Jedna mladost, jedan svijet nade

Jedna mladost, jedan svijet nade

remarker-logoSrbija bezuspešno, uprkos novcu iz budžeta, ne uspeva da dokaže državnu nevinost tokom rata u Bosni i Hercegovini, pa i sumanuti masakr tuzlanskih civila, a artiljerac osuđen za smrt 71 osobe, prosečne starosti 23 godine, uživa na slobodi u Beogradu. Nakon što je pobegao iz Sarajeva u Beograd, ima, kaže njegova odbrana, psihičkih problema. Nije reč o nemirnoj savesti.

Faktografija koja nas odvodi u prošlost bolno je podsećanje na zločin kakvih je krcata novija istorija jednog slobodarskog naroda koji je uvek vodio oslobodilačke ratove, kako se u udžbenicima, i nakon poslednjih hegemonističkog nasrtaja na susede, truju adolescenti dolazećih generacija. Pre 25 godina artiljerijskim projektilom koji je eksplodirao na centralnom gradskom trgu Kapija u Tuzli usmrćena je 71 osoba čija je prosečna starost bila 23 godine. Granata je ispaljena sa položaja Vojske Republike Srpske, a naredbodavac je, po slovu presude kojom je pred Sudom Bosne i Hercegovine osuđen na 20 godina zatvora, bio tadašnji pukovnik, danas penzionisan general VRS Novak Đukić.

General Đukić kažu, ima psihičke probleme i, rekli bismo, to je logično za čoveka na čijoj je duši 71 život. Bilo bi to tako ljudski, ali, brojnim će se izjavama Đukić narugati svojim žrtvama i ukazati na praktičnu primenu svoje neuračunljivosti, budući da nemirna savest nije njegov problem, a sintagma “psihički problemi”, kako je dijagnozu pojednostavila Đukićeva odbrana, iz lekarskog nalaza Vojnomedicinske akademije u Beogradu, omogućavaju mu da živi slobodno, uprkos presudi, jer Srbija svoje zlikovce ne izručuje, iako je na to obavezuju međudržavni ugovori, a nijedna međunarodna institucija dosad nije uspela da je na to prinudi. Podsetimo, pred sudom u Srbiji ne bi bilo obnavljanja dokaznog postupka, već jedino kratke identifikacije.

Uspešni samoubilački poduhvat islamista

Pokušaja je bilo, ali, očito postoje, racionalno nedokučivi razlozi zbog kojih međunarodna zajednica toleriše nakaznu spoljnu i unutrašnju politiku koja se temelji na falsifikatima i ruganju pravdi, na nipodaštavanju civilizacijskih vrednosti i slavljenju zločinaca kao heroja. General Novak Đukić živi u Beogradu, posvećen je svojoj falsifikovanoj nevinosti, obilazi svako malo Televiziju Pink, širi se kao metastaza po Večernjim novostima i Pečatu Milorada Vučelića, uživa penziju države čiju je zločinačku politiku oružjem realizovao devedesetih godina prošlog veka. Originalan je: “I moje ime treba da stoji na Tuzlanskom spomeniku jer sam i ja žrtva tog zločina”, kaže. Izgleda da stvarno ima psihičke probleme.

Čak 27 osoba, sumnja general koji rukovodi timom za odbranu, mogle bi da budu bombaši samoubice koji su se žrtvovali, valjda jedino zbog toga da optuže Srbe. I u slavu Allaha. Jeste jezivo, ali to je faktografija.

Ogoljena, zločinačka i primitivna propaganda usmerena je ka dokazivanju nedokazivog, nevinosti Srbije; u tom će poduhvatu uvesti u dramu egzotične likove i prezreti pijetet prema žrtvama. Jedan od realizatora biće i general Iija Branković, šef tima odbrane Novaka Đukića, urednik zbornika Tuzlanska kapija – režirana tragedija.

