Domovi kulture – mesta u kojem se neguje kultura poricanja ratnih zločina

Za 9. septembar 2021. godine na dečijem odeljenju biblioteke „Dositej Novaković“ u Negotinu bila je zakazana promocija knjige Veselina Šljivančanina „Ovo je moja zemlja ovde ja komandujem“. Iako biblioteka na kraju  nije dozvolila promovisanje Šljivančaninove knjige u svojim prostorijama, i dalje ostaje pitanje da li je ratnim zločincima mesto u javnom prostoru, odnosno u ustanovama kulture u kojima pred mnogobrojnom publikom predstavljaju svoja dela u kojima se, u većini slučajeva, negiraju utvrđene činjenice o događajima iz ratova 90-tih.

Da bismo odgovorili na ovo pitanje prvo je potrebno da se podsetimo ko je Veselin Šljivančanin. Šljivančanin je tokom rata u Hrvatskoj bio major Jugoslovenske narodne armije i oficir za bezbednost 1. gardijske motorizovane brigade i Operativne grupe Jug. U predmetu koji je poznat kao „Vukovarska bolnica“ Šljivančanin je zajedno sa Miletom Mrkšićem i Miroslavom Radićem pred Haškim tribunalom optužen za učestvovanje u udruženom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bio progon Hrvata i drugih nesrba koji su se, nakon pada Vukovara, nalazili u vukovarskoj bolnici. Šljivačanin je 2003. godine uhapšen u svom stanu u Beogradu i isporučen Haškom tribunalu, a pravosnažna presuda je doneta 2009. godine. Nakon preispitivanja presude 2010. godine mu je izrečena kazna zatvora od 10 godina za pomaganje i podržavanje ubistva 194 ratna zarobljenika na poljoprivrednom dobru Ovčara. U presudi se navodi da je Šljivančanin povukao JNA sa Ovčare, a zarobljenike prepustio teritorijalnoj odbrani i paravojnim formacijama, iako je mogao da predvidi da će oni biti ubijeni.

Od 2011. godine se nalazi na slobodi i živi u Srbiji. Pored obaveza koje ima kao član Glavnog odbora vladajuće Srpske napredne stranke, uglavnom se bavi pisanjem, objavljivanje i promocijom knjiga u javnom prostoru u ustanovama kulture u Srbiji. Veoma je plodan pisan te je za nekoliko godina objavio knjige naziva „Branio sam istinu“, „Sine budi čovek“, „Med i žuč“, „U službi otadžbine“ i poslednju u nizu „Ovo je moja zemlja, ovde ja komandujem“. U svojim delima je, kako sam navodi, opisao teške zatvorske dane, borbu da dokaže istinu pred neprijateljski nastrojenim sudom, ali i da „raskrinka“ ponašanja drugih optuženika u zatvoru.

Veselin Šljivančanin nije jedini koji je nakon vremena provedenog u zatvoru za počinjene ratne zločine otpočeo svoju novu karijeru. Međutim, čini se da je on jedan od aktivnijih u promociji svojih dela. Od 2012. godine do danas imao organizovanih oko 30 promocija knjiga širom Srbije i to uglavnom u bibliotekama i Domovima kulture. Tako je javnost u Beogradu, Užicu, Nišu, Subotici, Kruševcu, Ivanjici, Krupnju, Aleksincu, Pirotu, Brusu, Ljuboviji, Šidu, Vrnjačkoj banji, Bogatiću, Vladičinom Hanu, Krupnju, Ćupriji i mnogim drugim mestima imala priliku da sluša o Šljivančaninovom viđenju događaja u Vukovaru i generalno o ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Njegovi stavovi  se podudaraju sa većinskim narativom u Srbiji – da su se Srbi tokom ratova samo branili, da su oni žrtve zavere međunarodne zajednice i da presude Haškog tribunala ne znače ništa jer je taj sud osnovan da bi sudio samo jednoj strani. Zapravo, Veselin Šljivančanin u svojim knjigama samo prenosi stav većine u Srbiji koji se ne menja već nekoliko decenija. Za to ima podršku vladajuće stranke koja mu omogućava da nastupa širom države u ustanovama kulture. Mesta na kojima bi po prirodi stvari trebalo da se razgovara o naučim i kulturnim delima su postala mesta za promociju ratnih zločinaca, širenje nacionalizma i velikosrpskih ideja. Sigurnost u nastupima kao i učestalost Šljivančaninovog pojavljivanja u javnosti, kao i drugih osuđenih ratnih zločinaca, odaje utisak normalnosti takve pojave. Vidimo da su domovi kulture, televizije sa nacionalnom frekvencijom i većina novina oruđa u njihovim rukama. Tu nema mesta za razgovor, debatu i razmenu mišljenja gde bi se čulo o sudski utvrđenim činjenicama, pričama žrtava i članova njihovih porodica i neophodnosti da se konačno posle skoro 30 godina odgovorni za zločine optuže i osude. Jednostavno, u srpskom društvu je sve podređeno održavanju slike bezgrešnosti rukovodstva Srbije i isključive odgovornosti drugih. Koliko god da su mnogobrojne presude Haškog tribunala u kojima se nalaze činjenice o događajima tokom ratova lako dostupne javnosti jačina nacionalističkih narativa koje su promovisane u javnim prostorima i na televiziji su jači jer oni imaju podršku političara na vlasti, medija i  čitavog državnog aparata.

Veselin Šljivančanin je odabrao adekvatan naslov za svoju knjigu „Ovo je moja zemlja, ovde ja komandujem“. Jer zaista, u Srbiji komanduju Šljivančanin i grupa ljudi koja je na vlasti a koja je najodgovornije za ratove 90-tih. Oni nas drže podalje od bilo kakvog suočavanja sa odgovornošću, izgradnjom dobrosusedskih odnosa sa državama u regionu i poštovanjem vladavine prava i ljudskih prava. Od završetka ratova je prošlo skoro 30 godina, a čini se da smo nikad dalje od toga da osudimo zločine i izopštimo zločince iz javnog života.

Ivana Žanić je pravnica koja je masterirala na temi komandne odgovornosti u jurisprudenciji međunarodnih tribunala. Poslednjih godina se bavi temom procesuiranja seksualnog nasilja u ratu. Izvršna je direktorka Fonda za humanitarno pravo.

Preuzeto sa portala DWP BALKAN