Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu donelo je 26. februara 2026. godine prvostepenu presudu kojom je Đeljoš Krasnići (Gjelosh Krasniqi) nekadašnji pripadnik Oslobodilačke vojske Kosova, oglašen krivim za ubistvo tri i ranjavanje jednog civila srpske nacionalnosti 19. juna 1999. godine u selu Belo Polje (Bellopojë) kod Peći čime je učinio krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Krasnići je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina. Postupak je vođen u odsustvu okrivljenog.
Javno tužilaštvo za ratne zločine (JTRZ) podiglo je optužnicu protiv Krasnićija krajem oktobra 2024. godine, a suđenje je počelo u junu 2025. godine. Tokom postupka ispitano je šest svedoka i jedan veštak medicinske struke.
Obrazlažući presudu, predsednik veća je naveo da su svedoci saglasno opisali da je zločin počinio muškarac pucajući iz pištolja sa prigušivačem, te da su pojedini svedoci okrivljenog Krasnićija prepoznali na predočenim fotografijama. Iako su u iskazima postojale određene nepreciznosti i nesaglasnosti u pogledu pojedinih detalja, sud je ocenio da su one minorne, imajući u vidu protok vremena i traumu koju su svedoci doživeli kao očevici događaja. Predsednik veća je zaključio da je „ovom presudom rasvetljen još jedan težak ratni zločin na području Kosova“.
Iako je postupak okončan brzo i efikasno, u svega pet sudećih dana, Fond za humanitarno pravo ističe da postoje ograničenja u pogledu dokaznog postupka i ukupne pravičnosti suđenja. Optužnica koju je JTRZ podiglo protiv Đeljoša Krasnićija u većoj meri je zasnovana na iskazima svedoka uz ograničene materijalne i forenzičke dokaze koji bi te navode potkrepili, a branilac po službenoj dužnosti nije bio u kontaktu sa okrivljenim.
Javno tužilaštvo za ratne zločine do sada je podiglo sedam optužnica protiv lica koja nisu dostupna pravosuđu Srbije, od toga je pet optužnica protiv državljana Kosova za zločine počinjene nad nealbanskim stanovništvom. Iako su suđenja u odsustvu predviđena domaćim krivičnim zakonodavstvom, ona imaju svoja pravna i faktička ograničenja budući da izostaje doprinos optuženog dokaznom postupku, a upitna je i opravdanost trošenja resursa, imajući u vidu pravo okrivljenog da mu se ponovo sudi ukoliko se stvore uslovi da se postupak sprovede u njegovom prisustvu.
I pored opravdanosti nastojanja da se utvrdi odgovornost za ubistvo tri i ranjavanje jednog civila, ističemo da je za procesuiranje zločina počinjenih nad Srbima na Kosovu nužno omogućiti saradnju s pravosudnim institucijama Kosova. Tim pre što je Đeljoš Krasnići i pred Okružnim sudom u Peći 2009. godine osuđen za ratni zločin nad civilima. Imajući u vidu da su suđenja u odsustvu u predmetima ratnih zločina na Kosovu takođe sve učestalija praksa, stiče se utisak da motivi za pokretanje ovakvih postupaka delimično proizlaze iz pravnog revanšizma, a ne isključivo iz težnje za ostvarivanjem pravde za žrtve.
Takva praksa ne doprinosi uspostavljanju pravde ni iz ugla procesne pravičnosti, ni sa stanovišta potreba žrtava, niti omogućava istinsko suočavanje sa prošlošću. Umesto institucionalizacije suđenja u odsustvu, neophodno je uložiti napor u izgradnju i unapređenje regionalne saradnje kao jedinog delotvornog mehanizma za obezbeđivanje prisustva optuženih, vođenje pravičnih postupaka i ostvarenje pravde za žrtve ratnih zločina. Primena instituta suđenja u odsustvu ima male izglede da dovede do privođenja počinilaca pravdi i stoga predstavlja korak unazad u procesuiranju ratnih zločina.
Fond za humanitarno pravo podseća da Tužilaštvo za ratne zločine od 2014. godine nije podiglo nijednu novu optužnicu za zločine počinjene na Kosovu protiv lica koja su državljani Srbije i time dostupni domaćem pravosuđu.
Optužnica i izveštaji sa suđenja dostupni su na sledećem linku Predmet BELO POLJE/BELLOPOJË
