Debata o Srebrenici: za pomirenje je neophodno priznanje

U beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju sinoć je prikazan dokumentarni film „Izjava 710399“, nakon kojeg je usledila debata o nasleđu genocida u Srebrenici, o mogućnostima izgradnje poverenja i zajedničkog sećanja, kao i o značaju sudski utvrđenih činjenica. U debati su učestvovali autor filma i bivši portparol Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) Refik Hodžić, direktor SENSE – Centra za tranzicijsku pravdu Mirko Klarin, kulturolog i aktivista iz Banja Luke Srđan Šušnica, glavni urednik izdavačke kuće „Fabrika knjiga“ i kolumnista portala „Peščanik“ Dejan Ilić i profesorka na Pravnom fakultetu Univerziteta Union u Beogradu Vesna Rakić Vodinelić. Diskusiju je otvorila i moderirala izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo Sandra Orlović. Oba događaja zainteresovala su veliki broj građana, predstavnika civilnog sektora, institucija Srbije, ambasada i međunarodnih organizacija.

Film „Izjava 710399“ prikazuje napore članova porodice četiri osobe koje su tokom srebreničkog genocida nestale da utvrde šta se sa njima dogodilo. Devet godina nakon snimanja filma porodice i dalje ne znaju istinu o stradanju njihovih najmilijih, niti su dobile bilo kakvo pravno zadovoljenje, dok osobe umešane u njihov nestanak danas rade u institucijama Republike Srpske, naveo je autor filma Refik Hodžić. On veruje da proces pomirenja može postojati samo uz politički projekat pomirenja, kojeg predvode političari. Sa druge strane, pomirenje na lokalnom nivou, u okviru zajednice, lakše se događa pod uslovom da se uklone faktori koji ga svesno ometaju, kao što je odsustvo institucionalnih okvira za ostvarivanje ljudskih prava i prisustvo ljudi koji su učestvovali u zločinima u lokalnim institucijama.

Direktor Agencije SENSE i Centra za tranzicijsku pravdu iz Pule Mirko Klarin je istragu srebreničkih događaja pred MKSJ nazvao najvećom kriminalističkom istragom u 20. veku. U toj istrazi, veliku ulogu imala su dokumenta Vojske Republike Srpske (VRS), koja je vodila urednu evidenciju o svim aktivnostima, te samim tim i o zločinima koje su njene jedinice počinile. Ovi dokumenti su pomogli i u rasvetljavanju srebreničkog zločina i u utvrđivanju veza između VRS i zvanične Srbije. Oni su pokazali da su mnogi oficiri VRS bili plaćani od strane Savezne Republike Jugoslavije, a da je zloglasni 10. diverzantski odred, koji je učestvovao u ubistvima Srebreničana, prethodno bio na treningu u Pančevu. Klarin zamera MKSJ-u što nije uvideo važnost dopiranja do žrtava i šire javnosti u post-jugoslovenskim društvima, već je prevashodno bio fokusiran na trag koji će njegove presude ostaviti u pravnoj nauci.

 
Vesna Rakić Vodinelić ocenila je da je u čitavom regionu prisutna „pravna varvarizacija“, odnosno napuštanje prava u korist dnevnopolitičkih ciljeva. U Srbiji je to posebno vidljivo kontinuiranim odbijanjem da se zločin u Srebrenici nazove genocidom, uprkos sudskim presudama koje ga tako kvalifikuju. Ona je podsetila da je presudom Međunarodnog suda pravde, u slučaju tužbe BiH protiv Srbije za genocid, Srbija proglašena krivom za nesprečavanje genocida. Prema njenom mišljenju, sama ta kvalifikacija treba da bude dovoljna za preispitivanje naše kolektivne odgovornosti za genocid u Srebrenici, ali ona može predstavljati i osnovu za nadoknadu štete žrtvama i članovima njihovih porodica. Zaključila je da je za pomirenje neophodno javno priznanje da je genocid u Srebrenici deo političkog i društvenog bića Srbije.

Srđan Šušnica podsetio je učesnike da je genocid u Srebrenici rezultat četvorogodišnjih aktivnosti koje su bile usmerene ka istrebljenju muslimanskog stanovništva sa dela teritorije BiH, kao i da on nije bio posledica već cilj rata. Reagujući na prikazani film, ocenio je da je nezamislivo da se ovakav dokumentarac danas javno emituje u Republici Srpskoj, jer prikazuje šta su politički temelji Republike Srpske. Po njegovom mišljenju, formiranje Republike Srpske je politička nagrada za genocid, jer ne postoje istorijske niti kulturološke sveze koje bi opravdale njeno kreiranje. Million ljudi koji danas živi u ovom BiH entitetu živi u pravnim, političkim i kulturološkim tekovinama genocida, kao i kulturocida koji traje od samog početka rata. Taj kulturocid podrazumeva brisanje svega što je nesrpsko, a građani su pod konstantnom indoktrinacijom koja ih primorava da zaborave da su Bošnjaci na tom tlu ikada boravili.

Dejan Ilić se osvrnuo na protivljenje Srbije britanskom predlogu rezolucije o Srebrenici – koja ne sadrži niti jednu odredbu koja bi za Srbiju, ili bilo koju državu, bila sporna – navodeći da se njenim negiranjem negiralo i sve u vezi sa Srebrenicom: da je počinjen genocid, da je on planiran i potpomognut. Nakon toga, Vučićev odlazak u Potočare bio je izlišan, budući da država Srbija najpre treba da prizna svoju odgovornost za počinjene zločine, a tek potom da odaje poštu žrtvama. Ilić smatra da javnost u Srbiji zna istinu o Srebrenici, ali da je osnovni problem u tome što ta istina nikome ne smeta. To je posledica prethodno pripremljenog kulturnog obrasca, u kojem činjenice o zločinima ne smetaju. Stoga, za promenu odnosa prema zločinima neophodna je promena tog kulturnog obrasca. Jedno od oruđa kojim bi se to moglo uraditi predstavlja obrazovanje, te sasvim konkretno predlaže uvođenje lekcije o Srebrenici u školske obrazovne programe.

Učesnici debate saglasili su se oko toga da je naše društvo prešlo iz faze neprihvatanja zločina u fazu legitimizacije zločina, kao i da ignorisanje potrebe za suočavanjem sa prošlošću otvara mogućnost izbijanja budućih sukoba. Rečima Refika Hodžića, narativi nepravde jesu gorivo za novi sukob, dok Srđan Šušnica smatra da ako ne uspemo „silom prava“ da demontiramo stečevine genocida, one će se demontirati „pravom sile“.

Prikazivanje filma i debata o Srebrenici predstavljaju prateće događaje u okviru audio-vizuelne prezentacije “Istraga, rekonstrukcija i procesuiranje srebreničkih zločina iz jula 1995. pred MKSJ”, koja je u organizaciji Fonda za humanitarno pravo iz Beograda i Centra za tranzicijsku pravdu iz Pule postavljena u Centru za kulturnu dekontaminaciju, od 14. do 19. septembra 2015. godine.

Prikazivanje ove audio-vizuelne prezentacije u Beogradu podržali su Ambasada Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji, Fond za otvoreno društvo iz Budimpešte, Fondacija Heinrich Boell, Fond Anne Frank i Fondacija Friedrich Naumann.