Zašto institucije Srbije kriju informacije o ratnim zločinima?

Dana 5. aprila 2016. godine Fond za humanitarno pravo (FHP) predstavio je izveštaj „Pristup dokumentima o zločinima protiv međunarodnog prava u posedu institucija Srbije: državna tajna jača od prava na istinuˮ. Izveštaj pruža uvid u praksu Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) i Ministarstva odbrane (MO) Republike Srbije u primeni pravila o pristupu informacijama od javnog značaja, a u vezi sa istraživanjem zločina protiv međunarodnog prava počinjenih tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji.

Ključni nalaz izveštaja, koji je predstavila izvršna direktorka FHP-a Sandra Orlović, je da navedene institucije sistemski onemogućavaju javnosti pristup dokumentima koji svedoče o kršenjima ljudskih prava i ratnim zločinima koji su počinjeni tokom sukoba u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu. Ovakvo postupanje je u suprotnosti sa međunarodnim i nacionalnim obavezama Srbije da žrtvama i društvu omogući uvid u one dokumente u posedu njenih organa koji su u vezi sa masovnim kršenjima ljudskih prava. Na taj način institucije ne samo da uskraćuju pravo žrtava i javnosti da znaju istinu o prošlosti, već i otežavaju procesuiranje ratnih zločina i potragu za nestalim osobama. Orlović je podsetila na paradoksalnu činjenicu da je Srbija bila jedan od inicijatora Rezolucije Ujedinjenih nacija o pravu na istinu iz 2012. godine, dok se istovremeno njene institucije grubo oglušavaju o pravnu obaveznost prava na istinu, izigravaju zakonske obaveze u ovoj oblasti ili odbijaju da postupe po njima.

Tokom istraživanja o masovnoj grobnici Rudnica, FHP je utvrdio da je Ministarstvo odbrane 17 godina imalo podatke o ovoj masovnoj grobnici ali ih je skrivalo od porodica nestalih, čime je saučestvovalo u zločinu dugog trajanja.

Direktorka FHP-a za pravna pitanja Milica Kostić predstavila je praksu državnih organa u sakrivanju dokumentacije o ratnim zločinima. Naime, FHP je u okviru svog istraživanja podneo MO i MUP-u preko 400 zahteva za pristup informacijama od javnog značaja, od kojih je apsolutna većina odbijena na osnovu različitih argumenata koji nisu u skladu sa zakonom. Zahtevi koji su slati MUP-u odbijani su uz obrazloženje da MUP zahtevane podatke ne poseduje ili da u svojoj bazi podataka ima više lica pod istim imenom i prezimenom. Kostić ukazuje da bi to značilo da MUP ne zna ko su bili komandanti pojedinih jedinica MUP-a, koji čin je imao neki od komandanata, kada su rasformirane Posebne jedinice policije i slično.

U nastojanju da proveri istinitost navoda MUP-a o tome da ne poseduje tražene podatke, FHP je poslao MUP-u sedam zahteva za dokumenta čiji je autor sam MUP a za koje FHP zna da ih MUP poseduje zato što se ta dokumenta nalaze u bazi podataka Haškog tribunala. Na svih sedam zahteva MUP je odgovorio da ne poseduje podatke.

MO odbija zahteve za pristup informacijama od javnog značaja koristeći argument tajnosti podataka, ali ne navodi po kojim osnovama su oni određeni kao tajna već samo da bi njihovo odavanje moglo narušiti sposobnost odbrane zemlje. Ovakav stav MO ukazuje na to da tajnim podatkom smatra imena komandanata brigade, informaciju o njihovom kretanju u službi i slične informacije.

Tokom istraživanja za Dosije „Rudnica“, FHP je poslao MO više zahteva za pristup informacijama od javnog značaja. Već nakon što su prvi zahtevi počeli pristizati u MO, tadašnji ministar odbrane Bratislav Gašić doneo je odluku da se cela arhiva 37. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije proglasi državnom tajnom koja predstavlja najviši stepen tajnosti. Ova odluka ministra ne sadrži obrazloženje, iako je prema zakonu on morao da obrazloži kako arhiva stara 15 godina o brigadi i vojsci koji više ne postoje može teško da našteti interesima Republike Srbije.

Poverenik za pristup informacijama od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić složio se da javnost mora da ima uvid u dokumente državnih organa koji se tiču kršenja ljudskih prava i ratnih zločina koji su počinjeni u prošlosti. On je, međutim, negirao navode FHP-a da kancelarija Poverenika ne koristi svoja zakonska ovlašćenja, naglašavajući da nadležnosti Poverenika sežu do odgovora institucije da traženi dokument ne poseduje. On je takođe ukazao na druge državne organe koji vrše nadzor nad sprovođenjem Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, poput Ministarstva državne uprave. Takođe je preporučio FHP-u da, u slučajevima kada sumnja u istinitost navoda državnih organa da ne poseduju tražene dokumente, protiv njih podnese krivičnu prijavu za krivično delo falsifikata.

Poverenik se pridružio pozivu koji je FHP uputio državnim organima da opozovu tajnost određenih podataka, podsećajući da državni organi nisu ispunili obavezu predviđenu Zakonom o tajnosti podataka da preispitaju klasifikaciju tajnosti podataka u svom posedu.

Istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku Saša Đorđević govorio je o dometima reforme policije, koja između ostalog predviđa transparentnost i javnost u radu policije kao i proveru podobnosti kandidata i zaposlenih u policiji za obavljanje policijskog poziva. Osnovni problem u tom pogledu predstavlja činjenica da se, uglavnom dobra, zakonska rešenja ne primenjuju. Đorđević smatra da je teško očekivati od MUP-a da objavi dokumente koji se tiču teškog kršenja ljudskih prava tokom 1990-ih, ako je poznato da čak i neke osnovne stvari ne čine dostupnim javnosti, poput informacije o rukovodiocima određenih sektora u okviru Ministarstva ili prikaza rezultata rada MUP-a. Sa druge strane, o tome da u Srbiji nije sprovedena efikasna reforma bezbednosnog sektora svedoči činjenica da je 10% optuženih za ratne zločine u trenutku optuženja bilo u aktivnoj vojnoj ili policijskoj službi.