Odeljenje za ratne zločine Apelacionog suda u Beogradu donelo je 27. marta 2026. godine presudu kojom je odbilo kao neosnovanu žalbu branioca okrivljenog i potvrdilo prvostepenu presudu Višeg suda u Beogradu kojom je Jovan Novaković oglašen krivim za krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZ SRJ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od tri godine. Izrečena kazna je ispod zakonskog minimuma za to krivično delo.
Potvrđivanjem prvostepene presude, Apelacioni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno tokom prvostepenog postupka i krivicu okrivljenog, ali je istovremeno propustio da obezbedi da izrečena kazna zatvora odražava težinu zločina.
Fond za humanitarno pravo smatra da je drugostepeni sud dao nesrazmerno veliki značaj olakšavajućim okolnostima, a da težinu samog krivičnog dela nije adekvatno vrednovao prilikom odmeravanja kazne. Posebno je problematično to što su kao naročito olakšavajuće prihvaćene okolnosti koje su po svojoj prirodi sporne ili nedovoljno obrazložene. Protek vremena ne sme biti osnov za ublažavanje kazne za krivična dela koja ne zastarevaju, naročito imajući u vidu sistemska kašnjenja u procesuiranju predmeta ratnih zločina. Takođe, korektno držanje okrivljenog tokom postupka ne može imati odlučujući značaj, imajući u vidu kontradiktornosti u njegovoj odbrani i izostanak kajanja.
Po oceni Apelacionog suda, prvostepeni sud je pravilno utvrdio da je Novaković, kao komandir čete Moštanice TO Bratunac, učestvovao u napadu na selo Suha 10. juna 1992. godine i prisilnom raseljavanju 300 bošnjačkih civila, među kojima je bilo žena i dece. Sud je istakao da za takvo postupanje nisu postojali ni bezbednosni ni imperativni vojni razlozi, budući da u selu nije bilo borbenih dejstava, niti su meštani predstavljali pretnju. Takođe je ocenjeno da pozivanje na navodnu opasnost od drugih paravojnih formacija ne može opravdati izvršene radnje.
Drugostepeni sud je utvrdio da je presuda Višeg suda u Beogradu zasnovana na jasno utvrđenom činjeničnom stanju i dovoljnim, argumentovanim razlozima, koji ne sadrže protivrečnosti ili nejasnoće. Posebno je naglašeno da je prvostepeni sud pravilno ocenio odbranu okrivljenog kao neosnovanu, ukazujući na brojne nedoslednosti i kontradiktornosti u njegovom iskazu, kao i na suprotnosti sa iskazima svedoka i izvedenim materijalnim dokazima. Apelacioni sud je prihvatio zaključak da tvrdnje okrivljenog da nije znao za prisilno raseljavanje civila, kao i da je smatrao da se radi o privremenom odvođenju radi potpisivanja lojalnosti, nisu verodostojne.
U pogledu krivične sankcije, Apelacioni sud prihvatio je ocenu prvostepenog suda da postoje naročito olakšavajuće okolnosti, uključujući porodične prilike, neosuđivanost, zdravstveno stanje i korektno držanje okrivljenog tokom postupka, te da u konkretnom slučaju nema otežavajućih okolnosti. Takva odluka o kazni ostaje sporna i neprihvatljiva u odnosu na utvrđene činjenice i težinu krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim.
