Aktivizam na polju sećanja bavi se prošlošću da bi intervenisao na polju dominantnog razumevanja prošlosti u društvu na način koji utiče na razumevanje sadašnjih problema i projekcije budućnosti. On dolazi odozdo i nije povezan sa državnim strukturama i uglavnom se odnosi na aktivizam koji je istovremeno i mirovni i odvija se u postkonfliktnim društvima.
Prema Todoru Kuljiću, istorijski revizionizam u užem smislu predstavlja ne samo reinterpretaciju i preispitivanje istorijskih činjenica, već i politički motivisano izvrtanje njihovog značenja. Po tome se razlikuje od revizije kao preispitivanja činjenica u istoriografiji koja može biti motivisana novim paradigmama ili izvorima.
Kultura sećanja predstavlja društveni okvir u kojem se odvijaju politike sećanja. U ovom smislu to je kultura sećanja jednog društva i ona obuhvata mnoštvo supkultura sećanja raznih društvenih grupa koje mogu biti kompetitivne, komplementarne ili jednostavno koegzistiraju jedne sa drugima. Kultura sećanja zasniva se na bazi zajedničkog znanja istorije i poznatim referencama na istorijske događaje ali to ne podrazumeva da je u pitanju jedna homogena sfera unutar koje prevladava harmonija sećanja, zbog čega uglavnom govorimo o kulturama sećanja u množini. Kulture sećanja kao istorijski okvir interpretacije funkcionišu na različitim nivoima od nacionalnih država do političkih grupa ili jezičkih i verskih zajednica. Unutar kulture sećanja kao okvira postoje službena politika sećanja, politike sećanja nedržavnih aktera i civilnog društva kao i sećanja unutar porodica i individualna sećanja zasnovana na iskustvu. Njeni nosioci su pojedinci, društvene grupe, nacije, države.
Memorijalizacija u užem smislu predstavlja proces stvaranja javnih memorijala – spomenika. U širem smislu, memorijalizacija obuhvata sve aktivnosti koje teže čuvanju sećanja na prošlost.
Mesta savesti su javni memorijali koji se obavezuju na demokratski angažman kroz programe koji stimulišu dijalog o važnim društvenim temama u današnjem vremenu i koji omogućuju javno učešće u tim temama.
Politika sećanja obuhvata sve diskurse i aktivnosti u kojima se interpretacija istorije, tačnije prošlosti koja se smatra relevantnom za sadašnjost, koristi u političke svrhe. Ima tri osnovne svrhe: uspostavljanje tradicija, uticaj na kolektivni identitet i formiranje političkog i istorijskog legitimiteta. Drugim rečima, u pitanju je politička upotreba istorije u javnosti od strane različitih aktera koji imaju različite interese. Politika sećanja je uvek usmerena ka javnosti i javna pozornica i publika su joj neophodne, za razliku od individualnog i ličnog sećanja.
Službena politika sećanja je promovisanje određenih pogleda na prošlost od strane država, vlada, političkih stranaka i drugih elita koji služe njihovim interesima. Ova nastojanja uglavnom su povezana sa osvajanjem, konsolidacijom i produžavanjem moći. Iako države nisu jedini entiteti koji rade na sećanju, one su neprikosnovene u moći i resursima uloženim u politiku sećanja i autoritetu. Istorijska interpretacija koju promovišu državne institucije i zvaničnici ne mora da bude lažna, ali je uobičajeno jednostrana, selektivna i prilagođena interesima u sadašnjosti.
