telo žene koja je ležala ispred kuće i koja je pogođena mitraljezom kao i leš jednog čoveka je sahranio uz pomoć svog rođaka.
Tog dana naišao je na policajca koji mu je rekao da za njih u selu života nema i da im nema spasa te da beže. On je poslušao savet, otišao iz sela i više se nikad u njega nije vraćao.
Juso trenutno živi u Sarajevu, kaže da bi najviše voleo da može da se vrati u rodno selo Kukuroviće da obnovi kuću, ali da sa svoje 82 godine nema od čega da živi jer mu je sve spaljeno.
Svedočeći o događajima iz 1993. godine u selu Kukurovići Meho Džanović je rekao da je jednog dana kada je otišao u prodavnicu, u nju ušao vojnik koji je izvadio nož i rekao „ima li ovde neki balija, da ga koljem“. On se tada veoma uplašio i više nije dolazio u tu prodavnicu jer je u njoj često bila vojska.
Pred njegovu kuću, nekoliko dana kasnije, došla je patrola koju su činila četvorica vojnika. Meho ih je uveo u kuću ponudio im je kafu i rakiju, a jedan od vojnika je tada pitao ostale „zašto smo došli kod ovih ljudi, kad su dobri i zašto su nam pričali da su gori od Šiptara“. Tada je Mehu jedan od vojnika rekao da je za njega najbolje da pobegne iz sela, jer „čim padne Goražde Muslimana više neće biti sve do Grčke“ i da ako ostane u selu „sigurno će poginuti“.
Jedne noći sa Mustafinog groba iznad Kukurovića pucano je po selu iz mitraljeza. Odmah zatim Meho je otišao u Priboj kod načelnika policije i kad mu je ispričao šta se događa u selu načelnik mu je odgovorio „nije valjda“, uzeo je pištolj iz police i počeo da ga vrti oko prsta. Mehu je bilo sve jasno i uplašen je odmah izašao iz kancelarije.
Kada je počeo minobacački napad 1993. godine, Meho se sakrio u zemunicu, dok je svoju ženu i decu pre toga sklonio iz sela, jer je pretpostavljao šta će da se desi.
U zemunici se krio 13 dana i iz nje je video paljenje sela. Posle je pobegao i više se nije vraćao.
Meho Džanović je pre napada na Kukuroviće posedovao 18 hektara zemlje, devet zgrada, kuću, tri štale, par volova, pet krava, 75 ovaca, 15 koza, jagnjad, polje sa kukuruzom i ječmom, električni mlin, traktor i auto. Trenutno živi u Sarajevu u iznajmljenom stanu sa ženom i dvoje dece, prima poljoprivrednu penziju koja je veoma mala i nedovoljna i iznosi sedam hiljada dinara.
Fond za humanitarno pravo podseća da se meštani Kukurovića, zbog nemogućnosti da sami obnove svoje domove, još nisu vratili u selo, a da im država nikada nije dodelila status raseljenih lica, niti pomoć bilo koje vrste.
Sledeće ročište pred Višim sudom u Beogradu zakazano je za 8. april 2011. godine.
