Kosovsko specijalno tužilaštvo je, uoči obeležavanja 27. godišnjice ubistva najmanje 42 Albanaca – među kojima su bili jedna žena i jedno dete – u selu Račak kod Uroševca, podiglo optužnicu protiv 21 pripadnika 243. mehanizovane brigade Vojske Jugoslavije i MUP-a Republike Srbije. Optuženima će se suditi pred Osnovnim sudom u Prištini u odsustvu.
Prema optužnici, oni su u saučesništvu odgovorni za ubistvo najmanje 42 civila, kao i za nečovečno postupanje, uništavanje imovine, deportaciju i etničko čišćenje civilnog stanovništva. Sudeći po inicijalima, među optuženima su i komandant 243. mehanizovane brigade, general u penziji Krsman Jelić, i komandant operacije u Račku, general policije u penziji Goran Radosavljević – Guri.
Navodi u optužnici su u potpunoj suprotnosti sa zvaničnim stavovima u Srbiji, koje gotovo dve i po decenije zastupa bivša istražna sudija Danica Marinković, pozivajući se na dokaze iz istrage kojom je rukovodila. Kako u javnosti, tako i kao svedok odbrane pred Haškim tribunalom – u postupku protiv Slobodana Miloševića, kao i u predmetima Milutinović i drugi / Šainović i drugi (IT-05-87) i Đorđević (IT-05-87/1) – ona tvrdi da su u Račku stradali „pripadnici terorističke bande“, a ne civili, i da je svojim svedočenjem doprinela tome da sudije odustanu od izvođenja dokaza o ubistvima u Račku.
Suđenje u Prištini predstavlja priliku da bivša istražna sudija Danica Marinković još jednom pokuša da „odbrani“ optužene – među kojima su generali i drugi visoki oficiri Vojske Jugoslavije i MUP-a Srbije – od kojih su se neki, poput komandanta 243. mehanizovane brigade Krsmana Jelića, i pred Haškim tribunalom pojavljivali u svojstvu svedoka odbrane.
Povodom optužnice Kosovskog specijalnog tužioca, Danica Marinković je kategorički izjavila da Vojska Jugoslavije nije učestvovala u operaciji u Račku: „Laži, laži i laži. Prvo, što kažu da je vojska opkolila selo i granatirala ga, što nije tačno. U toj akciji 15. januara učestvovali su pripadnici srpske policije, a vojska uopšte nije učestvovala, niti je selo granatirano. Ušla sam u selo – nijedna kuća nije bila srušena, niti je bilo tragova granatiranja.“
Nasuprot njenim tvrdnjama i zvaničnom stavu Srbije, u Operativnom izveštaju Generalštaba Vojske Jugoslavije od 16. januara 1999. godine navodi se: „Deo snaga 243. mehanizovane brigade angažovan je na blokadi sela Račak u kojem snage MUP-a izvode akciju protiv šiptarskih terorističkih snaga.“
U dokaznom postupku protiv Slobodana Miloševića citirana je i izjava kanadskog generala Michela Maisonneuvea, tadašnjeg šefa regionalnog centra OSCE-KVM u Prizrenu, koji je naveo da mu je potpukovnik Petrović, oficir za vezu 243. mehanizovane brigade Vojske Jugoslavije i Verifikacione misije, rekao da je „Račak odradio MUP“, a da je vojska pružala vatrenu podršku jednim tenkom i protivavionskim topom.
U postupku protiv Vlastimira Đorđevića, Haško veće je zaključilo: „Najpre su snage VJ, koje su nedeljama pre incidenta bile raspoređene na brdima iznad sela, otvorile vatru na selo i okolna brda koristeći tenkove T-55 i ’prage’. Posle toga, verovatno posle 8:00 časova, u selo su pešice ušle snage MUP-a, sastavljene od PJP i SAJ, i pretresale kuću po kuću.“
Isto veće je zaključilo da, čak i ako bi se prihvatilo da je operacija u Račku imala legitimnu vojnu ili protivterorističku svrhu, vrsta naoružanja koje su koristili Vojska Jugoslavije i MUP, nedostatak bilo kakvih naznaka da je iz Račka otvarana vatra, veliki broj albanskih žrtava i činjenica da su snage VJ i MUP-a praktično bile bez gubitaka ukazuju na grubu nesrazmernost između primenjene sile i bilo kog mogućeg vojnog ili protivterorističkog cilja. To je pravna definicija napada na civile.
U vezi sa žrtvama u Račku, Danica Marinković je pred Haškim tribunalom tvrdila da je na osnovu uviđaja i obdukcija zaključila da se nije radilo o nenaoružanim civilima, već o „pripadnicima terorističke bande ubijenim u borbi sa distance“, navodeći kao navodni dokaz da su svi imali „identične kožne kaiševe“.
Nasuprot tome, Haško veće je utvrdilo da je tokom operacije u Račku ubijeno najmanje 45 Albanaca, da je 20 do 24 tela imalo prostrelne rane na glavi iz neposredne blizine, da je najmanje jednoj žrtvi bila odsečena glava i da su među ubijenima bili jedna žena i jedno dete.
Veće je takođe konstatovalo da je 18. januara 1999. godine sudskom istražnom timu Danice Marinković prikazana inscenirana scena koju je policija pripremila kako bi stvorila lažan utisak o stvarnim događajima, ostavljajući otvorenim pitanje da li je istražna sudija u tom lažnom prikazu učestvovala ili mu dala legitimitet.
Odmah nakon događaja u Račku, okružni tužilac u Prištini je podneo krivičnu prijavu protiv „NN izvršilaca“ zbog ranjavanja jednog pripadnika MUP-a Srbije, dok je za ubistva desetina albanskih civila zaključeno da „nema osnova za pokretanje postupka“.
Međunarodno sudsko veće Okružnog suda u Pištini je 18. juna 2001. godine osudilo policajca Zorana Stanojevića na 15 godina zatvora zbog ubistva jednog civila i ranjavanja dva civila u Račku. Stanojević je do 2002. godine kaznu izdržavao u Prištini, a onda je u okviru razmene zatvorenika prebačen u zatvor u Prokuplju. Predsednik Srbije Boris Tadić ga je pomilovao 25. avgusta 2009. godine, kada je pušten na slobodu.
Kada država prikriva ratne zločine i štiti odgovorne, suđenja u odsustvu postaju način da se krivci imenuju – uz njihovo pravo da u svakom trenutku zatraže ponavljanje postupka u svom prisustvu.
Autor: Nataša Kandić
Izvor: Peščanik.net