Čuvaj se riđeg balije

“Kako nam otkriva Branković, zajednički imenitelj za ova dva napada (jedan je izveden u Americi, prim. aut.) mogao bi biti čovek pod imenom Šejh Mahmud Abu Abdul Aziz al – Muntesib, poznatiji u BiH kao Riđobradi. On je osnivač odreda “El mudžahedin” kojim je komandovao iz Mehurića kod Travnika. Ovaj lični emisar Osame bin Ladena, posle zlodela u BiH odlazi na Kosovo, da bi 1996. bio uhapšen u Saudijskoj Arabiji upravo zbog terorističkog napada na vojnu bazu SAD (Večernje novosti).

Ovo je davno poprimilo opasne razmere. Da se smrzneš.

Ekspertsko tumačenje islama kao isključivo suicidne religije i terorizma u njenoj suštini, jedna je od lako dokazivih morbidarija koje su se uselile u mozgove pod opsadom, vlasništvo žitelja Srbije. To se najpre desilo prvih dana rata u Ulici Vase Miskina (danas Ferhadija), u centru Sarajeva, kada su pobijeni ljudi u redu za hleb. Potom su Markale dva puta bile toponim stvaranja paralelne istine da Bošnjaci ubijaju same sebe, ne bi li optužili Srbe. Nakon toga su na Kosovu to činili Albanci, u Račku (masakri civila u operaciji Potkovica nisu pravdani – podrazumevalo se da su bili neophodni).

Zataškavanje kao državni posao

Onda su srbijanski militantni stratezi skontali da takvo spinovanje radi, pa su Srbi ubijali sami sebe, da optuže Albance. U pećkom kafeu Panda šestorica mladića sprske nacionalnosti pali su kao žrtve dvojice državnih ubica, a predsednik Srbije priznaće da ne sme o tome ni da misli (još nije odlučio kada će da kaže ko su ubice, verovatno neki mrtvi Legijini saborci). Fakat, opelo ubijenima držao je patrijarh Pavle i ubijanje i paljenje Kosova mogli su da počnu. Nakon masakra mladih ljudi na Kapiji nije bilo prevelikog truda da se optuže Bošnjaci (naravno, Milorad Dodik će kazati nepodržanu granitnu istinu da je projektil doleteo sa Majevice, položaja Bošnjaka), jedino zato što su bili predaleko i nisu imali oružje koje im je ostavila JNA (iz definicije agresije), ali, imali su na svojoj strani Riđobradog i fundamentalističku decu opasanu dinamitom.

Bosanskohercegovački intelektualci obraćaju se u martu prošle godine srbijanskim prijateljima apelom da širenjem istine o zločinu nad tuzlanskom mladošću spreče besramnu reviziju ovog masovnog ubistva. Podsećaju na državni posao zataškavanja zločina, nastavljen 2014. simulacijom na vojnom poligonu u Nikincima kod Rume. O trošku države, naravno, iako odbrana pominje fantomsku fondaciju “Novak Đukić” kojoj se ne može uću u trag u Agenciji za privredne registre (prim. aut.). Pucano je iz topa na scenografiju, razletela se tela statista (lutaka, dobro) baš kao prava, zaključeno da Đukić nije kriv. Prekršeni su Ustav i zakoni, pojeden vojnički pasulj, pa rotacija puštena u pogon da pečata lirsko-epske Kalimero naricaljke. I to na teret budžeta. Ministar vojni bio je Bratislav Gašić, sadašnji zapovednik tajne policije.

Eldorado za ratne zločince

“Večernje novosti, ali i TV Pink nekritički prenose izvještaj nekakve ekspertske grupe od, zamislite, dvije-tri hiljade ‘stručnjaka’, a da niko i ne provjerava ko je tu ‘ekspertsku’ grupu formirao i kakva je kompetentnost angažovanih ljudi. E, taj ‘ekspertski’ tim je najmanje 27 žrtava Kapije proglasio islamskim teroristima, a za sedmoricu njih nemaju nikakve sumnje. Čak su objavili i njihova imena, pa i fotografije unakaženih tijela ‘dokazujući’ njihov islamski teroristički profil! Naravno, ti islamski teroristi nisu niko drugi do same žrtve, a tu informaciju su, kako se i moglo očekivati, bez ikakve provjere prenijeli mediji pod kontrolom diktatora u Republici Srpskoj.”, ističe se u pismu bosanskohercegovačkih intelektualaca prijateljima iz Srbije.

