Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu donelo je 13. maja 2025. godine prvostepenu presudu kojom je Jovana Novakovića oglasilo krivim za krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZ SRJ, i osudilo ga na kaznu zatvora u trajanju od tri godine što je ispod zakonskog minimuma za to krivično delo.
Sud je utvrdio da je Novaković, kao komandir čete Moštanice TO Bratunac, 10. juna 1992. godine prisilno raselio oko 300 bošnjačkih civila iz sela Suha (opština Bratunac), među kojima je bilo žena i dece. Tokom napada, Novaković je naređivao civilima da napuste svoje domove, učestvovao u njihovom izvođenju i pretio pojedinim civilima da će ih ubiti ukoliko ne pronađu i ne dovedu i ostale članove svojih porodica. Civili su potom u koloni sprovedeni do fudbalskog stadiona Bratunac, gde su pod oružanom pratnjom dovedeni i civili iz drugih mesta. Sa stadiona su žene, deca i starija lica autobusima deportovani do mesta Kladanj, dok su vojno sposobni muškarci zatvoreni u prostorije OŠ „Vuk Karadžić” u Bratuncu.
Kazna zatvora koju je predložilo Tužilaštvo za ratne zločine, a potom i izrekao sud, neadekvatna je u odnosu na utvrđene činjenice i težinu krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim. Izricanje kazne ispod zakonskog minimuma u ovom slučaju je neprimereno.
Obrazlažući presudu, predsedavajući veća, sudija Vladimir Duruz, istakao je da izvedeni dokazi ukazuju na to da civili nisu, kako je tvrdila odbrana, odvođeni iz kuća radi potpisivanja lojalnosti srpskim vlastima, te da je okrivljeni u relevantnom periodu imao znatno veću moć nego što je tvrdio. Sud je ukazao i na kontradikcije u odbrani okrivljenog – kako u odnosu na sopstvenu odbranu, tako i u odnosu na izjave svedoka. Naime, okrivljeni je u početku tvrdio da je imao uniformu i oružje, dok je kasnije to negirao. Takođe, najpre je naveo da su stanovnici vođeni na potpisivanje lojalnosti i da je plan bio njihovo raseljavanje, da bi kasnije tvrdio da nije znao za raseljavanje. Na kontradiktornost odbrane dodatno ukazuje i činjenica da stanovnicima sela Suha nije ostavljena mogućnost izbora, niti im je omogućeno da se vrate svojim kućama. Predsednik veća je naglasio da je i svedok odbrane, Mustafa Musić, svojim iskazom sugerisao da je okrivljeni imao moć da ga zaštiti, kao i da je ta zaštita bila potrebna – što ukazuje na postojanje realne opasnosti i osporava tvrdnju da je čitava akcija imala isključivo karakter potpisivanja lojalnosti.
Kao osnov ublažavanja kazne okrivljenom sud je cenio protek vremena od izvršenja dela, činjenicu da okrivljeni u međuvremenu nije činio krivična dela, kao i njegovo zdravstveno stanje. Takvo ublažavanje nije opravdano, naročito imajući u vidu da je zločin počinjen prema većem broju žrtava koje je Novaković lično poznavao, te da tokom postupka nije pokazao kajanje niti priznao krivicu.
Protek vremena ne bi trebalo da bude osnov za ublažavanje kazne u predmetima ratnih zločina, kako zbog težine i prirode ovih dela, tako i zbog činjenice da ona ne zastarevaju. Praksa da se protek vremena koristi kao olakšavajuća okolnost je neodrživa, posebno imajući u vidu da nadležni organi često izbegavaju ili odlažu pokretanje i vođenje postupaka za ratne zločine. U konkretnom slučaju, postupak je trajao više od pet godina, što dodatno potvrđuje da protek vremena ne može predstavljati osnov za ublažavanje kazne, već naprotiv, ukazuje na sistemski problem u procesuiranju ovih dela.