Potpisnici apeluju da se zaustavi bezočna kampanja kojom se teško povređuju preživeli, posebno članovi porodica ubijenih žrtava. Naravno da se ništa nije promenilo u proteklih godinu dana, niko nije osećao potrebu.

Sinan Alić, predsednik Fondacije Istina, pravda, pomirenje, kaže za Remarker da je žalosno to što srpsko društvo i njegova politička elita, “i nakon proteka 25 godina od zločina na tuzlanskoj Kapiji bježe od suočavanja sa prošlošću”. “Jedan od slogana REKOM-a je ‘Da žrtve žive u pamćenju društva’. U Srbiji je obrnuto – u pamćenju društva žive ratni zločinci. Oni uz izdašnu podršku države štampaju i promovišu svoje memoare, pojavljuju se kao predavači na vojnim akademijama, poštovani su i uvaženi članovi društva. Bez namjere da pretjerujem mislim da je Vučićeva Srbija El Dorado za ratne zločince. Srpsko društvo se mora zapitati kako to da ne postoji ni jedan zločin počinjen u srpsko ime a da se on ne negira, žrtve omalovažavaju, istina relativizira. Svjesni te činjenice Fondacija Istina pravda pomirenje odlučila je u saradnji sa CZKD u Beogradu postaviti izložbu dokumenata koji su pred Sudom BiH izvedeni u procesu protiv Novaka Đukića, koji uživa kompletnu zaštitu države Srbije. Prvobitni plan da izložbu otvorimo na sam dan tragedije 25.maja pokvarila je pandemija korona virusa. Nadam se da ćemo u što skorije vrijeme sa kolegama u CZKD-u postaviti izložbu simboličnog naziva ‘I kad boli, istina je lijek’”, kaže naš sagovornik.

Budžetski plaćeni snovi nacionalista

Danas (ponedeljak) je 25. maj, nekadašnji Dan mladosti, obeležava se četvrt veka od ubistva tuzlanske mladosti. Podseća se na ovu tragediju sa jasnim potpisom pristojni svet. U Srbiji će ga obeležiti ostrvca građanske svesti, iskazaće žaljenje zbog smrti civila i imenovati krivce. Većinska Srbija ćutaće, mrzeti skriveno ili javno sve koji krive Srbe za tuzlanski zločin. Za bilo koje zločine, za genocid u Srebrenici, opsadu Sarajeva, neljudsko iživljavanje u logorima Omarska, Prijedor Trnopolje… Spremaće se za izbore na kojima oni koji podsećaju neće biti uspešni. Srbijanske stranke nemaju na svojoj predizbornoj agendi, ali ni u programima, najznačajniju temu, suočavanje sa prošlošću. Niko ne zna koliki su gubici u ratovima koje je započela i vodila Srbije. Kolika je “neostvarena dobit”. Ali niko se ne buni zbog kupovine aviona i konstruisanja vozila za ubijanje. Mali broj birača, premali, čak i posle kolapsa zdravstveno sistema, uporediće vojne troškove sa iznosom koji se izdvaja za zdravstvo. O kakvoj odbrani se ovde priča.

Prošlost pritiska i guši, sprečava bilo kakav napredak, ali je kurentnija predizborna roba busanje u prsa i podilaženje mračnoj strani biračkih strahova i nadanja. Nacionalističkih snova, državnih granica i naplate nepostojećih dugova, pogotovu.

U centru najjugoslovenskijeg grada do raspada zajedničke države, na Kapiji je spomenik, na spomeniku stihovi Maka Dizdara: “Ovdje se ne živi samo da bi se živjelo/ Ovdje se ne živi samo da bi se umiralo/ Ovdje se i umire da bi se živjelo”.

Srbija, za razliku od osuđenog artiljerca, zvanično nema psihičke probleme. Pacijent ne prihvata dijagnozu hronični nacionalizam praćen ozbiljnim tegobama u rasuđivanju i afektivno se bori protiv pokušaja da mu se pomogne.

Jer nije bezopasan.

Bojan Tončić

Preuzeto sa portala Remarker

Share